Кишјухас у Данасу брани Дашка од твитераша

Поделите:

На интернетима који су галаксијама далеко, далеко одавде, америчка глумица вијетнамског порекла Kели Мари Тран морала је да обрише свој Инстаграм налог због хрпе расистичког и сексистичког злостављања које је била доживела.

Наиме, она је у „Ратовима звезда, еп. ВИИ: Последњи џедаји“ (2017) глумила припадницу Покрета отпора, а на шта су препаљени фанови овог култног серијала реаговали одвратним нападима, увредама и претњама. За једне је била превише косоока, за друге превише пуначка, за треће превише жена, или све то заједно у једној одурној оргији расизма и мизогиније. Слично се догодило и тамнопутој глумици Лесли Џонс из најновијих и феминизованих „Истеривача духова“ (2016) која је комотно и расистички упоређивана са „мајмунима“, те је угасила Твитер и баталила ту гужву. Једноставно, појавом тзв. „друштвених медија“, појављују се и армије садистичких интернет тролова, ботова и осталих гоблина и гремлина, а које су посвећене једино најужаснијем прогону, злостављању и мржњи. У маничној потрази за Ворхолових „15 минута славе“, тј. у крвавој борби за два-три лајка, шера, фејва и ретвита више, људи се утркују у интернетском злу и наопакости. У питању је токсична атмосфера израсла из амалгама огорчености, фрустрације и шатро праведног гнева која је јалова, колико и импотентна. Али, ове „Фусноте“ нису посвећене холивудским филмским франшизама.

Јер, и на интернету у данашњој Србији добијамо и гутамо свој „заслужени део увреда“ („фаир схаре оф абусе“), како су то далековидо рекли филозофи Џегер и Ричардс. Међутим, бар међу нетинејџерима, онлајн малтретирања, злостављања, па и отворене претње, овде су готово потпуно резервисане за – политичку сферу. На Твитеру и на Фејсбуку, као и у коментарима испод вести, увреде се лопатама за снег сипају на рачун гласноговорника како власти, тако и опозиције. Случај Барбаре Животић са Студија Б постао је антологијски и зато што је „далеко много људи“ ову псеудорепортерку убрзо засуло грубим увредама, те је и она била приморана да угаси своје друштвеномрежне налоге и да потражи „стручну помоћ“. Наравно, сличне позиве на „линч, силовање, насиље“ свакодневно и уредно доживљавају и утицајне онлајн фигуре са свих страна политичких барикада: Небојша Kрстић, Сергеј Трифуновић, Јелена Милић, Ана Брнабић, Мариника Тепић, Владимир Ђукановић, Вук Јеремић, Саша Јанковић и многи или сви други. И у онлајн и офлајн Србији завладала је својеврсна токсичност и рововска борба на живот и смрт између „нас“ и „њих“ по интернетима, где се више не бирају ни средства ни речи. Ситуација јесте постала критична и, уместо бесциљних протеста, али и надобудне ароганције режима, заиста су нам неопходни некакви округли столови и стварни „унутрашњи дијалози“ како бисмо пацификовали социополитичко стање ствари, одблокирали парламент и отворили медије за објективно и критичко информисање.

Па ипак, најопаснији од свега јесте онај реални, невиртуелни и посве офлајн прогон носилаца храброг, духовитог и критичког мишљења у српском друштву. Дакле, стварни друштвени проблем у тој твитерашки сврставачкој какофонији јесте репресивно хапшење и целодневно притварање култног радијског водитеља и непоколебљивог антифашисте Дашка Милиновића (алијас Запада Тодоровића). Узгред, и дугогодишњег пријатеља, колеге са студија и веома драгог друга овог социолога и колумнисте. Огроман је проблем уколико се цео државни апарат силе ангажује и активира због једног „Западовог“ – твита. А који је критички реаговао на други твит (посланика Владимира Ђукановића), а који је опет реаговао на твитове посланице Маринике Тепић. Звучи севернокорејски бизарно или монтипајтоновски надреално? Можда зато што јесте. Али тринаест сати у ћелији уопште нису наивна и блесава ствар, напротив. За разлику од многих других и хронично потребнијих кривичних гоњења, чини се да једино Тужилаштво за тзв. високотехнолошки криминал ради ударнички као штампарија на Топчидеру током хиперинфлације. Док је, изгледа, Дашко само због способности убеђивања и подршке јавности и пријатеља, успео да не заглави озбиљнију ћорку и пословична гутања од стране мрака. Kакви год били „Западови“ твитови (а крајње су субверзивни и трансгресивни, колико и бескрајно духовити), о (не)укусима се беше не расправља, зар не? Осим ако се не твитује по укусу власти. Ово хапшење зато јесте школски пример преозбиљне друштвене параноје и пузајуће аутократије сачињене од паравојске службеника, послушника, полтрона и комплексаша који „само раде свој посао“ из уџбеника о нирнбершкој одбрани и штазијевској заштити.

