KOMISIJA ZA SREBRENICU: UMESTO RASELOVOG SUDA – IMPROVIZACIJA

Podelite:

Mnogi potezi vlasti u Republici Srpskoj nerazumljivi su izvan raspona koji obeležavaju, s jedne strane, žestoki spoljni pritisci i pretnje, a s druge klasična neodgovornost i provincijalni diletantizam. Afera u vezi sa imenovanjem od strane Vlade RS komisija za Sarajevo i Srebrenicu, sa zadatkom da utvrde činjenice u vezi sa ratnim dešavanjima, to savršeno ilustruje.

Pre svega, stiče se utisak – bar što se Srebrenice tiče – da je vlada po ovom pitanju od vrhunskog značaja upala u neplaniranu situaciju, gde se snalazi sa popriličnom teškoćom. Bez obzira na važnost predmeta kao što je Srebrenica, vlada nije imala jasnu predstavu o tome kako bi trebalo da postupi. Još manje je imala išta nalik na razrađenu strategiju, mada se Srebrenica dogodila ne juče nego pre skoro dvadeset i pet godina, što pruža više nego dovoljno vremena za strategijsko promišljanje.

Sredinom prošle godine, na velika zvona, vlada je iznova zakoračila u srebreničku kontroverzu oportunistički, sa pogledom više na tada predstojeće izbore nego na suštinsku važnost materije. Da se podsetimo hronologije događaja. Malo je verovatno da bi u avgustu 2018. došlo do povlačenja po Republiku Srpsku krajnje nepovoljnog  Čavićevog izveštaja o Srebrenici bez nenamernog doprinosa takvom ishodu Munire Subašić i „Majki Srebrenice.“ One su 11. jula 2018. razbesnele javnost u Republici Srpskoj podnošenjem nemačkom tužiocu spiska sa imenima preko 22,000 Srba koje sumnjiče za učešće u navodnom „genocidu“ u Srebrenici. Suočena sa indignacijom javnosti, vlast je bila prinuđena da pronađe način da na ovaj drski izazov nekako odreaguje. Pošto su se izbori približavali, a neki od vodećih faktora u protivničkoj koaliciji su bili teško kompromitovani u izradi samooptužujućeg izveštaja o Srebrenici od 2004. godine, reakcija vlasti je bilo to da se pred Skupštinu postavi pitanje poništavanja tog izveštaja. Sa dnevnopolitičkog stanovišta, takva odluka bila je potpuno razumljiva i pravilna. Posle kratkotrajnog pokušaja da izvrdaju, saterani u ćošak, opozicioni političari na čelu sa Čavićem pravilno su procenili predizbornu ranjivost svoga položaja pa su ubrzo zatim kapitulirali i glasali sa većinom da se sporni izveštaj poništi.

Da nije bilo gafa gospođe Subašić, i da u tom gafu vladajuća  koalicija u Republici Srpskoj nije zapazila zgodnu priliku da u jesen 2018. godine ojača svoje predizborne pozicije, sigurno je da ne  bi došlo ni do poništenja Čavićevog izveštaja ni do imenovanja nove komisije za Srebrenicu. Kao što je u tim krugovima uobičajeno, i u ovom slučaju politika se vodila oportunistički i stihijski. A o postojanju strategije bolje da ne govorimo. U Republici Srpskoj samo malobrojni dalekovidi ljudi primenjuju strategiju „od danas do sutra“; uobičajeni strateški domet je „od sada pa za narednih petnaest minuta.“ U tom duhu, izletelo je i nepromišljeno predizborno obećanje da će biti formirana nova komisija, i to „međunarodna,“ da preispita Srebrenicu i utvrdi činjenice o srpskom stradanju na tom području, što će ganuti svet. Niko od nadležnih nije posvetio ni pet minuta svoga skupocenog vremena razmišljanju o složenosti i izvodljivosti postavljenog zadatka uzimajući u obzir, pre svega, realne kapacitete samih izvođača.

Najbolji dokaz da je tako bile su brzoplete izjave da će komisija visokog međunarodnog ranga biti formirana za dva, pa zatim tri meseca, i da će njen izveštaj biti gotov za samo godinu dana, posle čega je nastupio dugi period zvanične ćutnje na ovu temu.

Kada je, najzad, pre neki dan svečano obnarodovano imenovanje dve komisije, jedne za Srebrenicu a druge za Sarajevo, prirodno je da se sastav komisija odmah našao u središtu pažnje. Posmatračima koji o ovim stvarima ponešto znaju, mnogi do sada obelodanjeni detalji delovali su obeshrabrujuće.

Uz svo nastojanje da se rad obe komisije podrži, problemi sa budućim radom već su na vidiku. Kalibar i stručnost članova komisija je važna tema, i zaslužuje poseban osvrt. Obratimo za sada pažnju samo na to ko će komisijama biti na čelu.

Kada je reč o komisiji za Sarajevo, da li su relevantni faktori istražili status njenog predsedavajućeg, prof. Rafaela Izraelija? Možda je u svom domenu (što svakako nije ni Sarajevo ni Srebrenica) prof. Izraeli sjajan istoričar. Ali važno je istaći da na izraelskoj  političkoj sceni, prof. Izraeli zauzima krajnje desničarsku, antiarapsku i antiislamsku poziciju, do te mere da je u svojoj knjizi „Arapska manjina u Izraelu: javni i skriveni procesi“ građane arapske nacionalnosti obeležio kao „petu kolonu“ koja bi mogla biti saterana u koncentracione logore, poput Japanaca u SAD za vreme Drugog svetskog rata.

