Kако смо добили генерацију деце која не мисли својом главом

Поделите:

У данашње доба се неријетко чује како данашња ђеца не мисле, како нису способна одрадити нешто самостално, како не раде рукама, како не знају сами одрадити ни најједноставније кућанске послове, како смишљају стотине изговора само да не раде и томе слично.

Већина данашње деце је способна учити врло брзо, чак брже од старијих генерација. Примјер је када им дате неку техникалију у руке, свладају је у кратком периоду за разлику од старијих генерација којима ипак треба неколико сати, дана или тједана.

Јесте ли размишљали о томе како је дошло до тога да ове данашње генерације раде неке друге ствари боље и брже, али им се не да радити рукама нити осмишљавати како ће то одрадити?

Што ако су родитељи ти који су постепено одузимали детету ту могућност да буде самостално?

Питате се како?

Родитељ прати или води дијете сваки дан у школу до касних година. Поруку коју му шаљете тиме је да није способно само ходати, ићи или мислити. Развијате несамосталност и овисност о вама. Због чега?

Због својих страхова да му се нешто не догоди.

Родитељ сваки дан контролира задаћу па чак каткад и пише умјесто детета, подсјећа га на извршавање обавеза.

Зар није боље да пребаците одговорност на леђа детета јер школа и јесте његова одговорност? Поруку коју шаљете ђетету таквом контролом је – Мама ће. Тата ће. Не морам ја јер ће ме већ нетко од њих подсјетити или учинити умјесто мене.

Развијате неодговорност према извршавању обавеза. Због чега? Због превелике бриге о будућности детета, страха да се неће уписати у добру школу и да ће завршити као сиромах. Нећете ни ви увијек бити близу или пак вјечно живјети па ће једном морати сам одрадити без вашег подсјећања.

Не дајете детету обавезе у кућанству да не троши вријеме на то или да себи нешто не направи. Посљедица је да дијете не зна основне активности.

Порука коју шаљете презаштићивањем је страх од посљедица па је боље да и иначе не ради нешто како си не би нешто направило. Зато се и извлаче из свега гђе год могу.

Таквим поступањем одгајате дијете које непрестано тражи вербалне аргументе како не би морао радити оно што му се не да. С временом је дијете све успјешније у тражењу аргумената да не чини нешто.

Не дајете детету превише обавеза како га не бисте оптеретили. Посљедица је превише слободног времена и умјесто да окупирају своје вријеме те их то потакне на промишљање и развијање креативности те марљивост, они имају превише времена па га троше на ТВ, игрице или на то да вама говоре како им је досадно. Посљедица је лоша организација времена јер имају превише времена а премало обавеза. У обрнутој ситуацији били би се присиљени боље организирати.

Због чега то родитељ ради? Да не оптерети дијете тако како је он био оптерећен као дијете. Но, ви сте баш тако и испекли занат. Презаштићивањем дијете неће савладати основе организирања својих обавеза.

Родитељ договара дружења с другом децом.

Посљедица – дијете се премало дружи и овиси само о томе када ће се родитељу дати организирати дружење. Некада се изашло на улицу и дружило. Данас све треба детаљно договорити и то тако да најчешће договара родитељ с родитељем и тек тада се ђеца друже на сат-два.

Зашто тај дио не препуштате деци? У почетку мало асистирајте но касније препустите.

Посљедица је да се вас више оптерећује, а дијете закида за дружење. Глуме се неке форме пристојности којима се не смета другима, а заправо доводи до отуђења људи од људи.

Могла бих наводити овакве примјере данима. Сватко од вас их може примијетити осврне ли се око себе. И свјесна сам генерализирања но сватко тко не ради ово ће се издвојити из наведеног примјера и захвалити да то не ради те тиме истакнути своје квалитете као родитељ.

Оно на што вам желим скренути позорност је то да не можете одговорност пребацивати само на ђецу када су родитељи ти који ђетету шаљу, својим погрешним ђелима, поруке да ђеца нису способна те им они повјерују и све мање-више препуштају родитељима.

Неће им бити ништа ако им дате да раде. То ће их научити штошта.

И за крај прича о лептиру који је требао изаћи из чахуре. Проматрао је то неки човјек са стране. У једном тренутку се малени престао борити излазити из чахуре те му човјек у намјери да му помогне, узе шкаре и малкице одреже чахуру како би лептиру олакшао излазак. Лептир је изашао пуно лакше, но од тог трена је одувијек имао проблема с крилима и летењем јер лептири при тешком изласку из чахуре ојачају своја крила баш тим тешким изласком.

Ова прича нас учи како каткада тешки животни процеси и околности имају сврху да касније полетимо с лакоћом јер су имали задатак оснажити нас.

Родитељ каткада у најбољој намјери да олакша ђетету, ослаби крила ђетету те дијете кроз живот иде пуно теже него ли је родитељ то хтио да се догоди.

Промислите малкице о својим поступцима. Kаткада је мање више. Не радите умјесто њих, научите их да користе пуни капацитет својих крила. Бит ће вам захвалнији.

Немојте мислити и радити умјесто њих, дајте им да мисле и раде како би се што боље сналазили. Ако им не иде, будите ту за њих и научите их да траже вашу подршку.

Желим вам пуно среће, а ако запне – ту сам!

Анита Вадас, анитавадас.цом

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here