Колико Србија мора да буде мала да за Мила не буде велика

Поделите:

Шта је то српско што је толико уплашило Мила Ђукановића да потеже за оним што су на Балкану сви други већ иживели и пошто су, готово етнички очистивши своје територије и намирили своје интересе, ад акта ставили „Велику Србију“.

Откуд толика забринутост лидера Црне Горе, новопечене чланице НАТО-а, када ето има ко да је брани. Није то Ђукановић ближе елаборирао када је у изјави париском „Фигароу“ изразио бојазан да ће „погоршање односа Србије и Хрватске дати полет присталицама ’Велике Србије‘“.

О каквој то „Великој Србији“ прича Ђукановић у тренутку када државни врх Србије чак предлаже и разграничење између Срба и Албанаца на Косову и Метохији, образлажући то потребом изналажења трајног решења. И то када су све гласнији санџачки сепаратисти, а Приштина би радо да се њеној лажној држави припоје и Прешево, Бујановац и Медвеђа.

За историчара Момчила Павловића, директора Института за савремену историју, реч је само о једној у низу провокативних изјава, о перманентној и беспотребној антисрпској пропаганди и кампањи која, како каже, више говори о председнику Црне Горе него о стварним проценама.

„То је, по мени, лекција коју је председник Црне Горе научио као ексклузивни млади комуниста. Прва лекција тог ексклузивног комунизма је о томе да су Срби угњетачки народ и да сви народи и народности треба да се ослободе тог великосрпског угњетавања и хегемонизма, па оно што преостане, када се сви други намире, да то буде Србија. Тако мала да не представља никакав фактор, не само на Балкану, него ни фактор који би заштитио сопствени народ“, истиче Павловић за Спутњик.

Како он сматра, реч је и о рефлексима ратне пропаганде, посебно хрватске, у борби против такозване „Велике Србије“, која се у суштини свела на борбу против првог српског комшијског насеља, а чији је резултат био протеривање Срба из Хрватске и стварања мање или више етнички чистих државица на развалинама Југославије.

Овај историчар то подупире општепознатом оценом о стању српског народа на простору некадашње заједничке државе. У Македонији је готово никакав, на Косову спонзорисани албански шовинизам довео је до тога да је Косово само прогласило независност од Србије, а тамо где су Албанци, Срба готово да нема. У Црној Гори, како се увек говорило, тој другој српској држави, од средњег века до најновијег периода, Србима, али само њима, није признато право на сопствени идентитет, на институције, на образовање на њиховом језику, указује саговорник Спутњика.

„Дакле, реалност је једно, а ратна пропаганда је нешто сасвим друго. Нема потребе да се председник Црне Горе плаши ’Велике Србије‘. Али Србија модерна, јака, има право да критикује, да говори, и што је најважније, да штити интересе сопственог народа ма где тај народ живео на простору бивше Југославије“, истиче директор Института за савремену историју. На питање чиме је уистину изазвано такво реаговање Ђукановића и стоји ли можда још нешто иза тога, овај историчар само указује да је разарањем Југославије највише разорено српство, а да се у подржавању државица и сепаратистичких покрета, који су мање или више директно окренути против Србије, пре свих препознавала америчка политика.

„Као да Србија сада треба да се извињава Милу Ђукановићу што постоји, што постоје Срби, као да нешто дугује Црној Гори. У том смислу и ти захтеви за ратном одштетом у Првом рату, приче о о окупацији, анексији… то су све само провокације које ничему не служе, али падају на плодно тле међу присталицама таквог ексклузивизма“, истиче Павловић.

А плодног тла, несумњиво, има још. Само недељу дана пре Ђукановића, после победе на изборима за национални савет Бошњака, беспризорном провокацијом огласио се Сулејман Угљанин назвавши Србију фашистичком творевином која од 1912. под окупацијом држи Санџак, чији статус, ето, још није решен.

Али зар некога уопште чуди што је, на пример, председник Црне Горе у затегнутим односима Србије и Хрватске видео само страх од „Велике Србије“, а не и од увелико присутног усташлука на хрватској сцени. Сви на Балкану, уосталом, добро знамо све, па и то одакле дува Сулејманов безобразлук и Милова забринутост. И не само на Балкану.

Можда ће Ђукановић ипак од данас моћи мирније да спава. Управо у „Фигароу, у коме се жалио на „Велику Србију“, само дан касније добио је одговор из пера Жана Кристофа Бисона. Жестоко критикујући администрацију Француске зато што на манифестацији поводом века од завршетка Великог рата Србија није имала третман какав заслужује, неупућене је подсетио каква је то земља. Уистину велика.

Sputnik

Поделите:

1 коментар

  1. Душан Буковић:

    ТУЂИНСКИ И „СРПСКИ“ КОМУНИСТИ –АТЕИСТИ, ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИ-ГЛОБАЛИСТИ И НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

    Пошто је комунистичка стратегија и тактика тесно повезана и спојена многим заједничким карактеристикама, не бисмо њихове радње делили једне од других, већ бисмо их ради краћег излагања и лакшег прегледа, изнели по реду.

