Кецмановић: Шта је Алија Бошњацима и Босни оставио у аманет?

Поделите:

ОНОМАД је у Сарајеву, на мезарју на Ковачима, у кругу породице, пријатеља и највиших бошњачких функционера обиљежена 93. годишњица од рођења Алије Изетбеговића.

О “првом у Бошњака”, како су га титулисали његови сународници и истовјерници, говорио је његов биолошки и политички насљедник.

У таквим приликама у пригодним комеморативним говорима обично се истиче оно што је покојник оставио у насљеђе сљедећим генерацијама.

Када се ради о државнику, лидеру, политичком мислиоцу, онда се то односи на политичке идеје, идеолошку визију, вриједности, циљеве, програм.

Поред емотивних сјећања на њежног и девет година одсутног оца, Бакир Изетбеговић није имао шта да каже сем уопштених позитивних квалификација да је рахметли му бабо био ”мислилац, писац, хуманиста…”

На крају грађанског рата који је изазвао и изгубио, Алија се као на једини резултат позвао да су Бошњаци “спасили идеју Босне”.

Како је својевремено примијетио сарајевски интелектуалац Иван Ловреновић, хрватски боснољуб и поштовалац личности и дјела, Алија Изетбеговић никада није објаснио шта је садржина те “спасене идеје Босне”.

Никада у развијеном и заокруженом облику није изнио своју визију БиХ на којој би политички потомци радили као на започетом, а незавршеном послу. А из његове конфузне и контрадикторне писане и усмене заоставштине није чак могуће ни реконструисати никакав логички повезани конзистентан систем политичких идеја.

Напротив, сам је признао да о истој теми прије подне мисли једно, а поподне друго.

Најаприје је говорио да је “спреман да прихвати сваку Југославију о којој се договоре Туђман и Милошевић”, иако је било јасно да се хрватски и српски лидер не могу договорити. Затим, за муслимане је хтио само “онолико Босне колико могу просперитетно контролисати”. А послије разговора са Цимерманом, полакомио се на “цијелу Босну, као грађанску, мултикулти, демократску” у којој ће Бошњаци доминирати као већина.

Заратио је не само са Караџићем него и са Бобаном и са својим Фикретом Абдићем и закључио да “нема Босне без Срба иХрвата, а да је они неће”.

Крајем рата је оцијенио да се “Муслимани више не боре за Босну него за свој опстанак, а онда “да њена будућност“ зависи од тога колико ће Србија бити слаба, а Хрватска демократска”.

“На Саудијскомдвору у Ријаду представљао се као исламиста, у Бриселу као грађаниста, у Вашингтону као мултикултуралиста”,  пише Адил Зулфикарпашић.

Ухваћен у једној од тих за њега типичних контроверзи, Алија Изетбеговић је саговорнику објаснио позицијом човјека у свијету који је сав саздан од таквих противрјечности. Као да је башчаршијски оријенталној медитацији склон трговац на ћепенку испред дућана на крају дана послије

лошег пазара, а не лидер, државник, политичар.

Да ли је Алија Изетбеговић политички дјеловао баш тако насумце, без плана, реактивно, од прилике до прилике и није знао шта хоће, па ни шта мисли под “идејом Босне”?

Упркос свему наведеном, био је човјек који је најбоље године живота провео на робији и сигурно их није жртвовао за неки галиматијас нејасних и недоречених идеја које једна другу побијају.

Напротив, морао је имати јасну идеју водиљу за коју се храбро, досљедно и непоколебљиво борио од младости до краја живота, и то заслужује поштовање ма каква та идеја била.

Иза и изнад збрке коју је и сам формулисао као “на сабаху – вако, на акшаму – нако”, кетмански је вјешто скривао своје вјерују. Не треба га тражити у ономе што је говорио и јавно заступао, него у ономе што је записао у Исламској декларацији и политички чинио.

“Исламизација Муслмана /Бошњака”, “стварање бошњачке елите од “интелектуалаца који мисле и осјећају исламски”, “муслиманска већина која ће и хришћанима наметнути шеријат”, “исламска држава која ће се утопити у глобалну заједницу муслимана од Марока до Индонезије” – то су све инструментални и посредујући елементи реализације Алијине визије изложене у Исламској декларацији.   Све остало било је у фукцији звијезде водиље са полумјесецом.

