Kако ми је седење уништило живот

Поделите:

Kако ми је седење уништило живот

Савремено доба је зајебано по наша тела. Срања у пластици нам смањују плодност, срања у храни нас чине дебелима, срања на интернету нас чине дебилима. Али најперфиднија превара живота испуњеног благодетима као што су кров над главом, превозна средства и масовне комуникације јесте то што нам омогућава да будемо лењи. Све је организовано тако да не мрднемо, гледамо где ћемо да седнемо, или још боље да легнемо, све тежи ка томе, јер то се сматра за боље.

Док ово пишем, седим заваљен у канцеларијску фотељу, јер још увек не могу да се надам стандинг деску у редакцији, а да стојим и пишем на симсу од прозора стварно не могу, иако би требало у ствари да стојим док ово пишем, јер ми ево у овом тренутку бол сасвим лагано пулсира уз крста, као блага вибрација телефона на сајленту.

И то је у ствари до јаја стање ствари – јер пре неколико месеци, па још неколико месеци пре тога, бол је био непрестано завијање аларма комшијског голфа у три ујутро, само што је три ујутро целу ноћ и цели дан. И да ли сам поменуо да је бол био и у гузовима и у нози и у мислима и у сновима? И још гори ми, у крстима.

Моје муке са леђима су почеле мало пре мог 39. рођендана, што можда не делује чудно просечном читаоцу Вајса који према аналитици има између 18 и 28 година, јер јебига са 40 си већ матор и треба да размишљаш о томе зашто ниси уплаћивао приватно пензионо до сада или направио троје деце да би бар једно било ту да те издржава у дубокој старости после педесете.

Али, када је срање почело, био сам скроз здрав и прав, таман кренуо на нову шљаку, тако да сам бол испрва опуштено и лако игнорисао, и док сам се возио на посао и док сам тамо седео у фотељи или блејао на каучу, јер такав је посао.

Да парафразирам Троцког, то шта ја нисам био заинтересован за бол не значи да бол није био заинтересован за мене. Тако да је сав мој бол лагано кренуо да се шири по десној нози из листа, таман да сам помислио да сам нешто истегао или да ми је најзад кренула та пушачка нога којом ме је тетка плашила показујући ми фотке из медицинске енциклопедије као четворогодишњаку.

Ипак, сећајући се тих фотки, о боже колико их се само живо сећам, знао сам да то не иде баш тако, и почео брзо да сумњам на нешто више кичмено по узроку. Али, чари посла су биле такве да сам био преокупиран, имао свашта занимљиво да радим, плус ми је до јаја било глупо да због тога узимам неко боловање или нешто јер тек сам почео а и могао сам у себи да чујем осуђујуће гласове колега, пријатеља и пролазника на улици: „Мош мислити, боле га леђа, па мог деду су 40 година болела леђа а он само умочи шалче у ракију и утрља мед и настави да окопава дрењине или шта већ.“ А јебига, рад од куће није био опција.

Негде у тој фрци је бол лагано и минуо. Добро, не баш минуо, него се успузао из ноге у крста, где се склупчао као шкорпија и утонуо у сан, ал онај кецав, спидашки. С времена на време ме подсећајући да ту нешто није како треба, тачно тамо око бубрега, мало изнад тртице, и то скоро увек чим седим дуже од пет минута.

А онда… Онда ми се срећа осмехнула, што би рекао Милојко Пантић и добио сам још бољи посао у коме сам желео апсолутно да покидам – нешто што сам хтео да радим од када сам клинац. Једина квака је била то што сам морао да путујем стално, што колима, што авионом. Што је значило још седења, по пар сати у цугу, само да стигнем на посао, а онда још регуларно седење на послу. Што је значило да је шкорпији у крстима постало мало сморно па је узела све јаче да се мешкољи и тверкује. И бол је кренуо да се шири, опет, јаче него икада. Назад у гузове. Па опет у ногу. Па мало у другу. Овај пут све до стопала.
Несрећници међу вам већ добро знају о чему причам, јер све ово су класични симптоми дискус херније, једне од најчешћих болести данашњице. Ја лично у непосредној близини имам троје људи сличних година као ја, дакле ту око сто двадесет, који имају исти проблем, само са различитим пршљеновима.

Суштина дискус херније је у томе да диск између кичмених пршљенова пропада с временом, а мишићи около слабе (јер оно, стално седиш), и онда углавном на неки цим који у том тренутку ни не приметиш диск излети мало из винкла, чиме нерв који пролази средином кичме буде огољен, да се о њега дрљају, узнемиравају и мобингују га кости пршљена. А ти сваки тај микронски додир осећаш као забадање ножа директ у кичму или у блажој варијанти као увртање мало тупљег ножа по унутрашњости организма.

Наравно, пошто сам класичан мушки дебил, док нисам постао скоро непокретан у смислу да од бола нисам могао да седим, савијам ногу, исправљам леђа, нит ишта између, нисам себе натерао да одем на једини сигуран начин дијагностификовања дискус херније, а то је магнетна резонанца. Добро, можда има нешто мало и у томе што се за магнетну резонанцу у државној режији чека ко на олимпијске игре, или што је алтернатива да сунеш минимум главицу некој приватној клиници, што сам на крају и урадио.

