Колико је озбиљан унутрашњи раскол у САД?

Поделите:

Унутрашње поделе више нису само унутарполитички, већ и спољнополитички проблем за САД. Да ли су ствари отишле предалеко?

Партијска политика, која се и даље понекад чује, требало би да „престане на америчким обалама“. Унутрашње политичке свађе могу бити интензивне и повремено личне природе, али Американци би требало да ублаже своје несугласице и удруже снаге када се баве спољном политиком.

Ова идеја је одувек била помало пренаглашавана – ако не и потпуни мит, чак и на врхунцу легендарног „хладноратовског консензуса“. Наводна потреба за превазилажењем партијских разлика није спречила гнусне оптужбе око тога „коме је измакла Кина?“ у 1940-им и раним 1950-им годинама, које су долазиле упоредо са жустрим дебатама о рату у Кореји, општим феноменом макартизма, наводним „ракетним јазом“ у касним 1950-им, или дубоким поделама које су се појавиле током рата у Вијетнаму. Нити се ја сећам неког великог двостраначког уздржавања крајем седамдесетих година – када су републиканци нападали бившег председника Џимија Картера због свега што се дешавало, од Ирана до Панамског канала, или осамдесетих када су демократе оптужиле администрацију бившег председника Роналда Регана због лакомисленог приступа нуклеарном рату и давања илегалне подршке десничарским одредима смрти у Централној Америци.

Штавише, превелики консензус може бити једнако штетан као и дубоко неслагање. Ако се спољнополитичка елита уплете у гомилу лоших идеја и крене да следи фаличну велику стратегију, резултат ће вероватно бити дуготрајан низ неуспеха. Као у претходних 25 година.

НЕВИЂЕНА ПОЛАРИЗАЦИЈА
Међутим, нема сумње да се унутар Сједињених Држава одвија политичка поларизација каква није виђена у претходних неколико деценија. Највећи део пажње дате овом феномену фокусирао се на његове ефекте на америчку унутрашњу политику, док су неки посматрачи очито забринути да би кључне државне институције могле бити угрожене, што је и разумљиво с обзиром на отворено непријатељство председника Доналда Трампа према неким од ових институција, његову очигледну склоност ка ауторитарцима и појављивање нечег налик „државним медијима“ (као што је Фокс њуз). Мање пажње се, међутим, даје утицају који хиперполаризација може имати на америчку спољну политику. Осим одличног есеја Кена Шулца са Стенфорд универзитета, ова тема није привукла пуно пажње. А требало би.

Како би претерана поларизација – где се чланови друштва све више групишу у одвојена „племена“ – у којима своја политичка уверење деле међусобно, али не и са члановима супротстављене групе – могла да поткопа америчку спољну политику? Ако се сложимо око тога да је одређени степен неслагања незаобилазан и често пожељан, како би такве поделе могле измаћи контроли и почети да наносе штету америчкој способности за разумну и успешну интеракцију са спољним светом?

Требало би да кренемо од признања чињенице да данашњи ниво поларизације може бити делимично одраз америчке привилеговане међународне позиције. Када се Совјетски Савез распао и оставио Сједињене Државе на врхунцу моћи, потреба за националним јединством је опала, а амбициозни политичари су мање морали да показују уздржаност у нападима на своје политичке противнике. Као што је Мајкл Деш утврдио у једном од важнијих чланака на ову тему, државе које се суочавају са озбиљним изазовима националне безбедности имају тенденцију да буду јаче и јединствене, док су оне које се налазе у бенигном међународном окружењу склоније томе да постану више посвађане.

Америчка путања од 1992. године се прилично добро уклапа у Дешову аргументацију, без обзира на кратак талас патриотског набоја који је уследио након терористичких напада 11. септембра. Искреније речено: Пошто су Сједињене Државе биле тако сигурне и безбедне, политичари су сматрали да могу сејати семе раздора код куће, не бринући се превише о слабљењу државе у иностранству.

