Koliko Srbija mora da bude mala da za Mila ne bude velika

Podelite:

Šta je to srpsko što je toliko uplašilo Mila Đukanovića da poteže za onim što su na Balkanu svi drugi već iživeli i pošto su, gotovo etnički očistivši svoje teritorije i namirili svoje interese, ad akta stavili „Veliku Srbiju“.

Otkud tolika zabrinutost lidera Crne Gore, novopečene članice NATO-a, kada eto ima ko da je brani. Nije to Đukanović bliže elaborirao kada je u izjavi pariskom „Figarou“ izrazio bojazan da će „pogoršanje odnosa Srbije i Hrvatske dati polet pristalicama ’Velike Srbije‘“.

O kakvoj to „Velikoj Srbiji“ priča Đukanović u trenutku kada državni vrh Srbije čak predlaže i razgraničenje između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji, obrazlažući to potrebom iznalaženja trajnog rešenja. I to kada su sve glasniji sandžački separatisti, a Priština bi rado da se njenoj lažnoj državi pripoje i Preševo, Bujanovac i Medveđa.

Za istoričara Momčila Pavlovića, direktora Instituta za savremenu istoriju, reč je samo o jednoj u nizu provokativnih izjava, o permanentnoj i bespotrebnoj antisrpskoj propagandi i kampanji koja, kako kaže, više govori o predsedniku Crne Gore nego o stvarnim procenama.

„To je, po meni, lekcija koju je predsednik Crne Gore naučio kao ekskluzivni mladi komunista. Prva lekcija tog ekskluzivnog komunizma je o tome da su Srbi ugnjetački narod i da svi narodi i narodnosti treba da se oslobode tog velikosrpskog ugnjetavanja i hegemonizma, pa ono što preostane, kada se svi drugi namire, da to bude Srbija. Tako mala da ne predstavlja nikakav faktor, ne samo na Balkanu, nego ni faktor koji bi zaštitio sopstveni narod“, ističe Pavlović za Sputnjik.

Kako on smatra, reč je i o refleksima ratne propagande, posebno hrvatske, u borbi protiv takozvane „Velike Srbije“, koja se u suštini svela na borbu protiv prvog srpskog komšijskog naselja, a čiji je rezultat bio proterivanje Srba iz Hrvatske i stvaranja manje ili više etnički čistih državica na razvalinama Jugoslavije.

Ovaj istoričar to podupire opštepoznatom ocenom o stanju srpskog naroda na prostoru nekadašnje zajedničke države. U Makedoniji je gotovo nikakav, na Kosovu sponzorisani albanski šovinizam doveo je do toga da je Kosovo samo proglasilo nezavisnost od Srbije, a tamo gde su Albanci, Srba gotovo da nema. U Crnoj Gori, kako se uvek govorilo, toj drugoj srpskoj državi, od srednjeg veka do najnovijeg perioda, Srbima, ali samo njima, nije priznato pravo na sopstveni identitet, na institucije, na obrazovanje na njihovom jeziku, ukazuje sagovornik Sputnjika.

„Dakle, realnost je jedno, a ratna propaganda je nešto sasvim drugo. Nema potrebe da se predsednik Crne Gore plaši ’Velike Srbije‘. Ali Srbija moderna, jaka, ima pravo da kritikuje, da govori, i što je najvažnije, da štiti interese sopstvenog naroda ma gde taj narod živeo na prostoru bivše Jugoslavije“, ističe direktor Instituta za savremenu istoriju. Na pitanje čime je uistinu izazvano takvo reagovanje Đukanovića i stoji li možda još nešto iza toga, ovaj istoričar samo ukazuje da je razaranjem Jugoslavije najviše razoreno srpstvo, a da se u podržavanju državica i separatističkih pokreta, koji su manje ili više direktno okrenuti protiv Srbije, pre svih prepoznavala američka politika.

„Kao da Srbija sada treba da se izvinjava Milu Đukanoviću što postoji, što postoje Srbi, kao da nešto duguje Crnoj Gori. U tom smislu i ti zahtevi za ratnom odštetom u Prvom ratu, priče o o okupaciji, aneksiji… to su sve samo provokacije koje ničemu ne služe, ali padaju na plodno tle među pristalicama takvog ekskluzivizma“, ističe Pavlović.

