Kатоличка црква и Хрвати обележили годишњицу смрти Степинца уз језиве изјаве: “Он треба да нам буде мисао водиља и узор”

Поделите:

Тврди се и да је Степинац знао и за један од најстрашнијих злочина Другог светског рата, убијање 22.000 српске деце с Kозаре

Kатоличка црква у Хрватској обележила је 10. фебруара 59. годишњицу смрти кардинала Алојзија Степинца, чија улога пре, током и после Другог светског рата још није разјашњена, а управо за њега се везују најстрашније оптужбе из периода Другог светског рата.

Наиме, СПЦ и јавност у Србији, сматрају да је Степинац био неми посматрач злочина и геноцида почињеним над српским, јеврејским и ромским народом, као и над хрватским антифашистима и то не не само у Јасеновцу.

Тврди се и да је Степинац знао и за један од најстрашнијих злочина Другог светског рата, убијање 22.000 српске деце с Kозаре.

И док Kатоличка црква с нестрпљењем очекује проглашење Степинца свецем, Спрска православна црква се томе противи и сматра да би то само по себи био злочин с обзиром на то да је он све време трајања Независне Државе Хрватске био, дипломатски речено, неми сведок злочина и геноцида.

Степинчева улога уочи, током и после Другог светског рата била је тема и Мешовите комисије коју су чинили представници Ватикана, СПЦ и Kатоличке цркве у Хрватској. Kомисија је формирана на предлог папе Фрање, одржано је неколико састанака, а последњи је одржан 12. и 13. јула 2017. у Ватикану.

Тада је саопштено да се “дошло до закључка да су различити догађаји, наступи, списи и стајалишта још увек предмет различитих тумачења. У случају кардинала Степинца тумачења која су претежно давали католички Хрвати и православни Срби остају и даље различита”.

– Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповедаоце вере. У том смислу чланови Kомисије сложили су се око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповедаоце вере двеју цркава”, саопштила је након тог састанка Информативна служба Свете Столице.

А почетком фебруара ове године, београдски медији објавили су да у Архиву Војводине постоји документ који потврђује да је Степинац, био упознат са усташким злочинима током Другог светског рата.

Реч је о писму које је Степинцу 1942. године послао сведок који се потписао као “католик, хришћанин”, па тек онда као “Хрват”.

Документ у Архиву Војводине је, у ствари, управо то сведочанство о усташким злочинима преведено на немачки језик и заведено 8. фебруара 1942. године у документацији челника немачке обавештајне службе.

Поменуто писмо је само део досијеа Гестапоа о усташким злочинима над Србима, Јеврејима и другим народима почињеним 1941. и 1942. године, у логорима у Јасеновцу и Новој Градишки, и у другим подручјима НДХ.

Седам дана касније, дан уочи годишњице смрти Степинца, загребачки Вечерњи лист пише да је Степинац током Другог светског рата наводно спасавао Јевреје, скривајући их од усташа у Болници сестара милосрдница.

Лист наводи да му је “досад неоткривене податке” о томе уступио загребачки предузетник јеврејског порекла Марко Данон, који их је, како се додаје, добио од Јеврејског музеја у Београду.

– Kонтактирао сам са Јеврејским музејом у Београду и зачудио сам се кад су ми послали податке о свим Јеврејима који су се лечили у Болници сестара милосрдница и који су се онде скривали! Почео сам проверавати имена у болничкој документацији и закључили смо да су имена истинита те да су се ти људи лечили у болници и онде се скривали – рекао је Данон, пренео је Вечерњи.

ХРВАТИ ГА ВЕЛИЧАЈУ

На дан годишњице смрти кардинала Алојзија Степинца, беседу је тим поводом у загребачкој катедрали је одржао загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић.

У опширној беседи Бозанић је, између осталог, рекао да се грађани Хрватске данас с правом питају како је могуће да архивска грађа, која би могла да помогне у расветљавању догађаја током Другога светског рата и периода након тога, премда је настала на подручју Хрватске – није у Хрватској и остаје тешко доступна онима који траже истину.

– Зар је то начин сведочења истине; или се намерно нешто жели прикрити те ускратити новим нараштајима да буду учвршћени у истини – запитао је Бозанић.

Поводом годишњице Степинчеве смрти огласио се и заменик председника владајуће ХДЗ и потпредседник Хрватског сабора, Милијан Бркић, који је на свом службеном фејсбук профилу написао да су тој држави потребни људи, који се, како је навео, неће, сагибати ни лево ни десно, него људи који ће стајати “чврсто кано чврсти храст”.

Тај наслов је заправо цитат једне Степинчеве изјаве, а Бркић у статусу између осталог наводи управо Степинац Хрватима треба да буде “мисао водиља и узор”.

– Блажени Алојзије Степинац треба нам данас свима више него икада бити мисао водиља и узор. Његов глас збори понизно, скромно, разборито, мирно, али храбро и одлучно, а његова накана је чиста и велика, као што је и сам живио својим животом и својим делима – написао је, између осталог, Бркић.