Формално гледано, он јесте направио државу (БиХ), партију (СДА), армију (АБиХ) и босанско друштво у четири кантона), али уз једно велико“али”, које све то релативизује и поништава.

– Створио је независну државу која има спољни суверенитет, али не и унутрашњи легитимитет, јер је никада нису прихватили Срби, а искрено ни Хрвати. Зато је и данас послије двије и по деценије инострани политиколози сврставају у категорију недовршених и несупјелих држава.

– Изградио је друштво које је национално подијељено дубље него икад. У покушају да Србима и Хрватима наметне цјеловиту и јединствену заједницу уништио је и минимум узајамног комшијског повјерења и претворио га у међусобну мржњу три народа.

– Направио је лажну Армију БиХ, чији првоборци су били Зелене беретке и активисти СДА, комесари чланови робијашке халке и Младих Муслилмана, да би ратовала против Срба и Хрвата, као што би се и данас националне компоненте ОС БиХ тукле свака са сваком.

– Створио је квазинационалну странку која је по слици и прилици свога оснивача примарно вјерска и све мање национална.

Према Исламској декларацији, СДА има мисију исламизације босанских муслимана. Та света књига је програмски документ СДА, а Бакир је држи на раднoм столу.

– Оставио је иза себе бошњачки народ да и данас болује од недоумица, контроверзи, конфузија и анахронизама којим га је годинама збуњивао. Као 1966. тако и 2013. Бошњаци су се на попису изјашњавали по упутству ИВЗ-а да не би погријешили шта су по нацији и који језик говоре.

Зато Бошњаци и данас сањају Алијине снове и одбијају да се суоче са реалношћу.

Пред оптужбом да је Исламска декларација пројекат изградње исламске државе, бранио се да се “у њој нигђе не помињу ни Босна ни Југославија и да је то само сан једног вјерника”.

Невоље су почеле када је снове пренио у босанску јавu и када је у мјесечарење повео читав народ.

Годишњице рођења или смрти значајних личности обиљежавају се поводом округлих датума, а и у Алијином случају је ваљало причекати бар 95. годишњицу. Али Бакира, његове најближе сараднике и владајућу СДА чекају јесењи локални избори, па им се журило да бираче подсјете на велики континуитет од Алије до сина му.

У духу актуелних политичких потреба, Бакир је “подсјетио” да је Алија оставио у еманет да “сви будемо више Босанци и Европљани”.

Баш га је прекардашио!

Његов рахметли бабо је, бар данас је сваком јасно, уствари приљежно радио на томе да “сви у Босни постану муслимани, а ко неће, може и мањински заштићена раја”.

И све по демократском принципу већине у јединственој грађанској држави. Но, то је оно што друга два народа све више удаљава од било какве “идеје Босне коју је он спасио”.

Можда управо политички живо Алијино политичко наслијеђе и јесте највећа препрека за Бошњаке да искрено прихвате равноправност Срба и Хрвата и изворну дејтонску формулу за БиХ. Али, одговор “међународних гараната Дејтона” своди се на перспективу европске интеграције о којој једино постоји тронационални консензус у БиХ.

Но и чланство у ЕУ, са промјенљивим условима и неизвјесним роковима, постало је “на врби свирала”, а реалност су муџахедини, вехабије, мигранти, зелена трансверзала, исламска интернационала.

Да ли Додик и Човић треба да чекају да изборним манипулацијама на власт, поред Комшића, дође и Мектић, па да се – као Борис Милошевић у Книну Туђману – поклоне сјенима Алије Изетбеговића, или треба да повуку “непромишљен потез” ка осамостаљењу, који ће барем скренути пажњу међународне заједнице, у коју данас, поред Вашингтона и Берлина, спадају и Москва и Пекинг, на оно што се збива у БиХ.

Многи сматрају да не треба журити јер вријеме ради за нас. Не бих се баш кладио, јер ко би, рецимо, преломне 1990. повјеровао да ће се љета 2020. у Сарајеву, као заједничкој пријестоници БиХ, обиљежавати Алијин рођендан као прворазредни јавни догађај.

 

Ненад КЕЦМАНОВИЋ

sveosrpskoj

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here