A plodnog tla, nesumnjivo, ima još. Samo nedelju dana pre Đukanovića, posle pobede na izborima za nacionalni savet Bošnjaka, besprizornom provokacijom oglasio se Sulejman Ugljanin nazvavši Srbiju fašističkom tvorevinom koja od 1912. pod okupacijom drži Sandžak, čiji status, eto, još nije rešen.

Ali zar nekoga uopšte čudi što je, na primer, predsednik Crne Gore u zategnutim odnosima Srbije i Hrvatske video samo strah od „Velike Srbije“, a ne i od uveliko prisutnog ustašluka na hrvatskoj sceni. Svi na Balkanu, uostalom, dobro znamo sve, pa i to odakle duva Sulejmanov bezobrazluk i Milova zabrinutost. I ne samo na Balkanu.

Možda će Đukanović ipak od danas moći mirnije da spava. Upravo u „Figarou, u kome se žalio na „Veliku Srbiju“, samo dan kasnije dobio je odgovor iz pera Žana Kristofa Bisona. Žestoko kritikujući administraciju Francuske zato što na manifestaciji povodom veka od završetka Velikog rata Srbija nije imala tretman kakav zaslužuje, neupućene je podsetio kakva je to zemlja. Uistinu velika.

Sputnik

Podelite:

1 komentar

  1. Dušan Buković:

    TUĐINSKI I „SRPSKI“ KOMUNISTI –ATEISTI, INTERNACIONALISTI-GLOBALISTI I NACIONALNO PITANJE U JUGOSLAVIJI

    Pošto je komunistička strategija i taktika tesno povezana i spojena mnogim zajedničkim karakteristikama, ne bismo njihove radnje delili jedne od drugih, već bismo ih radi kraćeg izlaganja i lakšeg pregleda, izneli po redu.

    Ono što treba naročito imati na umu jeste: umesto rada na stvaranju totalitarnog čoveka, komunisti su ovde, kao neki svoj specijalitet, naveliko reklamirali „Stahanovizam“, kao udarnički pokret u poslu svake vrste, a koji se zasniva baš na onome protivu čega uči komunizam, na principima protivnim komunističkom programu, na podeli rada! Čudnovato, ali istinito, baš na podeli rada! Ovo opšte prirodno pravilo, poznato je današnjem korporativnom poretku, u nauci, stotinama godina. Ovim su se komunisti strašno ugruvali i osporili sami sebe, kako to ni jedna protivna propaganda ne bi mogla učiniti. Ali komunisti i dalje propagiraju stahanovizam-udarništvo, drsko prelazeći preko svojih protivnih tvrdnji i isticanja notorne istine od strane protivnika, da je ovaj način proizvodnje poznat u prirodi, u korporativnom poretku stolećima i da korporativni društveni poredak svoju proizvodnju zasniva na njemu. Ovakvom propagandom stahanovizma komunisti su tukli sami sebe tuđim, korporativnim oružjem. Čudnovato je i neobjašnjivo kako su se komunisti ovako prevarili u ovom slučaju, kako su u stvari na ovaj način priznali svoju zabludu sa teorijom protivu podele rada stvaranjem totalitarnog čoveka. Više o tome, vidi: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of Soviet man, New York, 1988; J. Staljin, Pitanje lenjinizma, Beograd, 1946).

    U ovom kontekstu, imajući na umu, da su u Kraljevini Jugoslaviji tuđinski i „srpski“ komunisti-ateisti, internacionalisti-globalisti kao avangarda boljševika, sovjetskih eksperimentalista-internacionalista sa ostalim državnim neprijateljima zaoštravali nesuglasice između pojedinih pokrajina, stvarali od njih razdore, izazivali mržnju jednih prema drugim, da bi ih doveli do najoštrijih sukoba. Potrzali su „nerešeno“ nacionalno pitanje i pravo na samoopredelenje i otcepljenje nesrbskih nacija i nacionalnih manjina. Na čumu je krajem sudbonosnog i tragičnog HH stoleća pala nesrećna i neblagodarna državna tvorevina Jugoslavija, kada su to pravo ostvarili uz pomoć tzv. „međunarodne zajednice“ nesrbski narodi i nacionalne manjine na štetu našeg obespravljenog potlačenog, osakaćenog i okupiranog nesrećnog srbskog naroda.

