Kако су нас окупирали бесмислени послови: Раст радних места која не стварају нову вредност

office work in cubicle, Image: 34909759, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy
Поделите:

Постоје милиони људи, наводи Давид Грабер, као што су ХР-ови, истраживачи телемаркетинга, адвокати корпорација — чији су послови суштински бескорисни. Ти послови онемогућавају појединцима, корпорацијама и постојећем културном обрасцу да се мењају у правцу постављања креативног у центар и неговања смислених друштвено корисних послова

Недавно отворена Адидасова  “Speed-factory” у Баварској запослиће само 160 радника који ће произвести чак пола милиона пари ципела годишње, што је пет пута већа продуктивност од просечне. Процењује се да ако би цела Адидасова производња била аутоматизована на исти начин, од чак милион радника који су тренутно запослени у ланцу снабдевања те глобалне корпорације, могао би остати тек сваки десети. Широм света потенцијал за аутоматизацију изгледа огроман, али упркос томе раст продуктивности се снажно успорио у развијеним земљама, посебно након финансијске кризе 2007/08. Анди Халдан, главни економиста централне банке Енглеске, сматра да је могуће објашњење то да док неке компаније брзо схватају нове могућности, друге то чине споро, што ствара велике разлике у расту продуктивности чак и у истим секторима. По њему, Британија врви од иновативних фирми, али се њихове идеје споро шире кроз читаву привреду.

Међутим, фокус на раст примене технологије у постојећим пословима, и с тим повезано очекивано убрзавање раста продуктивности, ствара донекле искривљену слику. По Давиду Граберу, аутору бестселера посвећеног “булшит пословима”, кључна баријера за динамизирање продуктивности рада јесу управо ‘бесмислени послови’, који не стварају никакву додатну вредност, и чији је раст снажан.

Грабер тврди да се чак 30% свих послова може сматрати “булшит пословима”, који су непотребни, односно који не производе истински вредну робу и услуге, а настају из конкуренције за приходе и статус. Он потенцира да постоје милиони људи, као што су консултанти за људске ресурсе (чувени ејч-ар — ХР), координатори комуникација, истраживачи телемаркетинга, адвокати корпорација — чији су послови суштински бескорисни. Ти послови онемогућавају појединцима, корпорацијама и постојећем културном обрасцу (за чији је опстанак неолиберални финансијски капитализам животно заинтересован) да се мењају у правцу постављања креативног у центар и неговања смислених друштвено корисних послова.

Поглед на свет из перспективе антрополога, а не економисте, свакако је добродошао. Међутим, Граберов фокус на демотивисане раднике који обављају бесмислен рад може нас делимично удаљити од шире слике. Наиме, поједини радници могу сматрати стимулативним и вредним многе послове који суштински не могу допринети укупном благостању. На пример, неко је посвећен циљевима одређене хуманитарне организације и осећа задовољство у прикупљању средстава за њен рад. Међутим, најчешћи резултат је да је труд те особе само довео до преусмеравања новца од друге хуманитарне организације, у којој је неко једнако тако мотивисан радио на истом задатку. Стога, можда је тачније рећи да се таквим пословима врши редистрибутивна функција са нултим исходом (зеро-сум гаме), при чему посвећеност, вештине, труд и примењене технологије не могу повећати укупну људску добробит.

Бројни послови спадају у ту категорију: сајбер криминалци и стручњаци из сајбера који су запослени у компанијама да одбију нападе својих ‘колега’, адвокати, већи део финансијског трговања и управљања имовином на берзи, пореске рачуновође, оглашивачи за маркетинг и експерти за креирање бренда (који ће евентуално потиснути други бренд), креатори ривалских политичких кампања, те чак и наставници који по сваку цену желе да осигурају да њихови ученици постигну вишу релативну оцену.

Ипак, треба рећи да многи од ових послова укључују и истински креативне, а не само дистрибутивне активности. Додатно, активности са ‘нултим исходом’ могу се наћи у свим секторима: производне компаније могу да запошљавају пореске рачуновође како би вештачки смањиле фискалне обавезе, као и врхунске руководиоце који ће се фокусирати на финансијски инжењеринг.

Подаци дају за право Граберу, и указују да су ‘зеро-сум’ активности знатно порасле. Чак 17,6% од свих запослених у САД, који примају 30% свих прихода, налази се на административним функцијама и функцијама “менаџмента” које подразумевају висок ниво редистрибутивне активности. Додатно, тренд је лош јер је у последњих 20 година запошљавање у финансијским и “пословним услугама” фирми довело до знатног пораста удела таквих радних места (са 15% на 18%).

Проблем презаступљених бирократских послова

Постоје убедљиве студије које указују да бирократија негативно утиче на продуктивност, организациону отпорност и иновације. Према једној респектабилној процени, трошак вишка бирократије у америчкој економији износи чак шестину БДП-а. Постоји близу 24 милиона менаџера, супервизора и администратора, што значи да један менаџер и администратор долази на свака 4,7 радника.

Посматрајући праксу управљања малим, али све већим бројем, постбирократских пионира фирми, можемо видети да је могуће водити комплексна предузећа са мање од половине просечног менаџерског стафа. Међу авангардом је Свенска Ханделсбанкен (банка у Стокхолму са више од 800 филијала широм Северне Европе и Британије). У овој корпорацији са 12.000 сарадника, постоје само три нивоа одлучивања, док су пословне одлуке готово у потпуности децентрализоване. Искуства ове и сличних компанија указују на то да је могуће удвостручити однос запослених према менаџерима и администраторима, што би ослободило 12,5 милиона људи у САД за други посао који је креативнији и продуктивнији. Постојала би и индиректна уштеда. Бројне студије показују да се чак половина времена изгуби у интерним активностима на управљању активностима у којима се креирају ниске додате вредности, од буџетирања до прегледа перформанси (тзв. цомплаценцy), што значи да би се могло ослободити, тј. преусмерити додатних скоро девет милиона радних места у САД. Процењује се да чак 21,4 милиона запослених, или 15% радне снаге у САД, креира мало или нимало економске вредности. Ако би ти људи били померени у активности где се креира нова вредност, амерички БДП би порастао за чак три хиљаде милијарди долара. Ако би се ‘терет’ таквих ‘радника’ у наредној деценији преполовио, раст продуктивности би се увећао за 1,3% на годишњем нивоу, што би удвостручило иначе веома низак ниво продуктивности, посебно у последњих десет година.

 

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here