Kако су обичан човек и његов син победили државу после 13 година: “Један другом смо били највећа снага” (ВИДЕО)

Поделите:

„Играћемо и победићемо” била је реченица коју су изговарали у тешким тренуцима. Иако је таквих тренутака било и превише, један отац и његов син ретки су грађани којима је успело да победе државу након чак 13 година борбе

Док се иза њих пружа поглед на комплекс болница које су им обележиле животе, бивши директор Хитне помоћи и признати београдски уметник стоје уздигнутих глава. Њихово презиме до скоро је представљало табу тему, због чега Борко није желео да Андреј спомиње да му је он отац. Ипак, тог 3. октобра, дан пре него што ће Андреј отворити своју прву самосталну изложбу, презиме Јосифовски почело је да одзвања звуком тријумфа. Ослобађајућу пресуду о којој су 13 година у страху маштали прославили су на бини Оставинске галерије у Београду.
Победили смо Министарство здравља, Министарство унутрашњих послова, Агенцију за борбу против корупције, Први основни суд и Виши суд у Београду, тачније победили смо државу – рекао је тада Андреј.

Била је 2005. година и он је био у гимназији када је његов отац, тадашњи директор Хитне помоћи, обелоданио велику аферу о овој установи, која је потресла цео регион. Изнео је доказе који упућују да лекари који долазе по најхитнијим позивима, у дослуху са погребним предузећима, не пружају пацијентима неопходну помоћ и за то узимају новац. Уместо да држава одреагује на ову узбуну, Борко је смењен и на професионалном, али и личном плану стављен на стуб срама.

– Kриминал је у Хитној помоћи узимао све већи замах, а трговина смрћу је била организован посао. На крају је, када сам био отеран из службе, за потребе Хитне помоћи регистровано и једно погребно предузеће. Ипак добро је, да је храбра и одважна судија Вишег суда у Београду, својом пресудом потврдила да сам узбунио јавност,јер је у Хитној помоћи чињено тешко кривично дело против здравља људи, које се крило иза трговине смрћу и да сам због тога био прогањан од стране државних органа – прича Јосифовски.
Након што је са својим тврдњама изашао у јавност, живот његове породице се претворио у хорор филм. Пратили су их на улици, чекали у заседи испред зграде у којој живе, претили смрћу. За Андреја је то био крај детињства за које је до тад знао.

– Сећам се зове ме мама и каже: “Немој да излазиш напоље, испред зграде су, сад су звали Борка. Ми се враћамо управо па ћемо видети шта ћемо да урадимо”. Дешавало се исто и кад сам се враћао из школе, да ми кажу да не долазим кући јер јер опасно. Са друге стране у школи сам се сусретао са разним негативним коментарима. Ођеданпут сам био одбачен и чим бих прошао ходником чуо бих како се деца дошаптавају : “То је он, његов отац је онај..” Да би нас сачувао свега тога, тата је одлучио да оде у Судан. Сећам се момента где га ја пратим на аеродром и не знам дал ће се он икада више вратити – каже Андреј.

Прикључивање мисији Светске здравствене организације у тада зараћеном Дарфуру био је за Борка прилика да се склони из Београда и тако заштити своју породицу.

– Тада је то био једини логичан избор. Не могу да кажем да сам се плашио за себе, али моја породица је преживљавала јако тешке тренутке и желео сам да им колико – толико вратим мир. Нажалост мој повратак најавио је нове проблеме. Сачекао ме је отказ, јер ја сам морао да будем избачен из Хитне помоћи.

Уследиле су године осуде, како у оквиру лекарске професије, тако и до тада пријатељским круговима.

– Ти неки људи који су нам били пријатељи су се сви склонили , да се случајно нешто се не затражи од њих, да не морају да постављају своја леђа. Тако да смо остали некако сами. То смо и знали и увек смо говорили да смо само нас двојица. Чак је и мама посустајала, јер се она највише плашила. Ми смо ту били нека двојица лудака који вуку један другог и који охрабрују, један другог речима “играчемо и победићемо”, “играћемо, победићемо” и “врхови припадају најсмелијима” – са осмехом се присећа Андреј.

