КЕЦМАНОВИЋ: Бошњаци увјерени да је Андрић Босни нанио више штете од свих освајача, а од Хандкеа праве српског освајача

Поделите:

Може ли ишта да се догоди у свијету, а да не завади Бошњаке, Србе и Хрвате у БиХ?

Политика, наравно, прије свега, али и Сјеверни ток 2, антидопинг санкције, њемачка књижевност или било шта друго што их се не тиче – постаје повод да прораде националне подјеле и политички сукоби.

Као да немају пречих брига.

Било је довољно да буде објављено да је један њемачки писац из Аустрије заслужио да добије Нобела за књижевност па да се у Босни закува све до „државног“ врха.

Странац, неупућен да је то напросто начин антагонистичке коегзистенције три народа, помислио би да су „Босанци“ неки изузетно културан народ, који обожава књижевност, много чита, преводи и пише, а не по неписмености у врху европске листе.

Досљедно томе, нико у Сарајеву није ни покушао да оспори Хандкеове литерарне вриједности. Али, шта му вриједи што му Нобелов комитет признаје генијалност кад Башчаршија има своје критеријуме: „Био је на Милошевићевој сахрани у Пожаревцу умјесто на Алијиној ђенази на Ковачима“. А компетентну оцјену личности и дјела дала је НВО „Мајке Сребренице“.

Хандкеу за утјеху, није боље прошао ни једини домаћи Нобеловац.

Иво Андрић је био баш по националном кључу: поријеклом католик, што значи и Хрват, родио се у Вишеграду и углавном писао о „муслиманској Босни“; најдуже живио у Београду и ћирилицом писао на српском језику.

У вријеме бар службеног југословенског братства и јединства, а затим босанског суживота и заједништва, три народа су се отимала око њега и вођене су силне књижевно-политичке полемике на тему „чији је Андрић“.

Најзад, комунистичка власт је пресудила да је „умјетничко дјело велико баш зато што припада свим народима и народностима“, али Андрић је својом писаном опоруком САНУ потврдио да његово дјело ипак припада једино српској књижевности.

Но, као сјајан познавалац локалних менталитета, Андрић је реченицом да је у „Босни танка линија између љубави и мржње“ антиципирао лошу будућност свога дјела у завичају.

Након деценија босанске посесивне љубави према његовим романима, један муслимански учењак написао је да је „Андрићево дјело нанијело више штете Босни него све освајачке војске током њене историје.“ То откриће је доживјело толику популарност у муслиманским масама да су тек што је минули грађански рат почео, Зелене беретке порушиле све споменике Андрићу од Сарајева до Дрине.

Али, Андрић је ту непогоду ипак доживио постхумно, а Хандке за живота.

Затим, Андрић је писао о Босни, а Хандке ништа о њој. Најзад, Андрић је био овдашњи српски писац, а Хандке – аустријски односно њемачки. Једино што их чини упоредивим јесте да су оба неоспорно генијални писци, да су добили највеће свјетско књижевно признање, те их је попљувала босанска провинцијска алаша, која ни једног ни другог није читала.

Додуше, по „на Дрини ћуприји“ су неки бар ходали, а већина Хандкеове књиге није видјела ни у књижарском излогу. Хандке, истина, није упоређен са бројним окупаторима Босне из прошлости, али је текстом „Правда за Србе“ и одласком на сахрану Милошевићу, „угрозио витални национални интерес бошњачког народа у БиХ“.

И, како и приличи једној озбиљној држави, први је реаговао предсједавајући Предсједништва БиХ, лично.

Жељко Комшић је упутио званичан државнички пријекор Нобеловом комитету и збунио Швеђане. Али. Додик им је објаснио да се овај лажно представио у име БиХ и изразио своје честитке.

Међутим, за Жељком су се повели и регионални књижевни експерти у Приштини, Загребу, Подгорици, па је изгледало да ће Хандкеу обезбиједити силну негативну рекламу на немалом дијелу Балкана, што значи брзе преводе, велике тираже, масовну читаност.

Ипак, да ли су његови романи и есеји у српском преводу разграбљени са књижарских рафова у Сарајеву, Загребу и Приштини на њима још увијек читљивом језику?! Да ли су Комшић и Џаферовић бар по пола прочитали макар једну од Хандкеових књига? Да ли је иједан од оних што су протестовали пред Шведском амбасадом потражио инкриминисани есеј „Правда за Србе“?

Ако не у НВО „Мајке Сребренице“, да ли се неко у Министарству вањских и европских послова у Загребу сјетио да нобеловац постаје писац који је већ претходно превођен на десетине језика и високо цијењен код критике и читалаца?

Четири пута – „не“.

Поред бројних писаца и јавних интелектуалаца у свијету и код нас, који нису пропустили прилику да нешто кажу за или против Хандкеа из политичког ракурса, јавио се Салман Ружди.

Ваљда још у страху од фетве ајатолаха из Кома због шиитске интерепретације „Сатанских стихова“, он је босанске муслимане узео у заштиту од Хандкеа.

Но нису много бољи ни они који Хандкеа бране одвајањем његовог дјела од његовог моралног става, па треба завирити шта се крије иза глобално координисане стигматизације српског народа.

Није ли све нека политика, Нобелова награда није изузетак. Хандке је ипак сигурно не би добио почетком ’90-их, колико год да је још тада био заслужио, а жири био независан. Било је то вријеме када су Нобелову награду за мир, која се истина додјељује по другачијој процедури и на другом мјесту, добијали Ахтисари, Гор и Обама.

Ахтисари је награду добио, поред осталог, и зато што је разрадио концепт сецесије Косова. Ал Гор је прихватио као дио компензације за уступљену изборну побједу Џорџу Бушу, јуниору.

А Обама је своју зарадио прије него што је и ступио на дужност шефа државе, у знак подршке првом афроамериканцу на челу суперсиле у којој су, моја генерација се сјећа, црнце шутирали наглавачке из градског превоза у Даласу, предвиђеног само за бјелце.

Елем, овогодишњи Нобел за Хандкеа, ипак указује да се у свијету нешто политички промијенило, и за њега и за Србе.

Ненад Кецмановић

(Све о Српској)

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here