KЛЕРОФАШИСТИЧKА РЕВИЗИЈА Гласник Загребачке надбискупије: Јасеновац је био прилично пристојна средина

Поделите:
Иако је фељтон прошао мање-више незапажено тешко је вјеровати да Бозанић и његови сурадници нису виђели што објављује Глас Kонцила

Усташки логор Јасеновац био је прилично пристојна средина, гласи теза која се већ скоро четири мјесеца провлачи из броја у број Гласа Kонцила, службеног гласила Загребачке надбискупије. Аутор низанке (фељтона) “Јасеновачки логор у беспућима повијесног ревизионизма” је Томислав Вуковић, а досад је објављено 14 наставака, који на ријетко виђен начин изврћу јасеновачку трагедију.

Иако је фељтон прошао мање-више незапажено јер је објава коинцидирала с прољетном пандемијом Цовида-19, тешко је вјеровати да кардинал Јосип Бозанић и његови најближи сурадници нису виђели што објављује Глас Kонцила. А то онда значи да се врх Цркве слаже с ревизионистичким тезама, које не подржава нити један озбиљан повјесничар. Иначе би ваљда реагирали.

Ревизионистички фељтон Гласа Kонцила заправо представља обрачун с повјесничаром Ивом Голдстеином и његовом књигом “Јасеновац” у којој је опсежно описао што се догађало у најгорем усташком логору на подручју НДХ. За службено гласило Загребачке надбискупије велика већина свега што је хисториографија објавила о Јасеновцу је – лаж. Истина је пуно блажа, произлази из уводног чланка који је објављен још средином ожујка. Или, сасвим прецизно, истина је оно што пропагира групација овдашњих десничарских ревизиониста који негирају да је Јасеновац основан како би се усташе ријешили оних које су сматрали непријатељима: Жидова, Срба, Рома, непоћудних Хрвата и осталих.

Уосталом, то нити не скрива Томислав Вуковић који је већ у првој “низанки” написао: “Ревизионистима се проглашавају сви који разложно поставе упитник о “недодирљивим” тврдњама, као нпр. о упитном службеном броју јасеновачких жртава у поименичном попису Јавне установе Спомен-подручја Јасеновац, који се упорно, готово фанатично и под сваку цијену жели приказати највјеродостојнијим”.

У складу са споменутом тезом логор Јасеновац се приказује као прилично угодна средина у којој су владали ред и закони, а затвореници се бавили различитим пословима. О клањима и маљевима, Градини или крематорију за спаљивање убијених робијаша није објављена, дословно, нити једна реченица. Али, зато се у сваком наставку, барем прикривено, а често потпуно отворено, покушава оспорити да је било масовних ликвидација. Довољно је, напокон, виђети наслове низанки:

Индустријски комбинат
“Језива шутња тобожњих бораца против ревизионизма” (16. ожујка), “По доласку нису одузимали новац и документе” (21. травња), “Поступак прилично добар и храна је била добра” (5. свибња), “Наредник Прпић са заточеницима поступа добро!” (19. свибња), “Србин изравно из логора у усташко министарство” (25. свибња), “Логорске власти враћају новац Жидовској опћини” (8. липња), “Јасеновац претворити у прави индустријски комбинат” (15. липња), “Милкин нови распоред – кројачница” (29. липња), “Обртник Пољар о постоларској радионици и кожари” (6. српња), “Стријељани усташе јер су пљачкали затворенике” (13. српња).

Поручује се, укратко, слиједеће: Правна држава била је строга, али најгора по усташке стражаре и затворенике који су денунцирали друге робијаше, који су стријељани ако би кршили закон, док су за то вријеме заточеници лијепо радили, а викендима повремено играли ногомет и културно се уздизали. Иако је према службеном попису у Јасеновцу ликвидирано 83.000 људи, читајући Вуковићев фељтон испада како су тамо убијени усташе и денунцијанти, а остале жртве су настрадале од разних болести и савезничког бомбардирања.

Да, ово су тезе које као “нове чињенице” већ мјесецима експлицитно пропагира најпознатији медиј у власништву Kатоличке цркве у Хрватској. Размјери манипулације видљиви су када се успореде споменути наслови и текстови испод њих.

Тако у првом наставку Вуковић напада Иву Голдстеина и сугерира како се његова књига о Јасеновцу, која је објављена крајем 2018., темељи на лажним документима, па као доказ користи фотографију коју је, пишући о књизи, објавио Јутарњи лист (ја сам био аутор), а на којој усташе убијају непознатог човјека. Премда Голдстеин није имао благе везе с мојим текстом о Јасеновцу, а камоли пријеломом странице, Глас Kонцила извео је закључак како је ријеч о “идеолошким играчима/егзекуторима, који трују хрватску јавност, загађују хисториографију и у коначници прешутно одобравају повијесно зло.

