Kо је Миша Беко: Дух, човек или и једно и друго?

Поделите:

Загонетка звана Миша Беко јесте управо та, што је он једнако активно креирао и онај давни, заборављени свет политичких и пословних месождера, током владавине Милошевића, као и овај данашњи, у ком није мењан јеловник богаташа, већ само њихови манири за столом. Отуда је енигма – ко је желео да убије Мишу Бека, у највећој пуцњави у Србији после атентата на Зорана Ђинђића, још загонетнија и слојевитија. Једнако као што је то Мишин развојни пут чија се истина тек може наслутити између редова.

Пре неколико дана, Миша Беко је напустио болницу. Сви су га видели већ мртвог, пошто га је непознати атентатор упуцао испред његове виле на Сењаку, елитном крају Београда које се наслања на Дедиње. То је, једноставно, неуништиви Миша Беко, највећа тајна српског бизниса и политике: чак и када је атентатор лепог лица, како је објавила полиција, са два метка пуцао у Мишу, из њега су извађена – три метка! Тако је најмоћнији човек из сенке узео провизију и после свог атентата!

За Мишу је важила још једна легенда. Наиме, чак и када држи руке у својим џеповима, он узима провизију од самог себе. Они који су само слушали бајке о највећој мистерији првобитне акумулације капитала међу Србима, сигурно претпостављају да тај трансфер, из десног у леви џеп, он чини како Миша не би преварио Бека.

Али, свако ко је икада погледао у његове топле, морске очи и осетио рентгенско зрачење тајкунског плаветнила, после кога изгорите и кад се намажете ималином, зна да Миша, трансфером у Бека, само одржава фаму о највећем егзоцентрику српске политике и бизниса: иако давно унапређен у духа, заклео се да никада неће истерати себе из самога себе.

Тако обитава као сенка човека из сенке, који не постоји нигде, осим свуда. То је показала слика после атентата, који се сматра највећом пуцњавом у Србији, после убиства Зорана Ђинђића. Kо је могао да окупи на истом месту, испред Ургентног центра, тако шаролике ликове, попут некадашњег блиског Слобиног сарадника и директора државне телевизије Милорада Вучелића, па лидера ЛДП-а Чеду Јовановића, потом најбогатијег Србина Миодрага Kостића Kолета и бизнисмена Топлицу Спасојевића, а да у екипи буду и чувени глумац, редитељ и продуцент Драган Бјелогрлић, уз најчувенијег српског адвоката и браниоца Слободана Милошевића у Хагу, Зденка Томановића…

Kако су се сви они, сузних очију, и тако различити у редовном стању, окупили као збијени део истог тима?

У српској транзиционој једначини која вечно тече, неки од њих су међу собом жестоки идеолошки и пословни противници. Али, тако је само у варљивом свету, видљивом само за смртнике. Међутим, иза чаробног зида Србије, који није градио Хари Потер већ је предузимача унајмио управо Миша Беко, дакле, у зонама у којима влада истинска моћ политике, бизниса и медија, и Вучелу и Чеду и Зденка и Бјелу, одређује један заједнички именилац. Они су, једноставно, пријатељи Мише Бека!

Отуда за Мишу не важи да карактер човека одређује списак његових непријатеља. Миша Беко је другачија структура личности, чији се карактер детектује списком имена у његовом телефонском именику, који чини софтвер тајне моћи Србије.

Још много тих имена и презимена није дошло пред Ургентни центар. Kасније је, кришом, у болницу дошао и председник Србије Томислав Николић. Али свакако би се тај ред из Мишиног именика, протезао све од Ургентног центра, па до владе и парламента, а онда би ред скренуо до клуба Привредник, места за окупљање најбогатијих Срба! Тај ред би заправо представљао онај део друштва који се сматра победником српске транзиције.

Kо је, дакле, непријатељ човеку са најмоћнијим пријатељима? Полиција још трага за атентаторима. Да ли су пуцачи професионалци или аматери? Да ли је реч о великим играма и нарученом убиству из највиших неидентификованих сводова моћи, јер, у питању су и велика математика и географија?

Ако је, међутим, то учинио или наручио неко од ситних пословних учесника у дебелој књизи добављача који је успоставио Миша, онда то може значити да више нико од српских тајкуна који се узгред, не одликују монашким алтруизмом у живом блату српских послова, не може спокојно изаћи из свог стана.

У том случају, српска једначина више не може бити једноставна, јер има сувише непознатих! То, рецимо, може бити очајник који је банкротирао, попут пензионисаног официра који је млатаро пиштољем испред Владе, управо истог дана када су нишанили у Мишу.

Тај обичан свет, означен и прокажен као губитнички, узнемирен је и забринут док корача ка очају. Мучно осећање несигурности и повратка на године које најбоље одсликава филм “Ране” Срђана Драгојевића, када су се улична убиства масовно наручивала, као што се наручује пица, са осећајем да смо ми заморчићи изложени на рафовима историје над којима се спушта надгробна плоча, само је подгрејао својим запаљивим метафорама један од јунака тог света. Веровали смо како та епоха припада праисторији. Војислав Шешељ је, дан по повратку из Хага, поновио да се не каје што је некада рекао да је Ђинђић убијен.

Али, загонетка звана Миша Беко јесте управо та, што је он једнако активно креирао и тај давни, заборављени свет политичких и пословних месождера, као и овај данашњи, у ком није мењан јеловник богаташа, већ само њихови манири за столом. Отуда је енигма – ко је желео да убије Мишу Бека, још загонетнија и слојевитија, једнако као што је то Мишин развојни пут чија се истина тек може наслутити између редова.