    Оно што треба нарочито имати на уму јесте: уместо рада на стварању тоталитарног човека, комунисти су овде, као неки свој специјалитет, навелико рекламирали „Стахановизам“, као ударнички покрет у послу сваке врсте, а који се заснива баш на ономе противу чега учи комунизам, на принципима противним комунистичком програму, на подели рада! Чудновато, али истинито, баш на подели рада! Ово опште природно правило, познато je данашњем корпоративном поретку, у науци, стотинама година. Овим су се комунисти страшно угрували и оспорили сами себе, како то ни једна противна пропаганда не би могла учинити. Али комунисти и даље пропагирају стахановизам-ударништво, дрско прелазећи преко својих противних тврдњи и истицања ноторне истине од стране противника, да је овај начин производње познат у природи, у корпоративном поретку столећима и да корпоративни друштвени поредак своју производњу заснива на њему. Оваквом пропагандом стахановизма комунисти су тукли сами себе туђим, корпоративним оружјем. Чудновато је и необјашњиво како су се комунисти овако преварили у овом случају, како су у ствари на овај начин признали своју заблуду са теоријом противу поделе рада стварањем тоталитарног човека. Више о томе, види: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of Soviet man, New York, 1988; Ј. Стаљин, Питање лењинизма, Београд, 1946).

    У овом контексту, имајући на уму, да су у Краљевини Југославији туђински и „српски“ комунисти-атеисти, интернационалисти-глобалисти као авангарда бољшевика, совјетских експерименталиста-интернационалиста са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету нашег обесправљеног потлаченог, осакаћеног и окупираног несрећног србског народа.

    Такође, имајући у виду туђинске и интернационалне дискусије фабијанско- бундистичких и бољшевичких буржоаских лакеја на VI Конгресу Коминтерне о националном питању у Југославији да су и извесни „српски“ комунисти били истог мишљења.

    Генерални секретар Коминтерне, типографски радник Георги Димитров у свом говору на VI конгресу Коминтерне, дословно је рекао:

    „На Балкану се не може мислити ни на какав озбиљнији комунистички рад, док се Југославија не разбије…“

    Следећи говорник је био Димитриј Захаровић Мануилски, који је Југославију гледао као вештачку творевину, коју као такву треба срушити. Мануилски је рекао:

    „За положај целе Европе карактеристично је да је после рата настао читав низ малих
    империјалистичких држава са много туђих подјармљених народа: Чешка, Пољска, Румунија, Југославија итд. Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да бисмо на тај начин створили повољне услове за ‘чисто’ класне борбе. Напротив, ми морамо такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, да искористимо за циљеве пролетерске револуције…“

    Трећи говорник у вези са националним питањем у Југославији на VI конгресу Коминтерне био је Николај Алексејевић Скрипник, он је дословно рекао:

    „Треба разбити тај балкански чвор који је већ једном био довео до Светског рата. Потребно је да се радници и сељаци увере да је комунистичка партија прави представник њихових тежњи за уништењем националног угњетавања од стране велико-српске буржоазије“ (Види: Борба по ставу Комунистичке интернационале по спору КПЈ, 1925; Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, „Американски Србобран“, 27. фебруар 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985).

    Цитирамо даље, и Стаљин и Коминтерна стали су на становиште да се национално питање не може решити пре него што се у Југославији не оствари совјетска бољшевичка револуција. Стаљин је у свом делу „Питање лењинизма“ , руско издање, које је и дан данас важи као основно „јевањђеље комунистичких теоретичара“ подгоричко-титоградских и београдско-јосипградских бечко-берлинских марксиста баљезгара, последњег бастиона експерименталног комунизма и бољшевизма у Европи, заузео дефинитиван став према националном питању у Југославији:

    „Сада је реч да се садашње границе Југославије створене ратом и насиљем узимају за полазну тачку и законску основу за решење националног питања у Југославији“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија и национално питање…, „Американски Србобран“, 23. фебруар 1976).

    Стаљин је истакао и циљ бољшевичке комунистичке-интернационалистичке борбе:
    „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    Данас најбоље знамо у којој мери су биле судбоносна одлука IV конгреса Комунистичке Партије Југославије, који је одржан 6 новембра 1928 у Зоненланду код Дрездена у Немачкој у вези националног питања у Југославији, која гласи:

    “Најпотпуније помагање свих акција маса које воде ка образовању независне Хрватске…
    Будући да масе народа теже ка отцепљењу добила је парола народа самоопредељења у
    последње време нарочито актуелан значај и конкретизованије т. ј. привођење у дело ове пароле, ЗНАЧИ НАЈПОТПУНИЈЕ ПОМАГАНЈЕ СВИХ АКЦИЈА МАСА КОЈЕ ВОДЕ КА ОБРАЗОВАНЈУ НЕЗАВИСНЕ ХРВАТСКЕ. ЗА НЕЗАВИСНОСТ ХРВАТСКЕ БОРИ СЕ НАША ПАРТИЈА БЕЗ СВАКОГ УСЛОВА И РЕЗЕРВЕ…” (Види: Рад.П.Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање, “Американски Србобран” од 12 марта 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.; Гордана Влајчић, Југословенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985; Моша Пијаде, Историјски Архив КПЈ, Том 2, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949; Перо Морача, Катарина Рашић-Михајловић и Милован Босић, „Пролетер“, Орган Централног комитета КПЈ 1929-1942, Београд, 1968).

