Кецмановић: Тајна споразума из сефа Председништва БиХ

Поделите:

Тројка у Председништву БиХ се годину дана „ћерала” пред острашћеном публиком, али договор је постигнут изненада, испотиха и кад су већ сви били дигли руке, а онда је његов садржај ковертиран

Ко је победио, а ко изгубио на крају тринаестомесечне политичке битке у БиХ? Додик, на једној страни, или Џаферовић и Комшић, на другој? Ако је Српска добила „премијера” БиХ из редова СНСД• а, не значи ли то да је Србин попустио око НАТО-а? Ако, пак, српски потпис није улазница у НАТО, нису ли онда Бошњак и Хрват за џаба попустили око Савета министара? Да ли је ОН издао Српску, Србију и Русију, или су ОНИ издали своје националне кантоне, НАТО и Америку?

Док је „Програм реформи” у сефу сви могу да нагађају. Аплаудирају ономе што би им највише одговарало и звижде ономе од чега се прибојавају. И свађају се као да се ништа није догодило. Уместо да тензија падне пошто је договор постигнут и да сва три народа одахну што ће сви нивои власти најзад да профункционишу, сви су разочарани што је узбудљиви меч завршена ремијем.

А шта ако је „Програмом реформи” постигнут здрав компромис, са равномерном поделом поена? Не долази у обзир: губици морају да буду без остатка на једној, а добици само на другој. Док се у старим демократијама политика водила стрпљивом градњом компромиса, данас не само на Балкану важи друга дефиниција: „компромис је споразум у коме се обе стране компромитују”. Код нас бескомпромисан политичар значи чврст, одлучан, карактеран, а код њих – тврдоглав, задрибалда, свадљив.

Четвртвековна традиција да се у Сарајеву између два ентитета и три народа ама баш ништа не може договорити, делује незаустављивом инерцијом. Изузетак су само нека административно техничка питања која политичку јавност не занимају, али се и таква најчешће политизују, национализују, ентитетизују. А тек када се ради о „питањима од виталног националног интереса” …

Овога пута је ипак реч о нечем другом. Тројка у Председништву БиХ се годину дана „ћерала” пред острашћеном публиком, али договор је постигнут изненада, испотиха и кад су већ сви били дигли руке, а онда је његов садржај ковертиран. То није безначајна новина у методу рада. Водећи теоретичар демократског удруживања А. Лајпхарт каже да овај систем, налик „босанском”, у Белгији добро функционише и зато што се преговори фламанских и валонских представника у заједничким органима воде без присуства јавности. Нема медијске навале, нема транспарентности, нема навијања публике, нити негодовања опозиције. Јер, сматра се да врше притисак на учеснике и ометају их да се на миру, стрпљиво усаглашавају до консензуса. Публикује се само резултат (решење или одлагање), док процес преговарања остаје иза затворених врата и учесници не дају информације за медије.

Али нису „Босанци” што и „Белгијанци” односно нису Срби, Бошњаци и Хрвати, што и Фламанци и Валонци. Ако упућени по договору ћуте, а неупућени пристрасно нагађају, онда ови други испровоцирају оне прве да реагују и дају материјал за наставак грађанског рата медијским средствима у који се онда укључују и кафана, и пијаца и улица …

Шта су по овоме што је процурило недвосмислени добици Српске?

–  Споразумом ће бити формиран нови Савет министара БиХ и прекинут технички мандат министара из РС који су више опонирали Бањалуци него Сарајеву. Они су, уз подршку СДА, наставили да држе функције у Сарајеву које су изборима 2018. изгубили. Шаровић, Мектић и Црнадак су прижељкивали да тако потраје до краја 2022. Зато узвикују: „’Програм реформи’ је Додикова издаја”.

–  Српска је споразумом добила председника Савета министара што је у заједничким органима БиХ по значају друга функција после члана Председништва БиХ. Са Додиком и Тегелтијом српски представници у Сарајеву деловаће у координацији са Бањалуком. Тзв. други ниво власти РС био је у прошлом мандату камен спотицања јединствене националне политике.

–  Српска је споразумом отклонила питање укључивања у НАТО. До тога је иначе више стало Бошњацима, него Американцима. Бошњаци имају ноћну мору „поновне” агресије из суседства и опсесивно траже спољну заштиту. Међутим, НАТО већ има штаб у Сарајеву и натофилну ФБиХ. Но, што рече Трамп, Американци не би гинули за у НАТО већ учлањене Црногорце, па што би за Бошњаке и Хрвате.

У већ поменутом белгијском систему, Фламанци и Валонци својим изабраним представницима поклањају пуно поверење да преговарају у њихово име, без дневних провера родољубља и домољубља. Тај тест полажу само једном у четири године, а Додик га је положио више пута него Шефик и Жељко заједно. Злурадој опозицији и зависним медијима није довољно ни што је Вучић честитао Додику и руски амбасадор Иванцов поздравио споразум. Чак ни то што је Инцко истакао да ни његова војно неутрална Аустрија није чланица, али сарађује са НАТО• ом, као и Србија и Русија.

Кладим се да у „Програму реформи” пише нешто „округло па на ћоше”, што једнима даје упориште да тврде да се БиХ примакла НАТО-у, а другима да се одмакла од њега. Баш као што је било и пре споразума. Елем, биће још ћерања.

политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here