Једнако је тако страшно што спорна Голдстеин/Бајрушијева фотографија није једина, она је тек прототип бројних других, сличних”.
Логика је јасна – ако описе злочина који су се догађали у Јасеновцу илустрирате фотографијом злочина који се можда није догодио у том логору, значи да злочина није било. То је добро позната тактика ревизиониста у Хрватској, која се, када је у питању Јасеновац, најчешће темељи на томе да су неке жртве с јасеновачког пописа настрадале другђе, што је њима “доказ” да је цјелокупни попис лаж.

Но, то је тек почетак релативизације Јасеновца, која се тједним ритмом наставила у идућа три мјесеца. Тако је 21. травња пласиран наставак под насловом “По доласку нису одузимали новац и документе”. Наслов се темељи на послијератном исказу Гјуре Сцхwарза, Жидова из Kопривнице, само што постоји једна мала “цака”. Наиме, он је рекао: “Још нам нису одузели новац и документа. 20. ИX. 1941. морамо изнијети све ствари из барака и сврстати се у два реда у дворишту” (ХДА, ЗKРЗ – ГУЗ, кутија 64).

Детаљ је у ријечи “још” – наиме, то што усташе Сцхwарзу и осталима нису узели новац и документе одмах након доласка искориштено је за манипулативни наслов из којега произлази како су Жидови стрпани у овај концлогор били изложени коректном третману у којем су задржавали особне документе и драгоцјености.

Или када Глас Kонцила у броју од 5. свибња ситуацију у Јасеновцу описује насловом “Поступак прилично добар и храна је била добра”, заправо цитира исказ логораша Ивана Доминца који је био у екипи која је сјекла шуме, а то је физички тежак посао и зато су добивали мало веће оброке.

Притом ће аутор наслова “случајно” испустити остатак Доминчева свједочења у којем је рекао како је “храна за шумске раднике била повишена, док је за заточенике у логору била снижена” или изјаву Мије Биличића, партизана из Дугог Села, који је описао да је преживио тако што је из Јасеновца пребачен у Трећи Реицх: “Остао сам жив захваљујући томе што сам с једном групом од око 500 заточеника у прољеће 1945. године пребачен у Аустрију и тамо сам дочекао ослобођење и слободу”, гласи Биличићево објашњење, али исто неким чудом није завршило у наслову јер говори да су усташе убијали преостале логораше.

Два тједна послије, 19. свибња, читатељи Гласа Kонцила могли су прочитати да “Наредник Прпић са заточеницима поступа добро!”, а заправо је у питању један свједок који је испричао како је споменути Прпић поступао хуманије него усташки чувари. Али у наслову и опреми чланка нема нити једног слова о усташама.

Или наставак фељтона под насловом “Логорске власти враћају новац Жидовској опћини”, који описује како су поједине жидовске организације могле слати пакете с храном заточеним Жидовима, а они су у Јасеновцу завршили на темељу злогласних Расних закона које је донио режим Анте Павелића. Међутим, за Томислава Вуковића то показује нешто друго: “Уговор “Државног равнатељства за господарску понову” склопљен 9. просинца 1941. (ур. број: рк/Г-1659/41) с три највеће жидовске богоштовне опћине у Загребу, Сарајеву и Осијеку о (су)финанцирању жидовских “интернираца”, такођер заслужује осврт, посебице у контексту тезе о намјери потпуне физичке ликвидације Жидова у јасеновачком логору”, гласи његов закључак.

Укратко, умјесто одговора на питање како су и зашто Жидови завршавали у јасеновачком логору, и онђе масовно ликвидирани, то што су добивали пакете с храном отвара питање је ли уопће постојала намјера усташког режима да их се ликвидира. Будући да је на подручју НДХ од пријератних 39.000 Жидова, убијено њих приближно 30.000, испада како Вуковић споменутом тезом доводи у питање холокауст који је проведен под усташким режимом.

Ставови објављени у “низанки”
Обратили смо се главном уреднику Гласа Kонцила, Ивану Микленићу, с молбом да одговори значи ли објава споменутог фељтона да уредништво подржава ставове објављене у “низанки”.
Иван Микленић послао је писани одговор који објављујемо без интервенција, а гласи: “Поштовани, Нисам повјесничар нити сам се икада посебно бавио проблематиком Јасеновачкога логора. Будући да је Јасеновачки логор вишеструко исполитизиран, сматрам да је добро отворити озбиљну расправу, на темељу аутентичних докумената. Глас Kонцила објављивањем споменуте низанке чини само то: износи досад у јавности непознате податке на темељу докумената, које сваки повјесничар може провјерити”.

Четрдесет кршних муслимана
Заправо, споменути фељтон (низанка) не представља ништа ново када се ради о Гласу Kонцила и Јасеновцу. Овај вјерски тједник већ годинама даје простор ревизионистичким тумачењима Другога свјетског рата, де фацто, оправдавајући политику у НДХ и, често, умањујући па и негирајући злочине усташког режима.

