Копривица: `Круг двојке` би да у недоглед продужава титоистичку принудну управу над српским памћењем

Поделите:

ТОПЛА ријеч усташе из Имотског или „арнауташког“ команданта у „ОВК“ – тако зна загријати срце „другосрбијанско“…

Продужено штеточинско-издајничко дјеловање посљедња им је залога очувања властите историјско-политичке заблуде – макар по цијену националног отпадништва и непоправљивог морално-антрополошког посрнућа.

       Идентитетски сирочићи само код Срба недоукопане Брозовине (зване „СФРЈ“) истрајаваће у својој архизаблуди до краја, будући да су они социопсихолошки одавно одсјекли сваку везу са српским идентитетом (који су интерно демонизовали), тако да послије краја несрећне државе, о којој не престају да сањаре, своје идентитетско уточиште налазе у антисрпској борби; док руже Србе и шкоде им – дотле (им) и (виртуална) Југославија (или Србождерославија) живи.

Ево њихових на книнској Фортици (тврђави)

Штавише, у томе су посебно охрабрени околношћу да су баш они, путем упорне антисрпске пропаганде – и „друштвено ангажоване“, а (нарочито) „академске“ – успјели да вирусом, посткумровачког југославизма заразе и оне који не памте другу Југославију (отуда и дио постпетоктобарског нараштаја који се не сјећа Милошевића, али жали за Брозом).

Док живи мржња (номиналних) Срба према српству, дотле „парастос“ за „СФРЈ“ није отпојан.

Зато је теоријско-морални обрачун с духовном кугом титоизма претпоставка политичкоидентетског консолидовања српске државе, која се и даље налази у недопустиво продуженој „постјугословенској“ фази, што се види и по томе што ниједан од главних електронских медија, ево већ деценијама, никако да престане да нас подсјећа на годишњицу Брозове смрти, или на датум његовог наводног рођења.

Слијеђење и интериоризовање хрватског становишта дејствујући је modus operandi политичко-идентитетског (пост)југославизма код (раз-)Срба, што не изненађује, већ, штавише, представља још један, накнадни доказ о кроатоидно-кроатоцентричној суштини брозовско-постхабзбуршког „југослАвенства“.

Нису задовољни Зораном Милановићем и Борисом

Милошевићем – неправилно држе десну руку 

На тај начин, они су себе учинили политичко-идентитетски зависним од курса који тренутно држи Хрватска, постајући тиме, не тек оказионално, бесплатно оруђе у њеним рукама. Пошто је с разбијањем Југославије и стварањем Републике Хрватске у потоњој дошло до „хисторијске помирбе“ усташа и партизана, тако да је накнадно протумачено да су се и „хрватски партизани“ (иреални ентитет, будући да су партизани из Хрватске у преко 90% случајева били Срби) борили за „независну Хрватску“ (што, када је ријеч о врхушкој, није далеко од истине, ако знамо за Хебранг-Крајачићеву опцију међу комунистичким „магнатима“ из Хрватске, „Маспок“, па и Бакарића да не заборавимо), произведена је политичка вјера нове Хрватске која је крајње „инклузивно“ поставила према усташтву.

Тиме је коначно успјело оно о чему се сањало у доба прве НДХ: заједнички фронт усташа и оно мало хрватских комуниста против „великосрпства“ и „србочетништва“.

Будући да су се саморасрбљени постјугослависти довели у позицију политичкоидентитетске зависности од хрватске позиције, која је у међувремену јако добро апсорбовала усташтво, тада је и за њих (толерантан) однос према усташтву постао пробни камен „исправности“ и „правовјерности“ у борби против „великосрпског национализма“.

Сувишно је рећи да су многе ведете другосрбијанске „сцене“ испит толерантности према усташтву положиле „с одликом“. То је неминовно и стога што су они већ прихватили хрватску националистичку интерпретацију према којој је прва Југославија била не само „великосрпска творевина“ него нешто што безмало подлијеже моралној осуди, па и криминализацији.

Ово им је по вољи…

Што је Краљевина Југославија била „грђа“, то је и НДХ била разумљивија. Из првога, дакле, закономјерно слиједи и разумијевање за настанак усташтва, тако да су, у крајњој линији, за Јасеновац, Јадовно итд. – у чијем се смањивању броја жртава, дакако, хорски саучествује (узгред, заједно с неким јавним личностима које се издају за српске родољубе) – примарно криви краљ Александар, Пашић и „великосрпски кругови“, а не, на примјер, Анте Павелић и његови („з)другови(“).

Ипак, све ово, ма колико било „живописно“ и морално одвратно, само је симптом дубљег идентитетског проблема радикалне „другосрбадије“.

Да бисмо његову срж могли боље сагледати, послужићемо се тезом-критеријом Ернста Ренана, према којем становништво на некој територији чини нацију све док се свакодневно, додуше прећутно, „изјашњава“ за своје и даље припадање тој нацији. Тај ренановски свакодневни плебисцит јесте изјашњавање о томе које смо (и даље) нације, и он се – ово је наша допуна – обавља и посредством опредјељивања о томе ко су нам јунаци, свеци, који су нам референтне вриједности, симболи, топоси…

Није, наравно, ту ријеч ни о каквом „једноумљу“, већ, напротив, о томе да ако нема никаквог идентитетског („коинтенционалног“) „најмањег заједничког садржаоца“ унутар нечега што би требало бити једна заједница, тада она напросто неће бити могућа. Тај минимални консензус услов је њеног настанка, залога њеног опстанка и полазиште њене коемотивности, те заједничке акције.

Југословенско историјско искуство, нарочито када је ријеч о другој Југославији, до сржи је, махом насилно, „интервенисало“ у то интимно језгро заједништва српске политичке заједнице, да се и данас, тридесет година пошто је вољом Хрвата и Словенаца престала да постоји југословенска политичка заједница, налазимо на брисаном простору њене темељне недоречености.