    Takođe, imajući u vidu tuđinske i internacionalne diskusije fabijansko- bundističkih i boljševičkih buržoaskih lakeja na VI Kongresu Kominterne o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji da su i izvesni „srpski“ komunisti bili istog mišljenja.

    Generalni sekretar Kominterne, tipografski radnik Georgi Dimitrov u svom govoru na VI kongresu Kominterne, doslovno je rekao:

    „Na Balkanu se ne može misliti ni na kakav ozbiljniji komunistički rad, dok se Jugoslavija ne razbije…“

    Sledeći govornik je bio Dimitrij Zaharović Manuilski, koji je Jugoslaviju gledao kao veštačku tvorevinu, koju kao takvu treba srušiti. Manuilski je rekao:

    „Za položaj cele Evrope karakteristično je da je posle rata nastao čitav niz malih
    imperijalističkih država sa mnogo tuđih podjarmljenih naroda: Češka, Poljska, Rumunija, Jugoslavija itd. Nacionalni sukobi i mržnja igraju i igraće važnu ulogu u socijalnim borbama tih zemalja. Savršeno nelenjinistički bi bilo kad ne bismo iskoristili te konflikte. Naš zadatak nije u tome da ublažujemo nacionalne suprotnosti, da bismo na taj način stvorili povoljne uslove za ‘čisto’ klasne borbe. Naprotiv, mi moramo takav položaj, zaoštren tako oštrim suprotnostima, da iskoristimo za ciljeve proleterske revolucije…“

    Treći govornik u vezi sa nacionalnim pitanjem u Jugoslaviji na VI kongresu Kominterne bio je Nikolaj Aleksejević Skripnik, on je doslovno rekao:

    „Treba razbiti taj balkanski čvor koji je već jednom bio doveo do Svetskog rata. Potrebno je da se radnici i seljaci uvere da je komunistička partija pravi predstavnik njihovih težnji za uništenjem nacionalnog ugnjetavanja od strane veliko-srpske buržoazije“ (Vidi: Borba po stavu Komunističke internacionale po sporu KPJ, 1925; Rad. P. Rašanin, Komunistička partija Jugoslavije i nacionalno pitanje – kroz prizmu komunističke literature, izvora i dokumenata, „Amerikanski Srbobran“, 27. februar 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.; Sima Marković, Tragizam malih naroda, Beograd, 1985).

    Citiramo dalje, i Staljin i Kominterna stali su na stanovište da se nacionalno pitanje ne može rešiti pre nego što se u Jugoslaviji ne ostvari sovjetska boljševička revolucija. Staljin je u svom delu „Pitanje lenjinizma“ , rusko izdanje, koje je i dan danas važi kao osnovno „jevanjđelje komunističkih teoretičara“ podgoričko-titogradskih i beogradsko-josipgradskih bečko-berlinskih marksista baljezgara, poslednjeg bastiona eksperimentalnog komunizma i boljševizma u Evropi, zauzeo definitivan stav prema nacionalnom pitanju u Jugoslaviji:

    „Sada je reč da se sadašnje granice Jugoslavije stvorene ratom i nasiljem uzimaju za polaznu tačku i zakonsku osnovu za rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji“ (Vidi: Rad. P. Rašanin, Komunistička partija i nacionalno pitanje…, „Amerikanski Srbobran“, 23. februar 1976).

    Staljin je istakao i cilj boljševičke komunističke-internacionalističke borbe:
    „Težište internacionalističkog vaspitanja radnika u ugnjetačkim zemljama mora neminovno biti u propovedanju i odbrani prava ugnjetenih zemalja na otcepljenje. Bez toga nema internacionalizma. Naše je pravo i dužnost da tretiramo svakog socijalistu ugnjetačke nacije koji ne vodi takvu propagandu kao imperijalistu i kao nitkova…“ (Vidi: Staljin J, Pitanje lenjinizma, Beograd, 1946, str. 60).