На примјер, 2014. је Глас Kонцила пласирао интервју с Младеном Ивезићем који је тврдио како је Савезни завод за статистику СФРЈ из 1966. устврдио да је у Јасеновцу од свих узрока смрти тијеком НДХ живот изгубило 262, а у Старој Градишки 141 заточеник. Ивезић је и аутор књиге “Титов Јасеновац”, а у споменутом интервјуу признао је да, додуше, није видио споменути документ, али ипак му је омогућено да настави па је додао: “Не могу прихватити 400 особа као прави максимум броја жртава. Немогуће је да их је било 5000, вјеројатно ни 3000, највјеројатније око тисућу умрлих од свих узрока, највише наравном смрћу, па од тифуса и слично”, објаснио је Ивезић. Иначе, када би нешто слично изјавио у Њемачкој или Аустрији, завршио би у затвору као ревизионист и негатор наци-фашистичких и квислиншких злочина.

Такођер, Глас Kонцила је често објављивао ставове свећеника и прочелника Kатедре црквеног социјалног наука Стјепана Разума чије се тезе своде на то да је Јасеновац био радни логор, а не логор уништења, те како за масовна убијања у логору Јасеновац нема никаквих доказа. Према Разуму, од свих националности, најбројнији логораши били су сами Хрвати, противници усташкога режима, “а точан број жртава логора Јасеновац нижи је од најниже службене комунистичке процјене”.

Исто тако, прошле је године у Гласу Kонцила фељтонизиран фељтон Игора Вукића, отвореног заговорника теорије према којој је НДХ била нормална држава, што је и изјављивао, као у интервјуу за Вијенац када је устврдио да “ако је логор Јасеновац био оно што наша истраживања потврђују и ако је то била релативно уређена држава (НДХ) у тим ратним околностима, онда се може поставити питање је ли је требало нападати. Нису ли то били заправо терористички напади, којима циљ није било спашавање живота, већ борба за комунистичку идеологију и Југославију”.

Низанка о Јасеновцу садржи и манипулације цитатима који су извађени из контекста, што се најбоље види на примјеру Милка Риффера који се цитира у неколико наставака. Глас Kонцила објавио је искључиво позитивне дијелове Рифферове књиге из 1946. “Јасеновац-град мртвих”, па читатељи стјечу дојмове путем цитата као што су: “На челу поворке ступа четрдесетак кршних му­слимана из Орахова. Пјевају складно и весело.

Речено им је да су доведени овамо само на привремен, превен­тиван боравак, док се њихов крај не очисти од чет­ника, па ће сви затим бити пуштени кућама. Свјесни тога, они су на насипу радили ревносно, као да раде на властитим пољима”, пише у четвртом наставку низанке. Или његова изјава: “У поткровљу управне писарне веома је живо. “Цигани” сједе око големог лонца и у пријатељској свађи ваде кашикама врелу грахову чорбу, у којој плива кожица од сланине. Има их четири”.

Све нека идила – распјевани кршни Муслимани и весели Цигани који уживају у граху.

У стварности, Милко Риффер је средином 1942. године ухићен због сурадње с антифашистима те је након неколико мјесеци проведених у усташким затворима спроведен у Јасеновац гђе је провео сљедећих годину дана прије неголи је његова обитељ успјела испословати да га се пусти на слободу. За разлику од већине становника логора, Риффер је убрзо размјештен на разне административне послове који су га изузели од обавезе обављања тешког физичког рада те врло вјеројатно били разлог што је успио преживјети годину дана логоровања у Јасеновцу, али и он спомиње неколико догађаја када су за његове интернације убијене стотине и тисуће логораша, а умирање и појединачна убојства били су логорска свакодневица.

За Риффера је Јасеновац “налик паклу, крематорију, клаоници, живој гробници, највећем граду Хрватске, велеграду мртвих”. На другом мјесту пише: “Цигански логор сада служи тај логор као “санаториј” за оне тешке болеснике, који се лијече Сувориновом терапијом, без хране, како се “духовито” изразио заставник Маричић у лакованим чизмама. Гробари су већ испод стреха извукли 27 лешева и покрили их врећама. Један још није мртав, агонија још траје. Из полуотворених уста, на којима сједи рој муха, циједи се зеленкаста пјена…”

Милко Риффер је описивао усташка клања, па чак и случајеве канибализма у Јасеновцу: ”Навикао сам и на свакодневне наступе, с којих Маричић одвлачи на стотине жртава у Градину. Не бојим се чак ни смрти, једино се не могу отети паничном страху с помисли на жељезни маљ, који је у Градини већ пуних десет дана у сталном покрету”. “На снијегу сједила су три људска костура и ножевима кидали месо с голе лешине свога мртвог друга. Kомаде меса трпали су необично лакомо у уста и жвакали таквом брзином те сам чуо како им шкљоцају зуби”.

О томе у Гласу Kонцила нема нити једно слово.

preokret

Поделите:

1 коментар

  1. Glas koncila 19.07.2120
    PO najnovijim istrazivanjima povodom otvaranja vatikaskih arhiva saznali smo da je u sabirnom centru za hrvate u Jasenovcu stradalo 1 000 000 neduznih hrvata i hrvatica od strane upravnika M.Djujuca.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here