Нажалост, један од негативних утицаја прекомерене поларизације јесте смањена способност да се учини оно што може одржати земљу на врху дуги низ година. Ако поларизација спречава федералну владу да предузима ефикасне акције у вези са климатским променама, пропалом инфраструктуром, наркоманском епидемијом, основним образовањем, финансијском регулативом, дефицитом, или било којим другим проблемима, дугорочна позиција америчке моћи би могла бити нарушена, што ће земљу учинити мање способном да се носи са будућим спољнополитичким изазовима.

ДИЛЕМА СПОЉНИХ ПАРТНЕРА
Штавише, како Шулц примећује, поларизација оставља земљу рањивијом за спољашња уплитања, као што илуструју покушаји Русије да се меша у изборе 2016. године. Још увек не знамо шта је тачно учинила Москва и какве је ефекте на крају произвела, али је јасно да је, у најмању руку, настојала да искористи и погорша унутрашње поделе које су већ постојале.

На тај начин се може створити негативна спирала, јер се супротстављене стране боре да оптуже једна другу не само због лошег расуђивања, већ и за нелојалност према држави. Овакве ствари нису без преседана у америчкој политичкој историји: у раним данима републике, хамилтоновци су оптужили Томаса Џеферсона да је био исувише саосећајан према револуционарној Француској, док су џеферсоновци веровали да је Хамилтон притајени монархиста са лоше прикривеном симпатијом према Великој Британији. Ниједној групи није требало много да у ставовима оне друге виде нешто више од пуких заблуда.

Шулц такође истиче да поларизација угрожава способност државе да постиже споразуме са другим земљама. Није случајно то што су се председници све више ослањали на извршне споразуме, пре него на формалне, ратификоване уговоре: постало је све теже придобити опозицију у подељеном Конгресу. Подједнако је забрињавајућа могућност да ће друге државе бити резервисане у склапању обострано корисних споразума са Сједињеним Државама, из простог разлога што немају начина да се увере да ли ће споразум постигнут ове године преживети наредне изборе.

Људи који мисле да се амерички интереси најбоље задовољавају крoз избегавање међународних споразума и максимизирање слободе деловања државе (нпр. Џон Болтон) могли би поздравити такву ситуацију, али такав поглед је опасно кратковид. Сједињене Државе су у великој мери имале корист од тога што су биле домаћин многим споразумима различитих врста, и нема смисла охрабривати друге државе да имају све мање и мање поверења у вредност америчких залагања. Нико не очекује да САД поступају супротно својим интересима, али како Вашингтон да очекује да други чине оно што он жели у замену за нешто што оне желе, ако не постоји начин да те државе буду сигурне како ће им обећање бити испоручено?

Заиста, проблем неконзистентности може бити чак и гори него што Шулц претпоставља. Једном када спољна политика почне да осцилира између две, све више подељене фракције, свака од група има подстицај да спроводи своје најамбициозније, најконтроверзније, или најекстремније пројекте кад год се нађе на власти. Не само да клатно почиње да осцилира са већом фреквентношћу, већ и само њихање постаје све екстремније.

Друга мана поларизације јесте урушавање познатог америчког имиџа компетентности и имања мере. Што је америчка политика жучнија, подељенија, загушенија, коруптивнија и генерално глупља, то ће амерички систем власти бити мање привлачан за спољне посматраче. Када се то догоди, морални глас земље – унапред компромитован спољнополитичким ексцесима – бива сведен на ниво шапутања.

И заиста, која разумна држава би послушала Американца који јој говори како да устроји владу, напише устав, искорени политичку корупцију, или захтева одговорност својих званичника, када сам амерички систем изгледа све више сломљено и када политички простор насељавају непринципијелни кицоши, коруптивни преваранти, патолошки лажови и високи званичници чија је главна вештина да никад не одустају? Када је државна политика довољно поларизована, најгори људи и даље могу наћи сигурне синекуре унутар свог племена. Јејтс је то исправно разумео: „Најбољима недостаје самоувереност, док се најгори надимају од страственог интензитета“.

