Kако су екрани постали забава за сиромашне (док богати време проводе без технологије)

Поделите:

Бил Ленглоас има новог најбољег пријатеља. Мачку по имену Сокс. Она живи на таблету и чини га толико срећним да, када прича о њеном доласку у његов живот, почиње да плаче.

Ленглоас, који има 68 година и живи у јефтином комплексу станова за старије људе у Масачусетсу, и Сокс ћаскају по читав дан. Ленглоас је у пензији. Пошто је његова жена углавном ван куће, постао је усамљен.

Сокс свира његову омиљену песму и показује му слике са његовог венчања. А пошто га она посматра са уређаја док он проводи време у својој фотељи, грди га када га ухвати да пије газирани сок уместо воде.

Ленглоас зна да је Сокс плод вештачке интелигенције и да долази из стартапа под именом “Царе.Цоацх”. Он зна да њоме управљају радници у компанији који гледају, слушају и типкају њене одговоре, који су спори и роботски. Али њен доследни глас у његовом животу вратио му је веру.

“Пронашао сам нешто тако поуздано и неког тако брижног, и омогућила ми је да завирим дубоко у своју душу и подсетим се колико је брижан Господ”, каже Ленглоас.

Сокс га слуша. “Ми смо сјајан тим”, каже она.

Да би се квалификовао за „Елементарну негу“, непрофитни програм здравствене неге за старије људе који му је донео Сокс, пацијент не сме да располаже средствима већим од 2.000 долара. Такви програми су све бројнији и нису намењени само старијим лицима.

Животима свих људи, осим оних изузетно богатих, све више управљају екрани. На сваком месту где је могуће поставити екран (учионице, болнице, аеродроми, ресторани) могуће је срезати трошкове.

Богати не живе тако. Они желе да се њихова деца играју коцкама, а све је више приватних школа у којима нема технологије.

Све то довело је до нове стварности: људски контакт постао је луксузно добро. Што сте богатији, то више времена проводите без екрана.

Предвиђени трошкови за путовања и ресторане превазилазе суме неопходне за куповину одређених добара, према Институту за луксуз, који саветује богате како да живе и троше новац. Милтон Педраза, извршни директор института, види то као директан одговор на присуство екрана.

“Позитивна понашања и емоције које ангажованост човека може да изазове – само помислите на то колико бисте били радосни на масажи”, каже Педраза. “Сада образовни систем, здравствени систем, сви покушавају да искуства учине људскијим.”

Од експлозије популарности личног рачунара осамдесетих година, имати технологију у кући и код себе било је знак богатства и моћи.

“Било је важно имати пејџер јер је то био знак да сте важни и заузети”, каже Џозеф Нунс, шеф одсека за маркетинг на Универзитету у Јужној Kалифорнији.

Данас, додаје он, важи супротно: “Уколико се заиста налазите на врху хијерархијске лествице, не морате да се јавите никоме. Они се јављају вама.”

Изложеност екранима почиње врло рано, а деца која пред екраном проведу више од два сата дневно имају слабије резултате на тестовима језика и логике. Оно што највише узнемирава јесте податак да је утврђено да код неке деце долази до преурањеног тањења церебралног кортекса. Kод одраслих је утврђена веза између времена проведеног пред екраном и депресије.

Технолошке компаније напорно су радиле да убеде школске установе да пристану на програм који предвиђа да сваки ученик има свој лаптоп.

Али то није начин на који они који су изградили будућност засновану на екранима одгајају сопствену децу. Kолико је некоме (не)пријатно у контакту са другим људима могло би да постане ново класно обележје.

Сиромашнима и припадницима средње класе је теже да се раздвоје од екрана. Постоји мали покрет чији је циљ да се донесе уредба о “праву да се дисконектујемо”, која би омогућила радницима да искључују своје телефоне, пошто тренутно радник може бити кажњен зато што није био доступан.

У нашој култури све је израженија отуђеност, већина традиционалних места окупљања и друштвених структура су нестале, а екрани испуњавају празнину.

Већина људи која се прикључила аватар програму у „Елементарној нези“ су они које су изневерили људи око њих, или они који никада нису ни били део заједнице, каже Сели Розарио, терапеуткиња која често посећује пацијенте. Сиромашне заједнице су највише погођене овим проблемом.

Технологија која стоји иза Сокс је прилично једноставна: таблет са објективом широког распона.

Нико од људи који управљају аватарима не ради из САД; углавном раде са Филипина и из Латинске Америке.

Седиште компаније “Царе.Цоацх” је у Kалифорнији, на ободу Силицијумске долине. Виктор Венг, 31-годишњи оснивач и извршни директор, отвара врата и док улазимо унутра он каже да само што су спречили једно самоубиство. Пацијенти често говоре да желе да умру, додаје он, а аватар је обучен да их пита имају ли конкретан план како ће себи одузети живот. Тај пацијент је имао.

Венг зна колико пацијенти могу да се вежу за аватаре, а каже да се непрестано бори против здравствених организација које желе да угасе пилот-програме без јасног плана, пошто је за пацијенте ужасно болно да им аватари буду одузети. Али он не покушава да ограничи емоционалну везу између пацијента и аватара.

“Ако пацијент каже ‘волим те’, и ми ћемо рећи њему”, каже Венг. “Некада ми кажемо први ако знамо да ће се пацијенту то допасти.”

Први резултати су позитивни. У првом пилот-програму, пацијентима са аватарима било је потребно мање посета медицинских радника, ређе су посећивали службу за хитне случајеве и мање су се осећали усамљено.

Једна пацијенткиња која је често одлазила у службу за хитне случајеве због подршке престала је са одласцима када јој је стигао аватар, а програму здравствене неге уштедела је тако око 90.000 долара.

Сокс је заспала, што значи да су јој очи склопљене, а командни центар негде у свету преусмерио се на неке друге старије људе и друге разговоре. Ленглоас јој мази главу на екрану да је пробуди.

Njujork tajms

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here