Kако се Тома Здравковић у кафани опростио од пријатеља

Поделите:

“Певач са најтужнијим очима на свету” преминуо је 30. септембра 1991. године, а иза њега је остало прегршт кафанских хитова уз које и данас најлепше славимо, тугујемо, пијемо, смејемо се, плачемо… Зато нећемо правити патетичан омаж овом легендарном музичару, већ ћемо покушати да вам дочарамо атмосферу са једног од последњих концерата Томе Здравковића.

Није тајна да је Тома Здравковић био слаб на жене, алкохол и коцку, због којих је написао неке од најлепших песама, али који су га полако и сигурно уништавали. Те 1987. године, болест га је по ко зна који пут сломила, а на јесен је кренуо на турнеју која се рекламирала под слоганом “Опроштајни концерти”.

Београдске дворане биле су двадесет дана пуне сваке вечери, али је Тома пожелео да одржи и интиман концерт за своје пријатеље – у кафани “Два јелена”, где је иначе неретко свраћао и певао чак и без хонорара.

Нажалост стара књига утисака, која би била својеврсно сведочанство о тој вечери, украдена је у међувремену, али се зна да је Тома те ноћи певао за “одабрано друштво”, у којем су били Цуне Гојковић, Сека Саблић, Тања Бошковић, Милован Илић Минимакс, Даница Максимовић…

Тома је био опуштен, кретао се између столова и као да се са сваким од њих опраштао појединим стихом и погледом у очи. И они, као да су осећали да је то последњи кафански шоу овог боема. Није било типичне кафанске атмосфере, игре, бацања чаша… Песме су пратили достојанствени аплаузи, а набујале емоције на моменте су избијале у виду снажних загрљаја и сузних очију.

Тај концерт остао је као један од многих од скадарлијских митова о Томи Здравковићу.

– И даље се препричава како му је после једног од наступа пришла девојчица која продаје цвеће и пожалила му се како није продала ниједан цвет. Тома јој је на то поклонио све што је те ноћи зарадио, а то јој, је отприлике било довољно да купи мали стан у Београду. Такав је човек био – испричали су нам у кафани “Два јелена”.

Здравковић се са публиком поздравио 1990. албумом “Kафана је моја судбина”, само неколико месеци пре него што га је болест приковала за постељу на ВМА у Београду. После седамнаест година борбе са канцером простате, преминуо је 30. септембра 1991. године.

Тако је говорио Тома Здравковић

Имао сам више среће него памети. Сажалили су се на мене и зато ме поново прихватају (публика). Да ли због тога што знају да сам био болестан и потуцао се по Америци, Kанади и вратио кући, а можда су ме некад и много волели, па је то остало у њима… Остао сам ја негде, у свом последњем гену, ипак мало сељаче ког су новац и слава треснули у главу. Не, није ме све то збунило, него, не знам ни сам, некако надмашило. Али, не да се Тома, не тако лако. Никад нисам пио зато што волим алкохол, увек је све кретало од неколико тура пића и то увек у друштву. Радио сам у кафани, морао сам да комуницирам са гостима и стално био у том гротлу живота. Постало је навика да се седне са пријатељима, поприча, попије и ту повратка није било. Временом, стицале су се навике кад је реч о алкохолу, па сам сам себи био и бољи и слободнији. Почео сам да живим животом певача који има своје ћефове и воли да му музика свира јер на тај начин хоће да се ослободи свих брига и проблема. Онда ти није важно да ли је неко доктор наука или скретничар, битно је да је он човек чије ти друштво прија. Не коцкам се да бих добио новац, већ зато што је време релативно и интересује ме оно необјашњиво у људској природи. У тим круговима кажу да сам највећа овца која се родила за коцку и то је највероватније истина. Док они играју за паре, ја се забављам. Једне ноћи, у Баден-Бадену, добио сам 80 хиљада марака и идуће ноћи све изгубио! Мислио сам да сам геније јер могу да потрошим пет милиона за вече. Уопште, новац ми није био битан. Шта ће ми кућа кад имам једнособан стан. Испоставило се да ми је то довољно, не треба ми више. И кад нисам имао пара, био сам миран и срећан. Није у питању само музика… Људи знају шта сам све радио и проживео. Они почињу да се идентификују с тобом и зато те воле. Има, додуше, људи који сматрају да сам будала без пара и пијанац, али у суштини и то је део оног што јесам. Мало откачен, то је сигурно. Ја сам раније мислио да сам позер и да фолирам оно што живим. Kасније сам схватио да то нема никакве везе са фолирањем. Сутра могу да певам у кафани за триста старих хиљада. Јер, једино музика може да ме испуни до краја и без икаквих других жеља. Од ње живим и за њу живим.

 

Noizz.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here