(Телеграф.рс/Тањуг)

Поделите:

2 Коментари

  1. Пронађен аутентичан немачки досије о усташким страшним злочинима у НДХ над Србима и Јеврејима. Сведок је кардиналу почетком 1942. године детаљно писао о усташким зверствима

    Ово потресно сведочење о усташким злочинима у време НДХ, кардиналу Алојзију Степинцу 1942. послао је сведок који се потписао као “католик хришћанин, па тек онда Хрват”. Његово писмо преведено на немачки језик, заведено је у документацији челника немачке обавештајне службе 8. фебруара 1942. године и представља само део досијеа Гестапоа о усташким злочинима над Србима и Јеврејима почињеним 1941. и 1942. у логорима у Јасеновцу и Новој Градишки и на другим подручјима тадашње усташке творевине – НДХ.
    Досије је готово у потпуности на немачком језику. На 300 страница исписани су детаљи зверстава поткрепљени са 63 аутентичне и уредно, немачком прецизношћу, нумерисане фотографије.

  2. Душан Буковић:

    СТЕПИНЧЕВ МЕМОРАНДУМ И ЈОШ ПОНЕШТО

    „Да је већа слобода и довољно радника Србија би била за двадесет година католичка“
    Алојзије Степинац

    „Pakrački biskup Jovan (Ćulibrk) rekao kako je odnos Pavelića i Stepinca bio distanciran…“ Да би се ово могло разумети потребно је осврнути се на Степинчев меморандум од 18 маја 1943. године у којем моли Хитлеровог папу Пија XII да сачува Павелићеву тзв. Независну Државу Хрватску, у којем између осталог стоји:

    „Носећи свету мир, мислите, свети Оче, на хрватску нацију, увијек вјерну Христу и вама. Млада Хрватска Држава, рођена у страшнијим и тежим приликама, него било која држава кроз више вијекова, борећи се очајнички за свој опстанак, показује са свим тим у свакој прилици, да жели остати вјерна својим сјајним католичким традицијама и осигурати боље и јасније изгледе католичкој цркви у томе куту кугле земаљске. У противном, њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовале би драговољно и радо своје животе да запријече ту страховиту могућност. Не би било уништено само оних 240.000 прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са свим својим црквама и својим самостанима…“ (Види: Уређивачки одбор, Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ, Библиотека друштва новинара Хрватске, Загреб, 1952; Војислав Гаћиновић, Народни алманах са календаром – 1961, Paris, France, 1961, стр. 101).

    Дакле, ван сваке сумње је да се Степинац залагао за „Независну Државу Хрватску“ што сведочи у “Хрватској ревији” и злогласни хрватски ратни злочинац, поглавник Анте Павелић:

    „… криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу а против њеног режима. Но ја и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац…” (Види: Hrvatska revija, Buenos Aires, Argentina, 1954; Стеван Д. Тривунац, „Ми Срби и Степинац, Србија, Fruitland, Ontario, Canada, октобар 1980, стр. 6).

    Степинцу није сметао Брозов великохрватски, интермаријумски, фабијански, бољшевичко-троцкистички комунизам, а сметала му је „четничка власт“ која је саучествовала у његовом избору за загребачког надбискупа! У сатанској мржњи, коју је гајио према Србима упутио је и једну изјаву Хитлеровом папи Пију XII преко злогласног фратра Крунислава Драгановића, Брозовог и Павелићевог емисара у Ватикану, која дословно гласи:

    „Ако Вас буду питали у Ватикану шта мисли загребачки надбискуп о стању у Домовини, реците свима да ће се он, ако мора бирати између комунистичке власти у хрватским крајевима и четничке власти, одлучити за комунистичку…” (Види: Др. В., Драгановићев пример, „Клиц Триглава“, London, England, јун 1968).

    Није без интереса, да се још једном осврнемо на пакрачког владику Јована Ћулибрка, екуменисту, који показује склоност ка сталном попуштању и потчињености идолатриској, окултној, езотериској римској католичкој корпорацији са папиним седиштем у Ватикану, јер „папа није прост човек, него Бог“ – “Secundum hoc papa, non set homo simpliciter, sed Deus” или „што папа чини, то Бог чини“ – “Quod papa facit, Deus facit”.

    Данашњој владајућој и свемоћној папистичко-лутеранској , темпларској, идолатриској, окултној, езотериској, ритуалистичкој и екуменистичкој Европи главни и основни циљ је да води борбу против Исуса Христа, зато сматрамо да неће бити без интереса да наведемо један цитат из књиге о. Јустина Поповића, коју је објавио под насловом „Православна црква и екуменизам“, где између осталог стоји:

    „Шта је то Европа?
    То су похот и памет. Обоје човечије: човечја похот и човечја памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је дакле Европа? Папа и Лутер. Засићене људске похоти до врхунца, и засићене људске памети до врхунца. Европски папа је људска похот за влашћу. Европски Лутер – људска решеност да све објасни својом памећу. Папа као владар света и научник као владар света. То је Европа у суштини својој, битно и историјски. Једно означава бацање човечанства у ватру, а друго означава бацање човечанства у воду. А обоје – одвајање човека од Бога. Јер једно значи негирање вере а друго – негирање Цркве Христове. Тако дајствује у телу Европе зли дух ове неколико векова…“ (Види: Архим. др Јустин Поповић, Православна црква и екуменизам, Солун, 1974, стр. 202).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here