Nije posao ni političara ni šire javnosti u Republici Srpskoj da ocenjuju tuđe stavove koji ih se ne dotiču, a posebno ako se odnose na unutrašnje razmirice u nekoj drugoj zemlji. U sklopu izraelske politike, i sa izraelskog stanovišta, moguće je da je prof. Izraeli potpuno u pravu. Ali sa stanovišta Republike Srpske, to je nebitno. Odgovorni političari i javnost u Republici Srpskoj morali bi da postave jedno drugo pitanje, koje je sa njihovog stanovišta mnogo važnije od ispravnosti Izraelijevih stavova prema Arapima i muslimanima. A to je sledeće. Kako će se stavovi predsedavajućeg komisije za Sarajevo, prof. Izraelija, odraziti na verodostojnost tela zaduženog, između ostalog, da ispita moguću  krivicu srpske strane za granatiranje i razaranje grada koji se u relevantnom periodu nalazio pod muslimanskom kontrolom, sa brojnim žrtvama ne samo među srpskim već i muslimanskim stanovništvom? Ukoliko  bi takva komisija objavila zaključke povoljne po srpsku stranu, makar oni bili najpedantnije argumentovani i obrazloženi, kakvi su izgledi da bi ih svetska javnost prihvatila, budući da su bili izvedeni pod uticajem osobe Izraelijevog kontroverznog profila? Ako je cilj rada ove komisije da se dođe do opšte prihvaćenih odgovora, kakve su šanse da će prosečni građani Sarajeva (zaboravimo na njihovo političko rukovodstvo) prihvatiti tumačenja nekoga ko bi njihovu braću po veri zatvorio u koncentracioni logor?

Što se tiče komisije za Srebrenicu, očigledno je da je u njenom sastavu prof. Gideon Grajf jedina jaka i operativna ličnost. Svi ostali su statisti, bez kvalifikacija da znatno doprinesu analizi činjenica ili oblikovanju finalnog dokumenta. Umesto multidisciplinarne komisije, gde bi se našlo nekoliko kompetentnih i jakih ličnosti, i čiji bi rad karakterisala plodna interakcija članova raznih profila, za Srebrenicu smo dobili u suštini one man show. Ko će od članova srebreničke komisije smeti da prigovori smernicama i predlozima prof. Grajfa ili će se usuditi da mu ponudi neku svoju originalnu ideju? Policajac iz Nigerije?

I sada dolazimo do suštine stvari. Koncentrisanje autoriteta u jednoj osobi u ovom slučaju moglo bi da bude dobro ili loše, ali isključivo u zavisnosti od agende prof. Grajfa, koja nam je u ovom trenutku potpuno nepoznata. Sve što znamo je to da on dolazi iz zemlje koja je iz razumljivih i opravdanih razloga duboko zainteresovana za sve što je u vezi sa genocidom. Šta po tom pitanju građanima Izraela trenutno sugerišu politički kurs izraelske vlade i raspoloženje izraelskog društva, mi samo možemo da nagađamo. Imamo, dakle, opet situaciju gde je jedan vitalan srpski interes stavljen u ruke stranaca, pa Srbima kako Bog da. To je odraz najvišeg stepena političke neodgovornosti i nešto što ni sami Izraelci, poučeni sopstvenim iskustvom, nikada ne bi dopustili da se njima desi. Ali nažalost, istorijski posmatrano, postupci odgovornih u Republici Srpskoj ne pružaju ni prvi ni jedini primer ove pogubne pojave. Svuda i u svim vremenima, srpski političari su tradicionalno znameniti upravo po tome što srpski interes redovno tretiraju kao Alajbegovu slamu.

Usled nesnalaženja, ili loših saveta, izgleda da rukovodstvu Republike Srpske nije palo na pamet da iz nastale situacije izvuče najveću moguću prednost korišćenjem modela Raselovog suda, idealnog pod ovakvim spletom okolnosti. Prvobitni međunarodni tribunal pod nazivom „Raselov sud“ bio je formiran u drugoj polovini šezdesetih godina prošloga veka pod predsedništvom britanskog filosofa Bertranda Rasela, uz učešće intelektualne i moralne elite toga vremena. Zadatak mu je bio da istraži ratne zločine u Vijetnamu i utvrdi odgovornost za njih. Među dvadeset i pet najistaknutijih ličnosti epohe koji su ušli u sastav tog sudskog veća nalazili su se filosofi Žan-Pol Sartr i A. J. Ajers, književnici Džejms Boldvin, Hulio Kortasar, Simon de Buvoar, Alis Voker i Peter Vajs, javni radnici kao Tarik Ali i bivši predsednik Meksika Lazaro Kardenas, da navedemo samo nekoliko. Raselov sud nije zaustavio rat u Vijetnamu niti zločine koji su tamo bili vršeni, ali svojim moralnim autoritetom jasno je i za sva vremena stvari nazvao pravim imenom i žigosao krivce.

Neizvesno je da li bi Republika Srpska danas uspela da okupi zvezdanu ekipu sličnu onoj koja se u svoje vreme pridružila Raselu i Sartru da organizuju sud za ispitivanje ratnih zločina u Vijetnamu. Ali da li je barem pokušala da preslika ovaj model, koji bi joj najviše odgovarao za preispitivanje Srebrenice na međunarodnom planu, i to upravo na način koji bi imao odjeka i ostavio traga?

Odgovor na ovo pitanje može se naslutiti iz činjenice da u sastavu obe „međunarodne“ komisije Vlade Republike Srpske nema ni jednog međunarodno značajnog imena. (U sastavu komisije za Srebrenicu nema čak nijednog stručnjaka za međunarodno krivično pravo.) Umesto ozbiljnog tela koje bi se bavilo ozbiljnim stvarima, Republika Srpska imaće ono što se dobija kada se zahvati sa dna kace – improvizaciju, koja će u najgorem slučaju biti ismejana, a u najboljem – ostati neprimećena.

Stefan Karganović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here