Koliko je ozbiljan unutrašnji raskol u SAD?

Podelite:

Unutrašnje podele više nisu samo unutarpolitički, već i spoljnopolitički problem za SAD. Da li su stvari otišle predaleko?

Partijska politika, koja se i dalje ponekad čuje, trebalo bi da „prestane na američkim obalama“. Unutrašnje političke svađe mogu biti intenzivne i povremeno lične prirode, ali Amerikanci bi trebalo da ublaže svoje nesuglasice i udruže snage kada se bave spoljnom politikom.

Ova ideja je oduvek bila pomalo prenaglašavana – ako ne i potpuni mit, čak i na vrhuncu legendarnog „hladnoratovskog konsenzusa“. Navodna potreba za prevazilaženjem partijskih razlika nije sprečila gnusne optužbe oko toga „kome je izmakla Kina?“ u 1940-im i ranim 1950-im godinama, koje su dolazile uporedo sa žustrim debatama o ratu u Koreji, opštim fenomenom makartizma, navodnim „raketnim jazom“ u kasnim 1950-im, ili dubokim podelama koje su se pojavile tokom rata u Vijetnamu. Niti se ja sećam nekog velikog dvostranačkog uzdržavanja krajem sedamdesetih godina – kada su republikanci napadali bivšeg predsednika Džimija Kartera zbog svega što se dešavalo, od Irana do Panamskog kanala, ili osamdesetih kada su demokrate optužile administraciju bivšeg predsednika Ronalda Regana zbog lakomislenog pristupa nuklearnom ratu i davanja ilegalne podrške desničarskim odredima smrti u Centralnoj Americi.

Štaviše, preveliki konsenzus može biti jednako štetan kao i duboko neslaganje. Ako se spoljnopolitička elita uplete u gomilu loših ideja i krene da sledi faličnu veliku strategiju, rezultat će verovatno biti dugotrajan niz neuspeha. Kao u prethodnih 25 godina.

NEVIĐENA POLARIZACIJA
Međutim, nema sumnje da se unutar Sjedinjenih Država odvija politička polarizacija kakva nije viđena u prethodnih nekoliko decenija. Najveći deo pažnje date ovom fenomenu fokusirao se na njegove efekte na američku unutrašnju politiku, dok su neki posmatrači očito zabrinuti da bi ključne državne institucije mogle biti ugrožene, što je i razumljivo s obzirom na otvoreno neprijateljstvo predsednika Donalda Trampa prema nekim od ovih institucija, njegovu očiglednu sklonost ka autoritarcima i pojavljivanje nečeg nalik „državnim medijima“ (kao što je Foks njuz). Manje pažnje se, međutim, daje uticaju koji hiperpolarizacija može imati na američku spoljnu politiku. Osim odličnog eseja Kena Šulca sa Stenford univerziteta, ova tema nije privukla puno pažnje. A trebalo bi.

Kako bi preterana polarizacija – gde se članovi društva sve više grupišu u odvojena „plemena“ – u kojima svoja politička uverenje dele međusobno, ali ne i sa članovima suprotstavljene grupe – mogla da potkopa američku spoljnu politiku? Ako se složimo oko toga da je određeni stepen neslaganja nezaobilazan i često poželjan, kako bi takve podele mogle izmaći kontroli i početi da nanose štetu američkoj sposobnosti za razumnu i uspešnu interakciju sa spoljnim svetom?

Trebalo bi da krenemo od priznanja činjenice da današnji nivo polarizacije može biti delimično odraz američke privilegovane međunarodne pozicije. Kada se Sovjetski Savez raspao i ostavio Sjedinjene Države na vrhuncu moći, potreba za nacionalnim jedinstvom je opala, a ambiciozni političari su manje morali da pokazuju uzdržanost u napadima na svoje političke protivnike. Kao što je Majkl Deš utvrdio u jednom od važnijih članaka na ovu temu, države koje se suočavaju sa ozbiljnim izazovima nacionalne bezbednosti imaju tendenciju da budu jače i jedinstvene, dok su one koje se nalaze u benignom međunarodnom okruženju sklonije tome da postanu više posvađane.

Američka putanja od 1992. godine se prilično dobro uklapa u Dešovu argumentaciju, bez obzira na kratak talas patriotskog naboja koji je usledio nakon terorističkih napada 11. septembra. Iskrenije rečeno: Pošto su Sjedinjene Države bile tako sigurne i bezbedne, političari su smatrali da mogu sejati seme razdora kod kuće, ne brinući se previše o slabljenju države u inostranstvu.