Осмех и ведар дух покушавали су да задрже и кад је Борку дијагностикована тешка болест, за коју каже да је последица претходних дешавања. Ипак, како кажу, за предају није било времена.

– Мој отац је био војни лекар и он је увек је говорио: “За прави ствари мора да се иде до краја”. Мислим да ту нема никаквих компромиса. А моја мајка, која је била Партизанка, она је говорила “Можеш да плачеш, али не смеш да престанеш да се бориш”. То су неки принципи које сам задржао и до ево ових дана, а то сам се трудио да пренесем и Андреју – каже он.

Након излечења наставио је борбу против државе. Подносио је кривичне пријаве Првом основном јавном тужилаштву и Вишем јавном тужилаштву у Београду јер се није мирио са затварањем случаја “Хитна помоћ”, који је везан за више него морбидну спрегу лекара и приватних погребних предузећа. Пријаве је поднео је и Агенцији за борбу против корупције и Управи за борбу против корупције, али су државни органи ћутали.

После 13 година од проглашења кривице, Виши суд у Београду донео је ослобађајућу пресуду у корист бившег директора Хитне помоћи, којом се утврђује да му је нечињење и одуговлачење бројних државних органа нанело озбиљну штету.

– Пресуда која је донешена против државних органа потврђује заправо постојање једне криминогене мреже у оквиру државног система. Нажалост људи који су предводили ту мрежу још увек су на важним функцијама у здравству. Не знам зато да ли сам победник или поражени, али докле год се наше здравство буде уређивало на основу коруптивних закона и докле год се благонаклоно буде гледало на пустошење Здравственог Фонда, народу се не пише добро – сматра Јосифовски, док његов син додаје:

– Можда нисмо још увек потпуни победници, али ми је драго да су нашој породици враћени углед и част. Не планирамо да станемо, упркос препрекама са којима се свакодневно сусрећемо. Ово је тек почетак, као да смо се поново вратили на нулу.

“Уметност која се родила из бунта”

Студент архитектуре, касније и асистент на Архитектонском факултету, одлучио је да постане уметник, како каже из бунта.

– Иако сам се са татом борио и трудио се да га подржим у сваком његовом подухвату против државе, морао сам незадовољство да искажем и на свој начин. То је било кроз уметност. Почео сам да цртам графите, испод којих сам стављао потпис “У*раћу се”, што је изражавало мој став према томе на ком нивоу је уметност, али и друштво у Србији уопште. Kако су године пролазиле, мој рад је постао све више признат. Један од највећих признања ми је то што су моји радови изашли у књизи “Стреет арт и графити у Европи”. Свој успех крунисао сам изложном у Оставинској галерији, представивши портрете својих 12 хероја и 13- тог џокера – најважнијег од свих. Мог оца – са поносом истиче млади уметник, познат као “Пијаниста”.

“Хитна помоћ је могла да буде на врху, али…”

– На место директора београдске Хитне помоћи дошао сам јула 2004. са визијом, како би та служба требало да убудуће функционише. Прво што сам желео да створим био је “Kол Центар 94”, који је требало да функционише тако, да разговор са оператером буде протоколисан, да се позиви примају на основу Индекса ургентног збрињавања. Други велики пројекат који је по мојој замисли остварен уз помоћ норвешког Црвеног крста била је обука пет лекарских екипа у Сарајеву. Такође, Фонду сам поднео и елаборат за реформисање службе хитне помоћи, што је подразумевало оснивање самосталне службе за превоз пацијената на дијализу и службе за превоз пацијената на специјалистичке интервенције. Једном речју, београдска Хитна помоћ је, у оперативном смислу, требало да буде интегрални део ургентне службе, београдских KБЦ. Очигледно је да се таква моја виђења нису допадала тадашњим водећим људима у здравству – закључује Борко, додајући да је опасност у чекању и да ако некима није прихватљиво, онда, нека се по савету из Хитне, са најближима стрпљиво држе за руке и буду закључани, поготово ако временске прилике налажу слојевито облачење или расхлађивање.

Kоји су били најтежи тренуци њихове борбе, погледајте у видеу на почетку текста.

Telegraf

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here