А ово није

Напори које улаже „друга Србија“ усмјерени управо ка спречавању нечега што је природно – да се у српској политичкој заједници поврати минимални консензус у погледу тога ко смо ми и чему уопште наша држава. Наши србофобни југоносталгичари државу коју су сматрали својом више немају, али зато нама не дозвољавају да се наша пресабере и настави свој пут у будућност као и све нормалне европске државе.

Политичка заједница не може бити заједница in abstracto, тј. тиме што би се конституисала само путем општељудских вриједности и симбола. Конкретне политичке заједнице увијек су „партикуларизоване“, њихова подлога јесте нека нација, тако да су реалне политичке заједнице по правилу националне. А нације имају своје јунаке. Чак када их у реалној историји немају – оне их, према потреби, изумијевају, да би уопште могле бити заједнице.

Радикалним грађанистима, да се вратимо, на конкретни случај, није проблем само Благоје Јововић. Они који не славе никога од јунака, они за које нико из нашег јуначког „пантеона“ није јунак (у пренесеном смислу светиња достојна поштовања – јер постоје особе чије се дјело реципира као свето) – они напросто немају афективно-емотивног додира с оним што саодређује нашу политичку заједницу. Утолико и зато – они су уљези у њој. А ако још и нама бране да славимо своју јунаке (а то кога славите казује ко заправо јесте) – они утолико нападају нас као нас.

Овдје чак није ријеч само о томе да ли ће се допустити да овај или онај човјек добије своју улицу, да буде признат и слављен због онога што је учинио. Они чак нападају наш српски „пантеон“ као такав, тј. идеју да Срби могу самостално – независно од Загреба, Берлина, Лондона, Брисела, и, наравно, „Главног стана“ „круга двојке“ – одређивати кога ће како и колико славити.

Тако је, на примјер, за њих Косовски завјет патолошка измишљотина, Милош Обилић „убица“, а онај ко је, у суштини, поновио његово дјело (Гаврило Принцип), иако не у рату (мада непосредно пред рат који је Беч већ био спремио Србима) – „терориста“ је. Тај сој људи жели да нам у недоглед продужава титоистичку принудну управу над памћењем, поред осталога и тако што ће написати такве уџбенике из историје из којих ће српски ђаци учити да је, у основи, истина све оно што околни народи (и „народи“) званично тврде о себи – осим онога што ми вјерујемо за себе, будући да то „вријеђа“ Хрвате, Албанце, „Бошњаке“, Бугаре…

Гаврило Принцип је за њих терориста иако је Франца Фердинанда

убио у окупираном Сарајеву а не у Бечу

Тиме би био оживљен и поновљен идентитетски перформанс звани „братство-јединство“: сви несрби, укључујући и оне који се тек самовољно сматрају таквима, могу слободно остати ти који јесу, односно који желе бити – осим Срба, који као највећи, а по Ватикану/Хабсбурзима/Коминтерни/Хрватима/другој Србији, и колективно криви, у југословенску идентитетску конструкцију улажу своје постепено, али стабилно одустајање од српског идентитета.

То, на концу, жели „друга Србија“. И тада би се заиста збило оно: И послије Тита – Тито, које је, учи нас потоње историјско искуство, системски-функционално неодвојиво од: И послије Анта – Анте.

       Радикални другосрбијанци нијесу само они који ни на који начин – осим преко пуке административне нужности – не учествују у српском идентитету него они који се на сваки њима доступан и замислив начин боре против њега. Утолико, они нијесу само уљези, већ рак у тијелу српске политичке заједнице.

Њихова борба против нас као нас види се и по томе што би да нам забране наше, а наметну, своје или чак туђинске или непријатељске хероје (Броза и сличне).

Порицање наших јунака, вријеђање наших светиња јесте непријатељски чин према нама. Самим тиме и уједно – то представља и не на свакодневном плебисциту око учешћа у српској политичкој заједници.

Утолико се поставља питање шта они још овдје траже, зашто уопште живе у земљи која није по мјери њиховог србомрзја?

Да ли се надају да ће они, та агресивна антинационална, а самим тиме и антикомунитарна (противзаједнична), најпослије и антиграђанска мањина, преобразити колективни идентитет политичке заједнице Србије у безотаџбински, расрбљени простор?

Ово побеђује

Јасно им је да то није могуће демократским путем – већ само путем окупације, рецимо натовске, која би можда отворила простор духовној кроатизацији Србије.

То је, уосталом, виђено у вријеме аустроугарске окупације Србије… Овдашњу духовну пету колону то би вјероватно довело у стање непролазне усхићености.

Ако не знају куда би требало да оду да би се окружили политичком културом блиском њиховом сензибилитету, нека направе мисаони оглед: у којем подручју свијета се одиграва свакодневни плебисцит на ком би они могли гласати за? Хрватска, Федерација БиХ, Црна Гора (потоња врло вјероватно не задуго, јер је народ рекао не наметнутој и отуђеној држави), Албанија, привремено окупирано Косово и Метохија (док траје окупација, којој ће крај доћи).

Зашто не иду тамо гдје је њихова србомрзачка политичка вјера добродошла и прикључе се свакодневном (криптоусташком) плебисциту?

Боље ће се осјећати тамо, а и нама неће бити рђавије без канцерогеног страног тијела.

Часлав Д. КОПРИВИЦА

stanjestvari.com

Поделите:

1 коментар

  1. Најближи Ђинђићев сарадник Горан Весић велича Благоја Јововића
    а истовремено Равногорце (којима је припадао)
    сматра фашистима и сарадницима окупатора?!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here