    У инструктивној комунистичкој брошури М. Рајића (псеудоним Милана Горкића, – моја примедба), коју је објаво илегално 1934. године за комунисте у Србији у вези полемике са Симом Марковићем под насловом “Са партијом или са класним непријатељем – Аустро-меншевички став броја 10 по националном питању“, на страни 20, дословно стоји:

    „Самоопределење народа до отцепљења и стварање самосталниих совјетских република:
    Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније…“

    У овом случају, у вези самоопределења и отцепљења народа, цитирали бисмо комунистички часопис „Класну Борбу“, где између осталог, стоји:

    „Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског Комитета и позивље радничку класу, да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.
    Признавајући маџарској националној мањини у Северној Војводини право на оцепљење …“ (Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Извори за историју СКЈ, „Класна Борба“, маркистички часопис, Орган КПЈ – Секција Комунистичке интернационале, Књ. 1, 1926-1929, Београд, 1984, стр. 541).

    На другом месту, у комунистичком листу “Трудбеник”, који је публикован као Орган радног народа Војводине, објављен је и један програмски чланак између осталог, у првом броју од јануара 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где на стр. 6 стоји:

    “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије, Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами опреде него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију. Једини спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим
    су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Нацонално ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, јануар 1941).

    Овде треба посебно нагласити да се на састанку Политбироа ЦК КП од 1 августа 1935 године у Москви српски народ уопште не помиње, јер су га комунисти-атеисти, бечко-берлински марксисти баљезгари, интернационалисти-глобалисти у својој програмској пропаганди сводили на ниво “малограђанске”, “великосрпске”, “хегемонистичке” и “буржоаске” групације. То је увидио и истакао између осталих и др Душан Лукач у у књизи коју је објавио под насловом “Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941“, Београд, 1972, где на стр. 296/97, дословно стоји:

    “И поред демократске ширине и револуционарног садржаја одлуке Политбироа од 1 августа 1935, о нациооналном питању још носе печт прошлости. У програму изградње
    федеративне заједнице не предвиђа се демократска скупштина српског народа, нити било какав одговарајући третман српског народа, што значи да КПЈ ПРАКТИЧНО НИЈЕ ОТВАРАЛА НИКАКВУ ПЕРСПЕКТИВУ СРПСКОМ НАРОДУ…“ (Подвлачење моје).

    Посебно је карактеристичан примјер Комунистичке Партије Југославије између два светска рата да се у сваком чланку, прогласу, дискусији и полемици Срби и друге народсности које живе у Хрватској просто игноришу и да се у сваком случају пази на то да се и не помињу…

    На стр. 323/324, дословно стоји:

    „Ипак, у жељи да се што више оповргну оптужбе да је класни покрет у Хрватској анационалан, у неким програмским документима КП Хрватске осећа се прецењивање националног фактора и извесно запостављање класне борбе. У Хрватској у већем или манем броју живе и други народи, али се не говори о статусу тих народа у Хрватској нити о односу према најбројнијем од тих народа Србима. Иако се истиче да је будућност хрватског и свих осталих народа у слободној и равноправној Југославији, (види: “Пролетер”, бр. 11, Октобар 1937, стр.1) ипак се у обраћању народу Хрватске каже да је Комунистичка странка Хрватске (дакле, не само Хрвата већ и осталих народа у Хрватској) на својој застави исписала ‘као прву и највећу задаћу: борбу за националну слободу хрватског народа’, док се Срби не спомињу као да се њих проблем ослобођења у Хрватској не тиче. Такође, када се у поменутим документима спомињу окупатори хрватсаког народа, набрајају се упоредо немачки, турски и српски окупатори без покушаја да се ови појмови нијансирају и да се нађу неке мање и веће разлике међу њима. Ове ситне нејасноће могле су да штете уређивању односа између Хрвата и Срба у Хрватској и да успоравају њихову сарадњу, без које нема решавања националног питања ни Хрвата, ни Срба…” (Види: Др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 296/97 , 323/324).

    Према томе, да ово цитирање завршимо, узроке и последице данашњег стања нашег обесправљеног, потлаченог, пониженог, осакаћеног и несрећног србског народа, морамо сагледати и кроз одлуке комунистичких гебелса, бечко-берлинских марксиста баљезгара и туђинских структура у Србији и Црној Гори, у Подгорици-Титограду и Београду-Јосипграду.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here