Поларизација такође прети да порази све веће напоре Конгреса да поврати нека од овлашћења у спољној политици садржана у Уставу (као што је могућност за објављивање рата), овлашћења која су председници постепено узурпирали током претходних деценија. У суштини, америчка спољна политика би боље функционисала ако би Конгрес представљао форум за истинску дебату – делимично да би се јавност боље информисала – и ако би спроводио ефикасан надзор над многим аспектима спољне политике земље. Али Конгрес подељен у зараћене фракције, који користи своја овлашћења не да би расправљао, надзирао и усавршавао политику Сједињених Држава, већ да би био трибина, да одвлачи пажњу и унапређује чисто партијски програм, тешко да може бити институција која може имати позитиван утицај на америчку спољну политику.

НЕМА ЈЕДНОСТАВНОГ РЕШЕЊА
На крају, као што сам приметио у својој недавно објављеној књизи, дубока поларизација такође отежава земљи да научи праве лекције из прошлости. Учење из грешака у прошлости је неопходно, али истовремено и тешко, зато што свака историјска епизода  са собом доноси многе лекције и разумни људи се не могу сложити око тога које лекције могу извући. Али када у политици превлада племенски менталитет и кад преклапања у ставовима ривалских страна постану сувише мала, свако ће једноставно веровати у своје сопствене наративе и извући веома различите лекције из прошлости.

То се види већ у случају рата у Ираку, који је вероватно најочигледнији пример спољнополитичког дебакла који се може навести. Али тамо где демократе окривљују администрацију бившег председника Џорџа Буша да је довела земљу до рата под лажним изговорима и потом упропастила окупацију, републиканци сада тврде да су Сједињене Државе биле на путу до победе након „таласа“ из 2007. и окривљују бившег председника Барака Обаму што је прерано повукао земљу из рата. Чим једном политика постане довољно поларизована, нећемо се сложити о лекцијама па чак ни о основним чињеницама.

Шта треба учинити у вези са овом ситуацијом? Да имам брзо и једноставно решење овог проблема, не бих морао да зарађујем за живот. Једно „решење“ било би појављивање „очигледне опасности“ која би унела одређену дисциплину и суздржаност у америчку спољну политику, али то је страшно велика цена да би се постигла хармонија код куће. Да ли би Сједињеним Државама заиста било боље због суочавања са опаснијим светом, чак и ако би то охрабрило политичаре и стручњаке да буду пажљивији и разумнији у својим јавним наступима? Нема гаранције да би опаснији свет одмах изазвао политичку класу да се врати на пређашње нивое двостраначког разумевања. Једнако је примамљиво помпезно говорити о обуздавању друштвених мрежа и других акцелератора подела, али уплитање у слободу изражавања је клизав терен који би готово сигурно само додатно погоршао ову ситуацију.

Постоје и други лекови који су већ предложени – изборне реформе које би охрабриле кандидате из центра политичког спектра, више систематских напора да се „маргинализују“ познати тролови, и инцијатива владе и приватног сектора да се зауставе спољни напори усмерени ка погоршању постојећих подела. И остаје нам да се надамо да је садашњи период хиперстранчарења само фаза, да ће се грозница на крају прекинити и да ће се Сједињене Државе вратити у здравије политичко стање.

Не знам да ли би неки од ових лекова деловао, или да ли је било који од ових разлога за оптимизам валидан. Али једно знам: поларизација не отежава само решавање америчких домаћих изазова; она је и велики терет за способност земље да унапреди своје интересе у свету. Добра вест је да су Сједињене Државе већ поприлично сигурне и безбедне. Кад не би било тако, кад бисмо ових дана морали да будемо компетентни, далековиди, дисциплиновани и паметни, били бисмо у великој невољи.

 

Стивен Волт је професор међународних односа на Харвард универзитету.

 СТИВЕН ВОЛТ

Превео Радомир Јовановић 

Нови Стандард

Извор Форин полиси

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here