Копривица: Дукљански далтонизам или како се под зеленашким српством потура црвено хрватство

Поделите:

Какав је то „ум“ који је у стању да не разумије очигледност предањске неодвојивости српства и црногорства, која је стотинама годинама била темељ колективног идентитета црногорског простора?

Када Дукљани и зеленаши кажу „Црна Гора“, то не значи исто, нити под тим уопште мисле на исто. Дукљани су чеда дисконтинуитета, раздора, заборава и посувраћења тока црногорске повијести, а нијесу никакви њени насљедници, чак ни нелегитимни. „Дукља“, то је најтежом духовном болешћу обољела Црна Гора, и зато ће она у перспективи или еволуирати у хрватство, у којем налази узорно обличје отпадништва, или ће као аутоимуно обољење, сама собом бити уморена, реаговао је на текст историчара Новака Аџића „Историјске чињенице су неприкосновене“, професор Факултета политичких наука у Београду Часлав Копривица.

Његово реаговање преносимо у цјелости:

„Сазнах да је на вашим страницама полемику са мном отворио извјесни господин Новак Аџић, пошто сте ви претходно пренијели мој разговор с новинаром српскога Спутњика, поводом 100 година од уједињења Србије и Црне Горе.

Господин Аџић ме великодушно подучи да нема ништа од науке, нарочито историјске, ако се она не заснива на изворима, па тога ради већ у првој реченици својег дописа изјави да сам написао ‘текст’, на који он, ваљда potaknut domoljubnim čuvstvima dukljanskim, би да реагује. А никакав текст ја заправо писао нијесам, већ је ријеч само о интервјуу, што би г. Аџић можда и схватио да се само мало прегнуо на историографско истраживање, па на истој интернетској страници гдје је пронашао препис разговора,којим случајем спазио и извор приложенога транскрипта. Тако г. Аџић започиње свој прилог, за који читаоце обавјештава да је ‘научан’, да неупућени, зар, не би погрешно интерпретирали природу штива те слиједи.

А меће се г. Аџић у тумачења догађаја и феномена сложених, далекосежних и поприлично захтјевних, нарочито за некога ко не влада ни елементарном апаратуром за оријентацију, не само у науци. Тако он у својем ‘научном’ прилогу – не једном, да когод не би посумњао у znanstvene му vjerodajnice – помиње да је Божићни устанак подигнут 6. јануара по ‘јулијанском’ календару. Нијесам историчар, као што г. Аџић, по прилици, hini biti, па стога не знам посигурно, али не би ли већ студенти почетних година студија историје (и не само ње), требало да знају да је овдје ријеч о грегоријанском бројању времена? Дакле, према јулијанском рачунању времену, Божићна побуна почела је 24. децембра 1918. Необично је да то није познато тако горљивом заговорнику – а стога, претпостављам, и стручњаку за проблематику – ‘обнове’ некакве ‘Црногорске православне цркве’, како одређене особе имају навику да именују сада већ устаљени беспризорни псеудорелигијски перформанс настао из путујућег позоришта апсурда и застиђа.

Као кључни доказ својих, узгред нејасних тврдњи г. Аџић наводи један подужи документ. Метаисторијски, па и метатекстуално посматрано, више је него иронично да се индивидуе попут г. Аџића позивају на наведене потписнике, будући да је и њима (назовимо их ‘аџићевцима’), као и свима нама, познато да ове двије скупине – Дукљани и зеленаши – не припадају истој нацији, истој цркви, не говоре истим језиком, а и етички назори су им несамјерљиви, као што им се ни интелектуална обзорја, што видимо из приложенога, не дотичу. Ако ништа друго, а оно сам ток повијести, у којој оно што бива најпослије вазда и ћутке ‘суди’ ономе шти бијаше прије, несумњиво је показао да зеленаши не бијаху у праву.

