КЛАУС БРИНКБЕУМЕР: Немачка и крај краја историје

Поделите:

Идеја да демократија на неки начин представља последњу тачку развоја била је мегаломанска

Понекад на Западу заборављамо да је наш поглед на свет само један од мноштва могућих и да наше схватање људских права и придржавање либералне демократије нису привлачни на многим местима широм света. Да ли је западњачки начин живота морално супериоран? Чак и ако јесте, поставља се питање да ли је то најконструктивнији или најефикаснији начин организовања људског друштва?

Ми западњаци такође имамо обичај да историју интерпретирамо тако да себе прикажемо у позитивном светлу. Зар није било неизбежно да Европа и САД током многих векова буду у центру глобалних збивања? Није ли се то заснивало на просветитељству и ренесанси, инжењерским вештинама, технолошкој супериорности; на нашој општој бриљантности? Након пада комунизма 1989, Франсис Фукујама је написао Крај историје, мислећи на тријумф западних вредности. Убрзо ће цео свет бити демократизован; деловало је очигледно какав ће бити победнички политички поредак.

Колико само такав светоназор данас, у новембру 2017, делује апсурдно.

Од септембра 2001. Запад је направио гомилу грешака. Бесциљно је интервенисао од Ирака, преко Авганистана, до Либије. Самонаметнута економска криза из 2008. заправо није била глобална катастрофа, већ трансатлантска, будући да су Кина, Индонезија и Индија наставиле да расту. Превише година смо недемократским државама јасно показивали да демократија можда више није поуздана и да је превише крхка: на власт доводи некомпетентне лидере попут Доналда Трампа и узрокује грешке попут Брегзита. Одавно је јасно да је демократија спора, али сад је већ очигледно и да доводи до ужасних грешака. Која земља би данашње САД посматрала као земљу коју би требало следити?

САМОЗАДОВОЉАВАЈУЋИ ПРОСПЕРИТЕТ
То нас доводи до Немачке, центра европске стабилности.Прво, требало би истаћи да криза власти, проистекла из пропасти преговора о формирању владајуће коалиције, није криза државе, бар за сада. Техничка влада је у кабинету, председник показује промишљеност, економија је снажна, систем функционише како треба. Чак и канцеларка – чији ентузијазам за политичком комуникацијом је, најблаже речено, ограничен и чија 12-годишња владавина је довела земљу у позицију у којој се данас налази – понаша се пажљиво и зрело.

Социјалдемократе су, пак, два пута брзоплето – заправо детињасто – одбиле идеју коалиционе сарадње са Меркеловом. Сад нема безболног повлачења. Придруживање великој коалицији би маргинализовало партију, за четири године могла би да спадне на 15 процената. Стога су брзи нови избори једини смислен исход. Надајмо се да ће из њиховог резултата произаћи јасан владајући мандат и повишен осећај ургентности и одговорности у последичним коалиционим преговорима.

krajglobalizacije01

Управо то је оно што највише узнемирује када говоримо о начину на који је Кристијан Линднер из Слободних демократа напустио преговоре; о константној кукњави баварских конзервативаца; о недељама цењкања око детаља, без икаквог осећаја за ширу слику. То одсуство поштовања. Приоритетизација појединачног у односу на опште добро. Индивидуални нарцизам произашао из самозадовољавајућег просперитета.

У реалности, планетарна доминација Европе и САД трајала је само два века. Пре тога Кина је већ била економски лидер. А историја раста Запада заправо се не може приписати неком појединачном разлогу. Тај раст је потпомогнут геноцидом и робовласништвом; колонијализам је Европи омогућио крађу идеја. Кина је земља у којој су првобитно настале технолохије за производњу гвожђа и челика, као и папирна валута, барут и компас.

ДА СЕ САБЕРУ МИСЛИ У БЕРЛИНУ
У историји човечанства тешко да је било тако брзог раста – који је заправо само повратак у форму – као што је раст Кине током протеклих 30 година. Та земља одавно финансира друге државе без обраћања много пажње на питања као што су демократија и људска права: стари „вашингтонски консензус“ замењује „пекиншки консензус“. Кинески модел фасцинира оне који настоје да га ископирају због тога што партија делује толико одлучно и затворено, док је друштво тако младо, живахно и гладно за старт-аповима.

Са друге стране, западна друштва старе. Многим грађанима стагнирају плате, док образовање, домови и здравствено осигурање постају неприступачни. Стара теза да раст БДП доноси просперитет целом друштву показла се као заблуда.

first step

Идеја да демократија на неки начин представља последњу тачку развоја била је мегаломанска. Све док постоји нешто за редистрибуцију, сваки систем једноставно функционише. Али у последњих 11 година дошло је до опадања слободе у свету. Према НВО Фридом хаус, од 195 држава само 87 је још увек слободно, 59 је делимично слободно, док у 49 нема никаквих слобода. Турска и Русија окренуле су леђа групи демократија, а стиче се утисак да ни Пољска и Мађарска нису далеко. За то време САД тону. Надајмо се да је то довољно да се саберу мисли у Берлину. Улог је ипак превисок.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ, Нови Стандард

Spiegel Online

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here