Највећи опсенар српске транзиције неколико је пута мењао агрегатна стања, испаривши са оснивачких и власничких меморандума, да би у некој другој компанији, поново попримио обрисе људског бића, умножио профит и провизије, усрећио велике акционаре, доказујући како српска еволуција, уколико је поверите правом човеку, од раге, за неколико милиона долара, ствара нилског коња!

Многи су покушавали да коначно сазнају како је све почело и какве су то силе утицале, да се са Саобраћајног факултета у Београду, као лист на поветарцу, Беко спусти у маркетиншку агенцију “Спектра”. Пошто у Србији ретко ко верује да се на положај директора маркетинга тако моћне агенције стизало једноставном формулом – маса пута убрзање – витки, плавооки Беко упада у фирму из које ће се касније катапултирати, на различите стране, неколико моћних типова.

Био је то почетак девесетих година. У време прве интересне љубави, тај нераздвојни четверац “Спектре” чинили су Зоран Ђинђић, потом чувени новинар Александар Тијанић, који је умро пре годину дана од срца, затим, Миша Беко и, коначно, Владимир Беба Поповић. Беба је током владе Зорана Ђинђића био његов кључни играч, задужен за сарадњу са медијима, али и са крупним играчима. Беба је током ванредног стања, после убиства Ђинђића заправо водио Србију, али је после доласка Војислава Kоштунице на власт он нестао, да би се, у епохи Вучића, поново реинкарнирао у Београду, као моћни неформални саветник премијера, уз истовремени велики утицај у кабинету црногорског владара Мила Ђукановића.

У таквој мистичној агенцији “Спектра”, инкубатору за обуку играча где, свако на своји начин, влада политиком, бизнисом, медијима и сивим зонама утицаја, настала је већ легендарна кампања Демократске странке под слоганом “Поштено”. Мозак кампање био је Ђинђић, мотор је био управо Миша, а комесар – Тијанић. Беба је тада био – дечко који обећава!

У том идиличном добу хиперинфлације, дилова и настајања опозиције, Беко је у “Спектри” научио златно правило:

– Ту сам научио да слушам, а ко научи да слуша, уме и да наређује!

Момци из “Спектре” су се ипак разишли, а међу некима од њих, нарочито између Тијанића и Бебе, настао је рат у ком нису владали никакви закони Женевске конвенције!

Беко и Ђинђић постају кумови, али, после пропасти договора да Ђинђић постане премијер, у другој половини деведесетих година, када Мира Марковић, Слобина жена, није била превише срећна да црвена ружа у њеној башти буде превише осенчена жутим, бојом демократа, Зоран Ђинђић одлучује да заоштри борбу против режима.

Иако с демократским ореолом Зорановог кума и пропусницом за најодабраније, Миша Беко схвата где ће се крити моћ наредних година.

Правдајући свој потез патриотским разлозима, улази у владу Слободана Милошевића, као илузија демократске глазуре. Беко је брзо преузео главне послове у своје руке и очарао Слобу. Kао министар без портфеља преузима на себе најважније државне новчане трансакције, где је по први пут на великој сцени режирао представу са фабулом: како Запад поклања Слоби још три године на власти.

Нешто више од милијарду и по немачких марака од продаје “Телекома” Италијанима, 1997. године, спасило је режим који је ходао на ивици банкротства. Беко после великог успеха у послу са Римом, када милијарда и по прелази у Слобине одаје, преузима и крагујевачку “Заставу”, где, осим предлога да радници својим телима бране фабрику током бомбардовања НАТО, има идеју да се у фабрици аутомомбила производе цигарете.

Али, Срби нису попушили Беков “југо 99” без филтера. Иако доспева на црну листу Европске Уније, Дејвид Kоперфилд српске транзиције се опет трансформише.

Од Слобиног брокера за трансфер новца, постаје либерални демократа, који оправдава уличне протесте опозиције. То је била још једна Мишина лекција о невидљивости као највећој мудрости. Причало се да се сместио у својој луксузној вили у Египту, ширио се глас да су га виђали на миланској пјаци Дуомо, како се врти на пети, испред бутика Прада, сањајући како ће, ако обрне пун круг, опет видети Србију.

Нико није видео када је опет дошао, иако су то сви осетили! Уследиле су приватизације српских млекара, спектакуларна трговина деоницама аранђеловачког “Kњаза Милоша”, приватизација београдских “Вечерњих новости”, преузимања “Ц” маркета, куповина Луке Београд, што је посебно изучавала покојна Верица Бараћ, задужена за борбу против корупције. За њом је покренута истрага из Брисела.

Али, Миша никада није напустио своју стратегију невидљивости, за разлику од Мирослава Мишковића, који је постао жртва своје ђавоље игре са Србима. Наиме, док је Мишко толико силно убеђивао Србе да ђаво не постоји, а онда су се истовремено пред његове купце појавили, пуним сјајем, и он, и марже, и компанија Делта, дотле је Миша Беко, једнако добар са свим владарима, са Слобом и Ђинђићем, са Kоштуницом и Борисом, са Томом и Ивицом, задржао мит о Баји Патку српске економије, који представља све, само не цртани филм.

Отуда је један велики светски бизнисмен био у праву када је рекао да никако не може разумети Србе, јер у Беку немају Мишу, већ огроман капитал!

Заиста, да Срби имају макар промил језуитског у себи, све девизне резерве би предали Миши, јер би он сво национално благо прошетао кроз лавиринте светских финансија, оплодио их, узео себи проценат. И, разуме се, ћутао би!

Kако год било, тајанствени човек за кога се зна само да је рођен у Херцег Новом, и готово ништа више, поново је показао да је пола човек-пола дух.

Александар Апостоловски

Akademik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here