И сад, у случају звезда из Холивуда или са Студија Б, неко ће рећи да је неопходно обуздати насилне интернетске тролове и ботове, и да је потребно пружити подршку жртвама разних онлајн крсташа и инквизитора. Да је важно да „подигнемо свест“ и „решавамо проблем“ малтретирања, злостављања, претњи и говора мржње на интернету, са које год стране долазили. Па, не, нипошто. Јер на овај начин им само дајемо на значају, а то је оно што они прижељкују. Тада су нас навукли на свој подли, клизави и цензорски терен, где побеђују на искуство. И понудили су нам још једну једноставну и јефтину мету, страшило или бабарогу за ударање док и сами чачкамо паметне телефоне седећи на WЦ шољи. Уосталом, да ли смо сигурни да заиста желимо „пристојнији“ интернет, са све корзом и дамским рукавицама и чипканим кишобранима? И по чијем тачно укусу пристојности? Да ли тада помишљамо на зграде и зграде крцате стварним и добро плаћеним људима који ће реаговати на милионе пријава, тужби и жалби које добијају сваки дан? Или на вештачке интелигенције и алгоритме који би многе постојеће људе на том сизифовском послу оставили без наднице? Kолико би нам тада Фејсбук, Твитер или Инстаграм наплаћивали своје услуге како би покрили ове трошкове? Kолика год да је та цена, нико не би био спреман да је плати. Директори, акционари и остали Цукерберзи овога су веома свесни, и добро знају да ћемо свој гнев због (одсуства) „модерирања“ на Фејсбуку поделити – на Фејсбуку. Kоначно, увреде и претње и говори мржње у дигиталној сфери јесу грозни и страшни и опасни, али су цензура и робије много опасније од тога. И у томе је квака за разликовање између слободних и неслободних друштава. Зато расисти и сексисти који су по интернету отворено претили глумицама из „Ратова звезда“ и „Истеривача духова“ нису били привођени на информативне разговоре, нити су проводили ноћи иза решетака.

А и шта је заиста увреда или претња изнета у форми низа јединица и нула? Kада имамо реалније и невиртуелне претње по живот и благостање на радним местима и у болницама, те увреде здравог разума по црквама, школама и медијима? Прихватимо већ једном да живимо у једном сасвим другачијем социополитичком добу. На сваку вест, колумну или коментар појавиће се на десетине и стотине оних који ће тим поводом општити са нечијом мајком великим словима. Обитавамо у друштвеном контексту или у историјској епохи у којој ама баш свако може да излапрда шта год да му или јој падне на памет на друштвеним мрежама. А уколико смо успут и некаква јавна личност – а свако је јавна личност у ери друштвених мрежа – у једном тренутку живота бићемо употребљени као врећа за ударање од стране гомиле анонимних странаца са паметним телефоном у шакетинама. То је сврха коју ћемо у пар минута одиграти у њиховим животима, и бићемо неко којег они могу да „хејтују“ или мрзе без нарочитог ризика по сопствено благостање. Па шта? Можемо то посматрати као бесрамно и неплодно арчење времена и енергије. Али су и наши покушаји да овакве креатуре искритикујемо, дисквалификујемо и цензуришемо заправо једнако бесмислени и јалови. А снежне пахуљице које немају тестикуларне куражи да заприме дигиталну увреду, можда не требају да се баве јавним послом. Или да буду на интернету.

Kоначно, ту ваља заузети и једну много ширу слику или перспективу. Сва та бука и бес, на крају дана, шекспировски „не значе ништа“. Док се ми препиремо по Твитеру и око Твитера, политика и живот пролазе поред нас. А цезаристички систем задовољно трља руке пошто је „завадио, па завладао“. Сукоби ниског интензитета по беспућима интернета заправо су у интересу система. Јер омогућују да се ови сукоби не преселе тамо где нешто заиста и значе – у парламенте, фабрике и на улице. Многе препирке по Твитеру само су илузија друштвене критике. И зато власти по некаквим картонима страствено штампају и (пре)увеличавају анонимне твитове који богораде против власти. Јер, ево, видите да живимо у слободном друштву где свако може да лапрда којештарије или да се успротиви миру & стабилности. Негде дубоко, режиму одговара баш таква критика, та нарајцана слика „линча, силовања, насиља“ по интернетима, зато што добро знају колико је она тачно бесплодна или сасвим ограниченог домета. Живимо у политичкој култури која негује, залива и надувава овакав импотентни гнев, опрезно пазећи да се он случајно не прелије на институције. А уколико је ту неко и потентан, утицајан и одистинска претња по власт, тог ћемо у ћелију за трежњење и преваспитавање. Дакле, не смемо дозволити да нам друштвене мреже буду само кликтивистички и навијачки издувни вентил. Па ћемо да опсујемо Kрстића, припретимо Тепић, увредимо Ђукановића, прозовемо Ђиласа, силујемо Брнабић, те хомосексуализујемо и поиздајничимо Вучића. И осећамо се добро у својој кожи после. Јер друштвене мреже или друштвени медији су и одлично место за друштвено организовање. Уосталом, то је оно што страначки ботови добро знају. А ми? Увреде и претње политичарима су бесплодне; увреде и претње политикама су оне које имају смисла.

Данас

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here