Како је Света Гора постала забрањена за жене

Поделите:
Свакога јутра у пристаништу Уранополиса, варошице на „прсту“ Халкидикија, Атосу, формирају се два реда: мушки чека трајект за превоз ходочасника и монаха на Свету Гору, а женски брод који крстари око Атоса, па и даме могу да посматрају из далека монашку републику у којој им је забрањен приступ. Тако налаже Аватон, древни закон, за који предање вели да је писан по упутствима Мајке Божје, којој је Света Гора посвећена.

Атос је у претхришћанско време био чувен по храму Зевса Муњобије на 2.033 метра високом врху, светилиштима Аполона, Артемиде и других олимпијских божанстава, али од тада мистериозно мења свој лик. Из Македоније, прве области у Европи где је цркву установио апостол Павле, као пожар се шири Христова вера на читав Халкидики, а научници кажу да је у првим вековима дошло до тајанственог расељавања становништва с полуострва Атос. Хришћанско предање је нестанак градова објаснило Божјом вољом да Света гора постане „Богородичина градина“ намењена монасима који ће је славити.

То се десило кад је Богородица, након Христовог васкрсења, у пратњи Светог Јована кренула на Кипар, у посету васкрсломе Лазару из Витаније, који је тамо био епископ. Велика бура је одвукла брод на источну обалу Атоса, на место данашње луке манастира Ивирон. Тада се на овом благом узвишењу изнад морске обале, природном амфитеатру између планина с којих се сливају бистри свежи потоци, налазио градић Клеонаи с чувеним Аполоновим светилиштем. Чим је Богородица ступила на тло пагански кипови и храмови су се заљуљали и срушили, укључујући и Зевсов храм на врху Атоса.

„Видевши у овоме провиђење Божје, пагански народ прими веру Христову, а на месту паганског храма подигоше дрвени хришћански манастир Свети Климент“, кажу хришћански писци. Они наводе да је Христ услишио молбу Богородице и даровао јој Свету гору за њен врт побожности и молитве, у који су одмах дошли монаси пустињаци, који су живели у дивљини Атоса у малим насеобинама не марећи ни за шта материјално и не остављајући грађевине које би сведочиле о том добу. Место где је Мајка Божја ступила на тло Свете Горе, данас означава капелица крај високе средњовековне одбрамбене куле, уз коју стаза води до зидина манастира Ивирона чији улаз подсећа на улаз античку палату.

Историчари додају да су арабљански гусари, који су од раног средњег века терорисали приобалне градове Халкидикија, вероватно и довели до егзодуса цивилног становништва с Атоса и преостала је тек шачица испосника у дивљини. Њих морски разбојници нису дирали, јер су пустињаци били тако сиромашни да им се могао узети само живот.

Света Гора; ; Liebig Tradecard

Таквих испосника има и данас, у дубини камените и неприступачне Светогорске пустиње познате и као Каруља, а с правом се називају невидљивима, јер живе у пећинама и не желе никакав контакт са спољним светом.

Наука каже да тек од 7. века постоје писани трагови о светом Петру Атонском и Јефтимију Солунском, подвижницима са Свете Горе, која тада постаје уточиште избеглих монаха. Мноштво испосника је из египатских, сиријских и малоазијских монашких заједница бежало од исламских освајача, а као идеално уточиште је открило величанствену и сурову Светогорску пустињу у подножју врха Атос. Затим је уследио талас бегунаца, „политички неподобних“ монаха, из градова Ромејског царства, који су масовно стизали у 8. и 9. веку носећи „свете образе“- иконе. Наиме, у то време су иконоборачки цареви забрањивали поштовање светих слика и уништавали их, а иконобраниоци су у пећинама на недоступним литицама Атоса чували спасене иконе.

Из тог доба потичу бројне легенде о чудесним фрескама и иконама Богородице, које поседује сваки светогорски манастир. Међу њима је и прича о Богородици Олтарици, из великог манастира Ватопеда, где су као монаси до подизања Хиландара живели Стефан Немања и Свети Сава.

По предању, током напада арапских гусара на Ватопед, један калуђер је спустио икону у „бунар“ у олтару цркве и оставио упаљену свећу крај ње, а скривницу је покрио каменом плочом. Пошто су Арапи до темеља разорили и опљачкали манастир, несрећног монаха су продали у робље.

„Заробљени калуђер се после 70-годишњег ропства ослободи и дође у овај манастир. Приповеди игуману своју судбину и каже му шта је сакрио у бунару, који се налази у олтару. Игуман, чувши ово, сместа потрчи с њим у цркву. Отклопе бунар и, за чудо, икона стоји исправљена и свећа пред њом гори“, наводи ватопедско предање.

У припрати Ватопеда налази се један од најпознатијих живописа Атоса, чудотворна фреска Богородице, која подсећа да су пред Богом сви људи једнаки и да светогорски закони важе и за царице. По предању, охола Плакидија, кћи императора Теодосија, дошла је на Свету Гору, упркос забрани приступа женама, а калуђери су је у страху од овоземаљских власти, свечано дочекали и повели у цркву.

„Царица усхте да кроз мала врата с леве стране у храм пође. Али наједнапут зачује се глас од ове иконе: „Стани! Не иди даље, страдаћеш“. Царица од страха падне плачући и молећи се Богу да јој опрости“, наводи ватопедско предање.

Извор: Вечерње Новости (Борис Субашић)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here