Nažalost, jedan od negativnih uticaja prekomerene polarizacije jeste smanjena sposobnost da se učini ono što može održati zemlju na vrhu dugi niz godina. Ako polarizacija sprečava federalnu vladu da preduzima efikasne akcije u vezi sa klimatskim promenama, propalom infrastrukturom, narkomanskom epidemijom, osnovnim obrazovanjem, finansijskom regulativom, deficitom, ili bilo kojim drugim problemima, dugoročna pozicija američke moći bi mogla biti narušena, što će zemlju učiniti manje sposobnom da se nosi sa budućim spoljnopolitičkim izazovima.

DILEMA SPOLJNIH PARTNERA
Štaviše, kako Šulc primećuje, polarizacija ostavlja zemlju ranjivijom za spoljašnja uplitanja, kao što ilustruju pokušaji Rusije da se meša u izbore 2016. godine. Još uvek ne znamo šta je tačno učinila Moskva i kakve je efekte na kraju proizvela, ali je jasno da je, u najmanju ruku, nastojala da iskoristi i pogorša unutrašnje podele koje su već postojale.

Na taj način se može stvoriti negativna spirala, jer se suprotstavljene strane bore da optuže jedna drugu ne samo zbog lošeg rasuđivanja, već i za nelojalnost prema državi. Ovakve stvari nisu bez presedana u američkoj političkoj istoriji: u ranim danima republike, hamiltonovci su optužili Tomasa Džefersona da je bio isuviše saosećajan prema revolucionarnoj Francuskoj, dok su džefersonovci verovali da je Hamilton pritajeni monarhista sa loše prikrivenom simpatijom prema Velikoj Britaniji. Nijednoj grupi nije trebalo mnogo da u stavovima one druge vide nešto više od pukih zabluda.

Šulc takođe ističe da polarizacija ugrožava sposobnost države da postiže sporazume sa drugim zemljama. Nije slučajno to što su se predsednici sve više oslanjali na izvršne sporazume, pre nego na formalne, ratifikovane ugovore: postalo je sve teže pridobiti opoziciju u podeljenom Kongresu. Podjednako je zabrinjavajuća mogućnost da će druge države biti rezervisane u sklapanju obostrano korisnih sporazuma sa Sjedinjenim Državama, iz prostog razloga što nemaju načina da se uvere da li će sporazum postignut ove godine preživeti naredne izbore.

Ljudi koji misle da se američki interesi najbolje zadovoljavaju kroz izbegavanje međunarodnih sporazuma i maksimiziranje slobode delovanja države (npr. Džon Bolton) mogli bi pozdraviti takvu situaciju, ali takav pogled je opasno kratkovid. Sjedinjene Države su u velikoj meri imale korist od toga što su bile domaćin mnogim sporazumima različitih vrsta, i nema smisla ohrabrivati druge države da imaju sve manje i manje poverenja u vrednost američkih zalaganja. Niko ne očekuje da SAD postupaju suprotno svojim interesima, ali kako Vašington da očekuje da drugi čine ono što on želi u zamenu za nešto što one žele, ako ne postoji način da te države budu sigurne kako će im obećanje biti isporučeno?

Zaista, problem nekonzistentnosti može biti čak i gori nego što Šulc pretpostavlja. Jednom kada spoljna politika počne da oscilira između dve, sve više podeljene frakcije, svaka od grupa ima podsticaj da sprovodi svoje najambicioznije, najkontroverznije, ili najekstremnije projekte kad god se nađe na vlasti. Ne samo da klatno počinje da oscilira sa većom frekventnošću, već i samo njihanje postaje sve ekstremnije.

Druga mana polarizacije jeste urušavanje poznatog američkog imidža kompetentnosti i imanja mere. Što je američka politika žučnija, podeljenija, zagušenija, koruptivnija i generalno gluplja, to će američki sistem vlasti biti manje privlačan za spoljne posmatrače. Kada se to dogodi, moralni glas zemlje – unapred kompromitovan spoljnopolitičkim ekscesima – biva sveden na nivo šaputanja.

I zaista, koja razumna država bi poslušala Amerikanca koji joj govori kako da ustroji vladu, napiše ustav, iskoreni političku korupciju, ili zahteva odgovornost svojih zvaničnika, kada sam američki sistem izgleda sve više slomljeno i kada politički prostor naseljavaju neprincipijelni kicoši, koruptivni prevaranti, patološki lažovi i visoki zvaničnici čija je glavna veština da nikad ne odustaju? Kada je državna politika dovoljno polarizovana, najgori ljudi i dalje mogu naći sigurne sinekure unutar svog plemena. Jejts je to ispravno razumeo: „Najboljima nedostaje samouverenost, dok se najgori nadimaju od strastvenog intenziteta“.

