Kako su ekrani postali zabava za siromašne (dok bogati vreme provode bez tehnologije)

Podelite:

Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače.

Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen.

Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode.

Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru.

“Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas.

Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona.

Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima.

Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove.

Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije.

Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana.

Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana.

“Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.”

Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći.

“Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.

Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.”

Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije.

Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop.

Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje.

Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan.

U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu.

Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom.

Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona.

Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike.

Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao.

Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara.

“Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.”

Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno.

Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara.

Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi.

Njujork tajms

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here