KOLARIĆ: Sinovi zaveta

Podelite:

Bez aktiviranja mita, odnosno obnove zaveta, opstanak neće biti moguć. Da budemo sasvim surovi – ni bitan

Kada je ta kolona ruskih vojnih vozila, koja se 1999. godine iz Bosne uputila prema Kosovu i Metohiji, prolazila pored mesta gde sam se tada nalazio, samo smo je nemo posmatrali, posle svega čak više ni začuđeni. Jasno su bile istaknute ruske zastave, a nekoliko vojnika nam je mahalo sa tenkova. Niko im nije odmahivao. „Sad je ionako sve gotovo“. „Uzalud“, „Još samo ste nam vi falili“, „Niste bili tu kada je trebalo“ – šta god da nam je prolazilo kroz glavu.

Ali ni mnogi od nas nisu bili tu, makar ne mentalno, duhovno, sa punom svešću o pravim razmerama i pravom značaju onog što (nam) se događa. Zato nas i danas čudi kada slušamo o primerima istinskog herojstva i posvećenosti ne tako malog broja naših boraca. Tada nije izgledalo, bar gledano sa strane, „iz pozadine“, da je sačuvan ili da je probuđen takav nivo svesti i spremnosti na žrtvu, da su i dalje postojali mladići, gotovo dečaci, koji, kako svedoči moj prijatelj, učesnik rata, ginu sa rečima „Vredi umreti za ovu zemlju“ na usnama.

Mnogi od nas nisu osećali da je „ovo njihova zemlja“, iz različitih, mahom sasvim pojmljivih razloga. Sada smo svesniji toga da je takvo stanje svesti bilo proizvod jednog ozbiljno vođenog specijalnog rata koji nije počeo ni te 1999, kao ni 1991. godine, i čije idejno-vrednosne osnove sežu duboko u prošlost, u korene jednog drastičnog civilizacijskog raskola, u čijem središtu smo se našli.

VANVREMENSKA KATEGORIJA
A kada ti pojmljivi, odnosno ljudski, previše ljudski razlozi za defetizam i prihvatanje poraza i inferiornosti ugroze sam opstanak zajednice, tada na scenu – ako za to uopšte ima snage – stupa mit. Onaj koji ne nalazi razloge u ovozemaljskom i privremenom, nego osmišljava smisao našeg zajedničkog postojanja u vanvremenskim kategorijama. Onima koji nam objašnjavaju, na jedan pre intuitivan i otkrovenjski nego racionalan način, da ipak postoji nešto zbog čije odbrane i očuvanja vredi umreti, i što nadilazi našu ovosvetsku egzistenciju. Nas kao konkretne i pojedinačni ličnosti ne nadilazi ništa, ni sva celina stvorenog sveta, ali ličnost postaje samo onaj ko je spreman da se odrekne sebe, svojih ovozemaljskih, truležom i sujetama obeleženih skrama, i uđe u (svoje) istinsko postojanje.

I mi imamo takav mit – Kosovski, za koji nas je Žarko Vidović valjda jednom za svagda naučio da ga zovemo zavetom, jer zavet ne podrazumeva priču, narativ (mitos) koji pasivno sledimo, nego izbor i slobodu, nešto svesno usvojeno, i što nipošto ne prenebregava postojanje smrti, kao i mogućnost smrtnog ishoda pri pokušaju njegovog ispunjavanja. Samim tim podrazumeva i jednu odgovornosti za sebe, za druge i za svet koja ne dozvoljava ni kukavičluk ni zamor, jer postoji puna svest o visini uloga, koji je mnogo veći od našeg ovozemaljskog trajanja.

Liturgija u porti manastira Gračanica, dan nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, 18. februar 2008. (foto: Dimitrije Ostojić)

Film Balkanska međa, reditelja Andreja Volgina, koji tematizuje rusku akciju zauzimanja aerodroma Slatina po završetku rata 1999. godine, u takvom ključu, najpre govori o ruskoj traumi poraza, nečinjenja i dezorijentisanosti, koja ni danas nije prevladana, ali koja je počela da se osvešćava upravo u periodu kada se već uveliko pripremao rat za Kosovo i Metohiju. Rusija, kako se kaže u filmu, 1999. godine zaista nije bila ona Rusija iz 1995. A o sadašnjoj Rusiji, posle pobede u Gruziji i Siriji, da ne govorimo. A bitan konstitutivni deo savremene ruske ideologije jeste svest o ratu za Kosovo i Metohiju, kao rezu koji je pomogao Rusiji da se ponovo vrati sebi. I da postepeno počne da prepoznaje ko joj je neprijatelj, kao i njegove istinske razloge.