Polarizacija takođe preti da porazi sve veće napore Kongresa da povrati neka od ovlašćenja u spoljnoj politici sadržana u Ustavu (kao što je mogućnost za objavljivanje rata), ovlašćenja koja su predsednici postepeno uzurpirali tokom prethodnih decenija. U suštini, američka spoljna politika bi bolje funkcionisala ako bi Kongres predstavljao forum za istinsku debatu – delimično da bi se javnost bolje informisala – i ako bi sprovodio efikasan nadzor nad mnogim aspektima spoljne politike zemlje. Ali Kongres podeljen u zaraćene frakcije, koji koristi svoja ovlašćenja ne da bi raspravljao, nadzirao i usavršavao politiku Sjedinjenih Država, već da bi bio tribina, da odvlači pažnju i unapređuje čisto partijski program, teško da može biti institucija koja može imati pozitivan uticaj na američku spoljnu politiku.

NEMA JEDNOSTAVNOG REŠENJA
Na kraju, kao što sam primetio u svojoj nedavno objavljenoj knjizi, duboka polarizacija takođe otežava zemlji da nauči prave lekcije iz prošlosti. Učenje iz grešaka u prošlosti je neophodno, ali istovremeno i teško, zato što svaka istorijska epizoda  sa sobom donosi mnoge lekcije i razumni ljudi se ne mogu složiti oko toga koje lekcije mogu izvući. Ali kada u politici prevlada plemenski mentalitet i kad preklapanja u stavovima rivalskih strana postanu suviše mala, svako će jednostavno verovati u svoje sopstvene narative i izvući veoma različite lekcije iz prošlosti.

To se vidi već u slučaju rata u Iraku, koji je verovatno najočigledniji primer spoljnopolitičkog debakla koji se može navesti. Ali tamo gde demokrate okrivljuju administraciju bivšeg predsednika Džordža Buša da je dovela zemlju do rata pod lažnim izgovorima i potom upropastila okupaciju, republikanci sada tvrde da su Sjedinjene Države bile na putu do pobede nakon „talasa“ iz 2007. i okrivljuju bivšeg predsednika Baraka Obamu što je prerano povukao zemlju iz rata. Čim jednom politika postane dovoljno polarizovana, nećemo se složiti o lekcijama pa čak ni o osnovnim činjenicama.

Šta treba učiniti u vezi sa ovom situacijom? Da imam brzo i jednostavno rešenje ovog problema, ne bih morao da zarađujem za život. Jedno „rešenje“ bilo bi pojavljivanje „očigledne opasnosti“ koja bi unela određenu disciplinu i suzdržanost u američku spoljnu politiku, ali to je strašno velika cena da bi se postigla harmonija kod kuće. Da li bi Sjedinjenim Državama zaista bilo bolje zbog suočavanja sa opasnijim svetom, čak i ako bi to ohrabrilo političare i stručnjake da budu pažljiviji i razumniji u svojim javnim nastupima? Nema garancije da bi opasniji svet odmah izazvao političku klasu da se vrati na pređašnje nivoe dvostranačkog razumevanja. Jednako je primamljivo pompezno govoriti o obuzdavanju društvenih mreža i drugih akceleratora podela, ali uplitanje u slobodu izražavanja je klizav teren koji bi gotovo sigurno samo dodatno pogoršao ovu situaciju.

Postoje i drugi lekovi koji su već predloženi – izborne reforme koje bi ohrabrile kandidate iz centra političkog spektra, više sistematskih napora da se „marginalizuju“ poznati trolovi, i incijativa vlade i privatnog sektora da se zaustave spoljni napori usmereni ka pogoršanju postojećih podela. I ostaje nam da se nadamo da je sadašnji period hiperstrančarenja samo faza, da će se groznica na kraju prekiniti i da će se Sjedinjene Države vratiti u zdravije političko stanje.

Ne znam da li bi neki od ovih lekova delovao, ili da li je bilo koji od ovih razloga za optimizam validan. Ali jedno znam: polarizacija ne otežava samo rešavanje američkih domaćih izazova; ona je i veliki teret za sposobnost zemlje da unapredi svoje interese u svetu. Dobra vest je da su Sjedinjene Države već poprilično sigurne i bezbedne. Kad ne bi bilo tako, kad bismo ovih dana morali da budemo kompetentni, dalekovidi, disciplinovani i pametni, bili bismo u velikoj nevolji.

 

Stiven Volt je profesor međunarodnih odnosa na Harvard univerzitetu.

 STIVEN VOLT

Preveo Radomir Jovanović 

Novi Standard

Izvor Forin polisi

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here