Наиме, одређене, гдје-гдје и не тако ситне мањкавости модалитетā – не и чињенице – уједињења, посијали су одмах по састављању двију српских краљевина раздор по Црној Гори, који је послије из основа преобликован и стављен на посве друге идејне, политичке, емотивне и идентитетске основе, тако да се из њега – посљедично, не и интенционално –изродило комунистичко нацијотворство у/од Црногораца, што је на самом послијетку створило и данашњу ‘независну’, с НАТО-ом, разноразним усташама, балистима и инима од тих фела… другујућу Дукљу, које се сраме сви живи и мртви нараштаји оне истините Црне Горе. Но без обзира на све то, зеленаши ипак нијесу заслужили да се на њих позивају такви попут г. Аџића и аџићомислећихУз све мане, и личне и покрета у којем су се прије 100 година нашли, једино што је заједничко зеленаштву и савременој монтенегринштини јесте раздор. Али, с друге стране, без раздора од прије једнога стољећа, који није био изазван оним што се данас у Црној Гори, безмало еуфемистички, назива ‘идентитетским питањима’, вјероватно не би било ни ове данашње, морално посувраћене званичне Црне Горе. То је кључна ствар, и зато су зеленаши – захваљујући никада предвидљивој повијести дјеловања(Wirkungsgeschichte) [прошлих идеја и подухвата] – трагични јунаци српске/црногорске повијести, који су се, без својега знања – јер и без могућности да предвиде шта ће се изродити од њиховога прегнућа – нашли на њеној погрешној страни. Да није тако, не би се данас – без икаквог суштинског, али не и без формалног права – могли на њих позивати они којима је мрско све што овима бијаше свето, и који су, напротив, куну у оно што њима би зазорно. То не само што није исти сој људи, него и када Дукљани и зеленаши кажу ‘Црна Гора’, то не значи исто, нити под тим уопште мисле на исто. То је чврсти повијесни биланс, нешто о чему свједоче баш историјске чињенице, које управо у крајњим, свеобухватним закључцима – кад се до њих може доћи – проналазе свој смисао.

И још мало о г. Аџићу тако драгим, чак и ‘светим’ чињеницама. Он у поменутом документу проналази, и то у дословном смислу, и сљедећу секвенцију ‘прави азијум [за зеленаше] јесу Ровца’. У документу је свакако морало стајати ‘азилум’, тј. азилприбјежиште, а не некаква „Азија“; али, као што већ видјесмо, критичка рецепција изворā није од најпретежнијих академских врлина г. Аџића. Заправо и исправно навођење онога на шта се позива није задатак с којим се он умије увијек прописно носити.

podgorička skupština zelenaši i bjelaši
Велика народна скупштина српског народа

Надаље, г. Аџић је навођењем докумената, које он, ингениозно, изједначава с ‘историјским чињеницама’, зацјело – претпостављамо, јер он то није успио да артикулише – желио оповрћи оно што, на трагу многоструко посвједоченога саморазумијевања предака савремених Црногораца, и данас засигурно знамо као необориву, колективном самоинтерпетацијом посредовану чињеницу – да 1918. није било православног Црногорца који се није сматрао Србином. Чак и да је тачно све оно што наводи и на шта се позива г. Аџић, то не би говорило баш ништа против једноставне, необориве чињенице да несрпски Црногорци не постоје прије 1945. Дакле, Дукљани су чеда дисконтинуитета, раздора, заборава и посувраћéња тока црногорске повијести, а нијесу никакви њени насљедници, чак ни нелегитимни. Они су подједнако млада ‘нација’ колико и, рецимо, Македонци, који нијесу имали ту срећу да им би на ‘располагању’ затечено, часно колективно име, већ мораше посећи за туђим. Но док Македонцима ток повијести њиховог простора напросто није допустио да се благовремено или конституишу као нација, или да постану дијелови неке од сусједних, јужнословенских, дотле ја парадокса Дукље у томе што је, усљед полустољетне, успјешне колективноидентитетске лоботомије, ријешио да престане бити оно што им преци бијаху више од хиљаду година.

