Кецмановић: И Бошњаци би војну неутралност

Поделите:

АД су се изјасниле за укидање такса Косова на робу из Србије, које су Шиптари наметнули месецима уназад, али уз имплицитан услов да у наставку преговора дође до „узајамног признања”. САД су се изјасниле и за формирање Савета министара БиХ, које због бошњачке опструкције касни готово целу годину, али уз прећутни услов да Српска потпише МАП, који је води у нежељени НАТО.

Ово америчко политичко поигравање на нашем терену представља континуитет још од времена распада СФРЈ. Државни секретар Џемс Бејкер је приликом шатл посете Београду убеђивао савезног премијера Анту Марковића да су САД одлучно за очување Југославије, али уз услов да то буде искључиво мирним путем и без употребе силе. Тако је говорио у престоници СФРЈ док је власт у Словенији избацивала савезне царинике и ТО запоседала државну границу.

ЈНА се тада повукла са северозападних граница јер је једина суперсила на врхунцу упрегла васцели свет против СФРЈ. Данас, међутим, Српска има моћне савезнике, а ни суперсила више није једина. Српски члан Председништва БиХ је зато узвратио да ће, буде ли Савет министара у техничком мандату прогурао МАП, Српска преузети све отете надлежности и укинути све наметнуте законе. У „блискоисточном” Сарајеву политичари и новинари су незванично прогласили „стање непосредне ратне опасности”, а уз асистенцију вазалног дела српске опозиције, секундирају им бивши и актуелни високи представници, западни амбасадори и експерти, а све уз мантру о „миру, безбедности и стабилности у региону”.

Споразум о формирању Савета министара, потписан у Председништву БиХ и орочен на 5. септембар, био је добар управо зато што је свакој од страна омогућавао да га тумачи на свој начин. Али, онда је амбасада САД „затражила да се разјасни и прецизира шта тај споразум конкретније значи” и компромис је пао у воду.

Осокољен „међународном” подршком, Жељко Комшић, Хрват са бошњачким мандатом и трипом да је „председник свих Босанаца и Херцеговаца”, запретио је колеги Додику да ће „завршити у затвору или под земљом”. А овај је свратио у амбасаду Русије на консултације са Иванцовом. Тако је проблем конституисања Савета министара БиХ подигнут на виши ниво, да не кажемо интернационализован, па је температура почела да опада.

„Ми ћемо као скупштина РС предложити разговоре Парламенту Федерације БиХ и осталим конститутивним народима. Ми ћемо предлагати повлачење споразума о војсци, суду и тужилаштву, индиректним порезима и свега што су наметнули високи представници и у то не треба нико да сумња.”

Али још раније, у од прекјуче пропалом компромисном споразуму, бошњачка страна је понудила МАП редукован на само цивилни део, ограду да његово прихватање не значи и чланство у НАТО-у, те гаранцију да ће коначна одлука зависити од сагласности Народне Скупштине РС. И што је најзанимљивије, а у медијским анализама занемарено, „све три стране су се сложиле да ОХР треба да оде из БиХ”. Одлазак Инцка без наследника сигурно не значи да ЕУ/САД одустају од протектората над БиХ.

Високог представника са бонским овлашћењима одавно нико не узима озбиљно, а ни Уставни суд БиХ, са контролним пакетом иностраних судија, који је био преузео протекторску улогу, више нема ауторитет. Бошњаци, односно њихови западни покровитељи, очито рачунају да напредовање ка евроатлантским интеграцијама треба да замени досадашње већ анахроне и изанђале механизме протектората. А пошто од оних евро нема ништа, остају само атлантске, па МАП (АНП) постаје толико важан и безнадежно одлаже конституисање заједничких органа БиХ.

Да је тако најбоље, сведочи сасвим свежа и неочекивана понуда Изетбеговића. Пошто Српска као један од разлога одбијања НАТО-а, укључујући и МАП, наводи војну неутралност Србије, јер Срби неће да се нађу на две стране фронта на Дрини, бошњачки лидер предлаже да БиХ прати Србију у сарадњи са НАТО-ом. Он, наиме, сматра да је Србија у тој сарадњи отишла даље него БиХ. Али, прво, то бар формално није тачно, јер Србија није доставила одговарајући документ. Друго, Србија је прогласила војну неутралност, па би и БиХ то морала претходно да учини. Треће, војна неутралност Србије значи сарадњу и са ОДКБ-ом, па би Оружане снаге БиХ морале да набављају и руско оружје и учествују у војним вјежбама на обе стране, те води балансирану одбрамбену политику.

Ако претпоставимо да ова понуда, са свим наведеним импликацијама, не долази само из Бакирове главе, онда можда представља наговештај новог западног приступа Босни. Земља која нити може изнутра да се уједини, нити јој споља дају да се распадне, нити може нормално да функционише, нема будућност и време ради против ње. Још није измишљен политички систем који би имао капацитет да апсорбује противречне интересе, емоције и жеље сва три народа, изузев уније три националне републике, чему је најближа била изворна верзија Дејтона.

А оно фифти-фифти, договорено на Јалти за Југославију, пролазило је баш кроз БиХ. Но, уколико Метју Палмер долази само да би понављао америчку причу с почетка овог текста, ништа неће померити с места. Без обзира на то што има вишу функцију од претходника.

Ненад Кецмновић

 

 „Погледи”

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here