„Balkansku među“ ne treba sagledavati kao propagandu, jer ona je mnogo više od toga – žanrovski film koji već po definiciji konstituiše ili utvrđuje određeni narativ, a u ovom slučaju to je narativ koji je još u fazi rađanja i stabilizacije, i stoga, za razliku od američkih, tek počinje da biva uzbudljiv.

ISTORIJSKA ŠANSA
Ovaj produkciono i idejno u celini ruski film ima snagu koji srpski nipošto ne bi (još) mogao da ima: da predstavlja heroje u akciji kojom menjaju svet i čija borba ima svesvetski, kosmički i duhovni značaj. Kako savremena imperijalna Rusija svoje postojanje zasniva na civilizacijskoj posebnosti, tako ni njen neprijatelj nije viđen kao Amerika, nego evro-atlantska civilizacija u celini. Nije stvar, dakle, u pobedi nad Amerikom, niti samo o vojnoj pobedi, već u pobedi nad agresivnom dominacijom jednog mnogovekovnog civilizacijskog modela, koji nas podjedanako ugrožava spolja koliko i iznutra.

„Zapad je antihrist“, kaže Alaksandar Dugin, ali ovaj film, kao i dominantna ideologija savremene Rusije ne ide toliko daleko, stvarajući pretpostavke za jedan održiv model globalne multipolarnosti i još bez spremnosti – što je verovatno sasvim razumljivo – da odbaci kapitalistički imperativ razvoja.

Takođe, u filmu se Srbi i Srbija, u skladu sa transnacionalnom civilizacijskom osnovom ruske ideologije, posmatraju iz jedne nadnacionalne (ili transnacionalne) perspektive, što je izazov Srbima da osmišljavanje svoje budućnosti ne traže ni u obnovi jugoslovenskih integracija ni u evropskom modelu nacionalne države, već u jednom novom i drugačijem integralizmu, za koji već postoje osnove u radovima i delovanju jednog broja domaćih autora.

Mit, kako rekosmo, ne počiva na racionalnim razlozima, ali nije teško otkriti sasvim racionalne argumente za njegovu aktivaciju, kako bi uopšte mogli da opstanemo kao zajednica, ali i kao slobodni i stvaralački pojedinci. Ti razlozi su sasvim jasni kada otkrijemo pravi identitet, namere i prirodu neprijatelja koji u samoj srži ugrožava naš opstanak kao istorijske zajednice. A bez aktiviranja mita, odnosno obnove zaveta, taj opstanak ionako neće biti moguć. Da budemo sasvim surovi – ni bitan.

Ostaci manastira Svetih Arhangela (foto: Dimitrije Ostojić)

Film Balkanska međa, koji nam, u maniru precizno značenjski i idejno konstituisanog žanrovskog štiva, pregledno predstavlja neke od tih sasvim racionalnih razloga, svakako nije remek-delo, ali nesumnjivo ulazi u istoriju ruskog i srpskog filma, kao signal da više ništa ne može i ne sme biti isto. Da smo ipak – i jedni i drugi, ali i jedni sa drugima – dobili istorijsku šansu koju ne bi trebalo tek tako da prokockamo: da ne budemo plen grabljivcima i roblje porobljivačima, nego sinovi Božiji, graditelji i obnovitelji sveta i svakolike stvarnosti, svoji sa svojima, strah i trepet svakoj ovozemaljskoj tami. I, što je za nas najvažnije, da nas bar delom podstakne da razumemo, osetimo i pomenemo one mladiće, koji su pre dvadeset godina ginuli sa imenom otadžbine na usnama, a koje i danas tako sramno izdajemo. Da razumemo ono što je tada progovorilo iz njih, a što će, ne sumnjajmo, nadživeti svakoga od nas koji sad ovo čitamo i pišemo, a možda se, bar malo, i nadamo.

 

Vladimir Kolarić

 

Novi Standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here