Узгред, документе и чињенице које г. Аџић нуди треба узети cum grano salis, будући да му је, колико видимо, кључни ‘научни’ ауторитет у тој ствари ‘патријарх’ (или је можда политички коректније рећи: мула) дукљанске историографије, г. Шербо Растодер, који – једнако као и његови преци, који су се, вазда и колико год су могли, борили против некадашње Црне Горе – и даље тврдо стоји на породично му завјетно-традираном антисрпском становишту.

Шербо, дакле, није одступио од антицрногорског, на првоначелном отпадању од српства почивајућег насљеђа својих ђедова, а ако се сада нашао на истом послу са Ђукановићем, Марковићем, Дедејићем, и инима, не би ли то ове потоње требало да позабрине; да не кажемо – није ли то показатељ да је антисрпско становиште у Црној Гори еминентно,неизбјежно и антицрногорско?

Како је онда могуће да има толико Црногораца који то не виде? Какав је то ‘ум’ који је у стању да не разумије очигледност предањске неодвојивости српства и црногорства, која је стотинама годинама била темељ колективног идентитета црногорског простора?

Покушајмо да реконструишемо оно што би се могло назвати псеудологичко-псеудоповијесним низом на којем почива Дукљански идентитетски „паралогизам“.

1) Полази се од, захваљујући ватиканско-хабзбуршко-комунистичкој promidžbi, усађене омразе према а) Србији – б) српству – в) српскости својих предака (а изведено и себе самих; тј. дукљанска србофобија је и аутошовинизам);

2) намјерно и врло једнострано се тумаче догађаји у освит и током србијанско-црногорског уједињења, као дијела процеса општесрпског, односно јужнословенског уједињавања, при чему под 1) поменута мржња таквима даје ‘оправдање’ да, према потреби, изумијевају „чињенице“ и „документе“(као што је povjesničar Шербо својевремено слике аустроугарских смакнућа Срба у Требињу „премјестио“ у Црну Гору, потписавши жртве као Црногорце, а крвнике као Србијанце), јер циљ – „Црне Горе слободна од србијанског окупатора“ – оправдава баш било какво средство;

3) тиме се „рационално“ доказује почетна, ирационално успостављена, а ничим стварним непоткријепљена премиса – србофобни реализам, јер Црногорци, слиједи одговарајући ‘закључак’, не могу припадати истој нацији као и Срби, будући да ове потоње овакви ‘интерпретатори’, као ‘мјеродавни’ тумачи црногорства,дубоко мрзе.

Дакле, на почетку и на крају ‘доказа истинитости’ дукљанске, ‘национално’ одређујуће србофобије, која је и аутофобија, тј. сама по себи патолошки феномен – стоји само и једино гола мржња. На томе почивају сва њихова изумијевања ‘чињеница’, те одговарајућа ‘тумачења’. То не само што нема везе с науком – штавише држи их, за и мјерила свакодневне представности, на ступњу предисторијске свијести – него представља покушај произвођења нездравог (када је ријеч о идентитетском статусу носилаца дукљанских аутоинтерпретација), односно деструктивног (када је ријеч о њиховом односу према недукљанским Црногорцима, а затим и осталим Србима) обрасца колективног идентитета Дукљогораца.

‘Дукља’, то је најтежом духовном болешћу обољела Црна Гора, и зато ће она у перспективи или еволуирати у хрватство, у којем налази узорно обличје отпадништва, или ће као аутоимуно обољење, сама собом бити уморена.

На почетку (нашем) бјеше мржња, и мржња (према нама) би у непријатеља наших, и примисмо је од њих као своју, и почесмо мрзити на себе, и на браћу своју те не хотијаху мрзити на се.

Тако се, из опачила, из-роди ‘Дукља’…“

Извор:ИН4С

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here