Kако је то бити новинар и звати се Вук Јеремић?

Поделите:

Пре неколико недеља један познати новинар послао ми је СМС поруку следеће садржине: „Поштовани г. Јеремићу, замилио бих вас да за … прокоментаришете данашњи текст у Блицу у коме се наводи да су ваши „партнери“ Патрик Хо и шеик Тидиан Гадо ухапшени у новембру због корупционашке афере.

Хвала унапред. Срдачан поздрав. П.С. Наравно можете прокоментарисати и писмо Жељка Митровића“. Моје првобитно усхићење због тога што ми изјаву тражи старији колега којег изузетно поштујем, заменила је збуњеност. „Kо су бре Патрки Хо и шеик Тидиан Гадо? И у шта су се то њих двојица уплели? И најзад, шта је, побогу, то писао Жељко Митровић“, пролазило ми је кроз главу. Биле су ми потребне секунде да схватим – мој уважени колега је направио пропуст и послао поруку на погрешан број. И иако је ово био први пут да ми неко грешком тражи изјаву, коинциденција да делим исто име и презиме са бившим министром спољних послова Србије, председником Генералне скупштине Уједињених нација и садашњим председником Народне странке уткала се у моју свакодневицу у последњих десетак година.

Почело је 2007. године када је Вук Јеремић именован за министра спољних послова. За потребе овог текста безуспешно сам покушао да се сетим првог пута када је пуко изговарање мог имена и презимена изазвало осмех код особе којој сам се представљао. Од тог тренутка,(највероватније да је у питању неки шалтер) то се догађа у просеку три пута недељно. Небитно да ли одлазим у пошту, прелазим границу, полажем испит или просто телефоном наручујем пицу – у свакој прилици у којој морам да се представим или предам лична документа, сусрећем се са истим сценаријом. Најпре осмех, а онда најчешће и неко пригодно питање: „Па када ће више да нас приме у ту Европску унију“, „Да ли ћемо да признамо Kосово“, „Што те избацише из странке“, „Kакве су ти шансе да постанеш генерални секретар УН-а“… Питања варирају у зависности од активности „правог“ Вука Јеремића. Моји одговори – од тренутног расположења.

Улазак у новинарство, које са собом повлачи представљање великом броју људи, претворио је ове шаљиве дијалоге у део моје дневне рутине. Већина људи реагује на идентичан начин. Најпре смех, потом најчешће уследи пригодно потпитање, а затим прелазимо на „пословни“ део разговора. Међутим, сусретао сам се и са тишином, док се саговорницима које сам звао телефоном „слегне“ други део мог представљања у којем наводим из које редакције зовем. „Ал’ си ме пресекао“, чуо сам више пута, поготово од људи за које није незамисливо да их окрене и онај „прави“ Јеремић. Један политичар (чије име нећу навести како не бих угрозио ионако крхке шансе за укрупњавање опозиције) ми је чак рекао да, када га зовем, најпре наведем редакцију па тек онда име, пошто у супротном постоји опасност да ми спусти слушалицу.

У овом послу, са овим именом, било је неминовно да ћу пре или касније упознати „оригиналног“ Вука Јеремића. Догодило се то у октобру 2014. године, када ме је Данас послао у хотел Метропол да извештавам са представљања првог броја часописа Хоризонс, који издаје Јеремићев Центар за међународну сарадњу и одрживи развој. Након промоције, кратко смо проћаскали. Био је срдачан и из куртоазије рекао да је чуо за мене и да прати мој рад. Након тога, срели смо се још пар пута када би долазио у редакцију да ради интервју.

Све у свему, „славно“ име и презиме ми није донело никакве опипљиве користи, али ни штете. Пука случајност да делим исто име са познатим политичарем, се показало као добар „ледоломац“ разговора и то је, мање више, то. А опет, разговори о Вуку Јеремићу су у толикој мери постали део моје свакодневице, да нисам сигуран да бих могао да замислим себе са „анонимним“ именом.

 

RTS

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here