    Danas najbolje znamo u kojoj meri su bile sudbonosna odluka IV kongresa Komunističke Partije Jugoslavije, koji je održan 6 novembra 1928 u Zonenlandu kod Drezdena u Nemačkoj u vezi nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, koja glasi:

    “Najpotpunije pomaganje svih akcija masa koje vode ka obrazovanju nezavisne Hrvatske…
    Budući da mase naroda teže ka otcepljenju dobila je parola naroda samoopredeljenja u
    poslednje vreme naročito aktuelan značaj i konkretizovanije t. j. privođenje u delo ove parole, ZNAČI NAJPOTPUNIJE POMAGANJE SVIH AKCIJA MASA KOJE VODE KA OBRAZOVANJU NEZAVISNE HRVATSKE. ZA NEZAVISNOST HRVATSKE BORI SE NAŠA PARTIJA BEZ SVAKOG USLOVA I REZERVE…” (Vidi: Rad.P.Rašanin, Komunistička partija Jugoslavije i nacionalno pitanje, “Amerikanski Srbobran” od 12 marta 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.; Gordana Vlajčić, Jugoslovenska revolucija i nacionalno pitanje 1919-1927, Zagreb, 1987; Sima Marković, Tragizam malih naroda, Beograd, 1985; Moša Pijade, Istorijski Arhiv KPJ, Tom 2, Kongresi i zemaljske konferencije KPJ 1919-1937, Beograd, 1949; Pero Morača, Katarina Rašić-Mihajlović i Milovan Bosić, „Proleter“, Organ Centralnog komiteta KPJ 1929-1942, Beograd, 1968).

    U instruktivnoj komunističkoj brošuri M. Rajića (pseudonim Milana Gorkića, – moja primedba), koju je objavo ilegalno 1934. godine za komuniste u Srbiji u vezi polemike sa Simom Markovićem pod naslovom “Sa partijom ili sa klasnim neprijateljem – Austro-menševički stav broja 10 po nacionalnom pitanju“, na strani 20, doslovno stoji:

    „Samoopredelenje naroda do otcepljenja i stvaranje samostalniih sovjetskih republika:
    Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Makedonije…“

    U ovom slučaju, u vezi samoopredelenja i otcepljenja naroda, citirali bismo komunistički časopis „Klasnu Borbu“, gde između ostalog, stoji:

    „Partija izjavljuje solidarnost revolucionarnih radnika i seljaka ostalih nacija Jugoslavije, a pre svega Srbije s albanskim nacionalno-revolucionarnim pokretom u licu Kosovskog Komiteta i pozivlje radničku klasu, da svestrano pomaže borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju.
    Priznavajući madžarskoj nacionalnoj manjini u Severnoj Vojvodini pravo na ocepljenje …“ (Vidi: Ubavka Vujošević i Žarko Protić, Izvori za istoriju SKJ, „Klasna Borba“, markistički časopis, Organ KPJ – Sekcija Komunističke internacionale, Knj. 1, 1926-1929, Beograd, 1984, str. 541).

    Na drugom mestu, u komunističkom listu “Trudbenik”, koji je publikovan kao Organ radnog naroda Vojvodine, objavljen je i jedan programski članak između ostalog, u prvom broju od januara 1941 godine pod naslovom “Nacionalno-oslobodilačka borba naroda Vojvodine”, gde na str. 6 stoji:

    “1918 godine srbijanska buržoazija iz Vojvodine, Hrvatske, Slavonije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Kosova, Metohije, Makedonije uz pomoć krupnih kapitalista, veleposednika, i plaćenika, nije dala pravo narodima ovih zemalja da se sami oprede nego ih je podjarmila i silom im naturila svoju hegemoniju. Jedini spasonosni put za sve nacionalno ugnjetene narode, dakle i vojvođanske Mađare jeste narodno-oslobodilačka borba na bazi proleterskog internacionalizma. To je onaj isti put kojim
    su išle i stigle svojoj meti ugnjetene nacije i grupe carske Rusije, koje su veliko-ruski imperijalisti ugnjetavali na nečuven način…” (Vidi: Naconalno oslobodilačka borba naroda Vojvodine, „Trudbenik“, Organ radnog naroda Vojvodine, br. 1, godina 1, januar 1941).