И снимак је показао оно што сам, у дубини душе и дупета, одавно знао: пети лумбални диск је провирио напоље између пршљенова, да мало види света и махне му, да скрене мало пажњу на себе. Углавном тако што ће изазивати непрекидан бол.

Kако је до тога дошло? Па, има много фактора, може се причати о разним узроцима, а могао сам и да за овај текст позовем неког од неколико специјализованих доктора за физикалну терапију који су ме лечили магнетима, ласерима и ајахуаском. Ипак, нема потреба да смарам те добре људе који зарађују на туђој чемерној патњи – а искрено, не желим да их видим икада више у животу, не зато што их не волим или зато што гајим горчину неку јер сам им оставио неколико просечних плата, него зато што се надам да нећу морати никад више у животу да их видим и не желим да их призивам.

У суштини, није да су нам потребни доктори да бисмо знали ону најважнију и болно (хехе) очигледну ствар: најчешћи узрок дискус херније је то што јебено стално седимо: седимо када једемо, седимо када радимо, седимо и када путујемо, чак и у градском превозу гледамо да седнемо. А када не седимо, онда лежимо. Што је тек маргинално боље, јер нема притиска на кичму. Али је једнако лоше, тј. још лошије, јер доприноси главном узроку – слабим мишићима торзоа, који су задужени да држе кичму на окупу и не дозволе радозналим дисковима да тек тако излазе напоље и усеравају нам се у живот.

И то мислим буквално усеравају, јер знам за људе који због дискус херније не могу да контролишу када им се кења. Знам неке којима је стопало неупотребљиво. Неке који не могу да окрену врат, или подигну руку. Све је ствар лутрије – који пришљен ти искочи, и који нерв крене да ти свира као струна најмање виолине на свету.

Мени је дошло дотле да због болова нисам могао да радим ништа, па тако ни да путујем, па нисам могао да идем на шљаку нормално иако су људи били крајње предусретљиви по питању рада од куће, ал јбг када те боли као коњ не можеш баш ни да ментално будеш у топ форми, па сам пио лекове који су ми помогли али у курцу, јер бол је био такав да ни 2400мг бруфена мешаног са диклофенаком и мало бенџоса пред крај дана нису могли ни да га малко утуле. Или можда јесу, али је и такав утуљен био толики да га не бих пожелео ни Марку Ђурићу. Добро, можда њему бих мало.

Зар треба рећи да сам на новом послу био млохав курац и да као такав нисам баш оставио добар утисак када је то било најпотребније, на самом почетку? И да сам онда први летео чим се указала потреба да се мало смање трошкови? Пошто јесам. Мислим, фирма је пропала мало касније, и било је ту још сто других проблема, али јебига, мој инвалидитет никако ту није помогао.

Наравно, ни на страни забаве није било боље, јер ми се забава сводила на лежање и покушај да играм игрице. Сексуални живот? Лолчина сине, нисам га имао скоро годину дана због овог срања, а и сада је све то климаво јер морам да пазим шта радим, а то некако уме да убије спонтаност страсти коју и даље видимо као неопходну за секс, упркос деценијском репрограмирању од стране порно индустрије.

Бар се нисам навукао на лекове, мада јесам током свег тог времена варио као Раста на спиду, јер то ми је макар некако олакшавало бол, пошто разакана глава бар може да мисли о глупостима а не о томе како је тело боли. И онда изволи отресај се и те навике када се ситуација мало поправила, поред свих лоших које имам и овако, типа праћење вести и једење еурокрема кашиком директ из канте.

Има ту још пар ситница које су оставиле трајне последице. Kао то што сада више не смем да подигнем своје дете у наручје нити да је носим на кркаче, што, ма колико то било клише, заиста уме да боли више од јебене дискус херније, само зависи од тренутка и количине изговорених „али татаааа“. Или то да морам да као дебил зовем ортаке да ми снесу кофере с трећег спрата када идем на летовање с женом. Плус имам онај дедински јастучић за под крста што се стави на столицу, што је макар понижавајуће на један релативно симпатичан начин на који је симпатичан деда који погрешно стави зубало.

Ствари су се средиле, с временом и четири месеца интензивне (што значи скупе) терапије. И наравно, тако што радим вежбе, свако јутро и вече. Добро, не радим баш свако, јер сам дебил. Али на моју велику срећу, ту је и даље моја угнежђена шкорпијица која ме боцне чим искулирам неколико недеља, па се онда дозовем памети и узмем да их радим, и тако у круг.

Шта помаже? Немој седети, ако бога знаш. Ходај где стигнеш и колико можеш. Пливај, ако имаш где, пливај, пливај као да се снима Бал на води а ти си Естер Вилијамс, ако можеш да уопште испратиш ову моју прикладно геријатријску референцу. Укратко, одржавај те основне мишиће снажним, преокрени то срање, јер они су једино што те дели од моје судбине: да изгубиш посао из снова, заборавиш како изгледа секс, постанеш слина која не може да испуни основну мушку функцију да потегне и донесе, и логично, завршиш као новинар Вајса.

 

VICE

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here