    Ovde treba posebno naglasiti da se na sastanku Politbiroa CK KP od 1 avgusta 1935 godine u Moskvi srpski narod uopšte ne pominje, jer su ga komunisti-ateisti, bečko-berlinski marksisti baljezgari, internacionalisti-globalisti u svojoj programskoj propagandi svodili na nivo “malograđanske”, “velikosrpske”, “hegemonističke” i “buržoaske” grupacije. To je uvidio i istakao između ostalih i dr Dušan Lukač u u knjizi koju je objavio pod naslovom “Radnički pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918-1941“, Beograd, 1972, gde na str. 296/97, doslovno stoji:

    “I pored demokratske širine i revolucionarnog sadržaja odluke Politbiroa od 1 avgusta 1935, o nacioonalnom pitanju još nose pečt prošlosti. U programu izgradnje
    federativne zajednice ne predviđa se demokratska skupština srpskog naroda, niti bilo kakav odgovarajući tretman srpskog naroda, što znači da KPJ PRAKTIČNO NIJE OTVARALA NIKAKVU PERSPEKTIVU SRPSKOM NARODU…“ (Podvlačenje moje).

    Posebno je karakterističan primjer Komunističke Partije Jugoslavije između dva svetska rata da se u svakom članku, proglasu, diskusiji i polemici Srbi i druge narodsnosti koje žive u Hrvatskoj prosto ignorišu i da se u svakom slučaju pazi na to da se i ne pominju…

    Na str. 323/324, doslovno stoji:

    „Ipak, u želji da se što više opovrgnu optužbe da je klasni pokret u Hrvatskoj anacionalan, u nekim programskim dokumentima KP Hrvatske oseća se precenjivanje nacionalnog faktora i izvesno zapostavljanje klasne borbe. U Hrvatskoj u većem ili manem broju žive i drugi narodi, ali se ne govori o statusu tih naroda u Hrvatskoj niti o odnosu prema najbrojnijem od tih naroda Srbima. Iako se ističe da je budućnost hrvatskog i svih ostalih naroda u slobodnoj i ravnopravnoj Jugoslaviji, (vidi: “Proleter”, br. 11, Oktobar 1937, str.1) ipak se u obraćanju narodu Hrvatske kaže da je Komunistička stranka Hrvatske (dakle, ne samo Hrvata već i ostalih naroda u Hrvatskoj) na svojoj zastavi ispisala ‘kao prvu i najveću zadaću: borbu za nacionalnu slobodu hrvatskog naroda’, dok se Srbi ne spominju kao da se njih problem oslobođenja u Hrvatskoj ne tiče. Takođe, kada se u pomenutim dokumentima spominju okupatori hrvatsakog naroda, nabrajaju se uporedo nemački, turski i srpski okupatori bez pokušaja da se ovi pojmovi nijansiraju i da se nađu neke manje i veće razlike među njima. Ove sitne nejasnoće mogle su da štete uređivanju odnosa između Hrvata i Srba u Hrvatskoj i da usporavaju njihovu saradnju, bez koje nema rešavanja nacionalnog pitanja ni Hrvata, ni Srba…” (Vidi: Dr. Dušan Lukač, Radnički pokret i nacionalno pitanje 1918-1941, Beograd, 1972, str. 296/97 , 323/324).

    Prema tome, da ovo citiranje završimo, uzroke i posledice današnjeg stanja našeg obespravljenog, potlačenog, poniženog, osakaćenog i nesrećnog srbskog naroda, moramo sagledati i kroz odluke komunističkih gebelsa, bečko-berlinskih marksista baljezgara i tuđinskih struktura u Srbiji i Crnoj Gori, u Podgorici-Titogradu i Beogradu-Josipgradu.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here