Kосово поново главна политичка тема

Поделите:

Kорак по корак, Kосово се поново вратило као главна тема на политичку сцену у Србији, упркос томе што анкете рађене годинама уназад показују да то питање за већину бирача није у врху листе приоритета.

Основни разлог није битна промена става бирача, него одлука српских власти предвођених председником Александром Вчићем да убрзају доношење решења које би било прихватљиво за Брисел и Вашингтон и тако са дневног реда, ако је могуће на дужи рок, скину једно тешко бреме које и њих и Србију континуирано оптерећује и на међународном и на унутрашњем плану.

Стиче се утисак да се српска политичка сцена полако припрема за последњи чин суочавања са тешким наследством Kосова, при чему расветљавање чвора почиње од тачке на којој се након интервенција НАТО и војног пораза зауставио Слободан Милошевић. Српски председник Александар Вучић, који је у време Милошевића био део вадајућег блока, сада је заузео прагматичан став, потпуно супротан од онога који је имао раније, када је сматрао да Србија не сме да даје никакве уступке у односу на Kосово. Са тог становишта, минулих 17 година, обележених залагањем за очување Kосова и драматичним спорењима и међусобним оптужбама, делује као протраћено време.

Српска политика је у минулих двадесетак година, заправо, обрнула “пун круг”, што за позицију и стабилност земље свакако није добро јер су у међувремену друге државе у окружењи наставиле да се прилагођавају новим околностима и решавају своје проблеме. Милошевић је својевремено најпре ушао у рат држеци се тезе да треба свим средствима бранити Србе на подручју целе Југославије, да би средином деведесетих потписао Дејтонски споразум и практично признао и прихватио независност Хрватске и Босне и Херцеговине, на чијим територијама су вођени сукоби. Његов приоритетни циљ је био да приведе крају исцрпљујући рат који је већ губио, успостави мир и релаксира односе са Западом, у чему је привремено успео.

Али, на крају је свргнут са власти пошто је одбио понуђено решење за Kосово, након чега је Србија била изложена бомбардовању, изгубивши још један рат. Вучић о томе “детаљу” свакако мора пажљиво да води рачуна, а искуство које има један од његових претходника сасвим јасно му показује како ствари у будућности могу да се одвијају. На Kосову су распоређене трупе НАТО а Београд свакако не очекује нове сукобе или бобмбардовање, али би за Србију већ само погоршање односа са Западом и у економском и у политичком смислу било погубно, па власти морају пажљиво да одмеравају сваки корак.

Заокрет

Вучић не жели да понови Милошевићеву грешку па је од бескомпромисног борца за Kосово као саставни део Србије, што је био практично све до доласка на власт 2012. године, дошао у ситуацију да отворено каже да Србија на Kосову нема ништа, да ће бити велика срећа ако успе да добије нешто и да ће, уколико не буде компромиса, у наредним деценијама да се бори да сачува Врање. Анализа коју је понудио је сурова и огољена, али је, ако се изузме претња губитком Врања која се може тумачити и као мера упозорења и застрашивања бирача, у основи тачна. Јер, Србија нема ни унутрашњег капацитета ни међународне подршке за поништавање косовске независности.

Практична реализација заокрета неће бити лака јер осим отпора иначе ослабљене опозиције, треба очекиватиу и отпор неформалних ултранационалистичких центра моћи повезаних са навијачким групама и подземљем. “Нема поделе” гласио је огроман транспарент који су почетком ове недеље навијачи на трибинама исписали током утакмице београдске Црвене звезде и словачког Спартака. То је први пут од доласка Вучића на власт да нека моћна навијачка група пошаље јасну и отворену негативну поруку властима. Иако није децидирано наведено на шта се тачно порука односи, јасно је да је реч о реакцији на све гласаније заговарање поделе Kосова по етничкој основи.

Власти наступају веома опрезно. Осим става да Србија треба да буде задовољна уколико на Kосову добије било шта, широј јавности је предочено да је нужно пожурити са решењима, да је сада најбољи тренутак за то, да владајући блок ради у најбољем интересу земље и нације и да неће бити никаквих тајних договора него ће одлуке бити донешене на референдуму. Све остало је прилично магловито. Не зна се о чему се конкретно преговара, о подели територија или о решењима предвиђеним Бриселским споразумом, не зна се која опција и у коликој мери има подршку на унутрашњем и међународном плану, нема јавне расправе о конкретним последицама овог или оног решења у којој би учествиовали сви сегменти друштва.

Али, упркос све гласнијим отпорима, владајући блок има простора да спроведе и веома тешке одлуке о Kосову. Јер, исход кампање која се тренутно води превасходно зависи од одговора на питање да ли је већина становништва у Србији спремна да се још једном жртвује за Kосово чију независност су увелико признале неке од водећих светских сила. А одговор на то питање је, објективно гледано, негативан, што Вучић одлично зна. Отуда је, уз добро вођену кампању и потпуно неспорну контролу над мејн стрим медијима, сасвим изводљиво организовање референдума на коме би већина пружила подршку косовској политици владајућег блока и прихватила став да су мир и економски просперитет важнији од територија.

Подела

У суштини, Београд и Приштина трагају за моделима који би им омогућила договорно решење, али због дијаметрално супротних ставова то иде тешко. И једној и другој страни потребни су неки конкретни успеси да би владајући кругови могли, свако пред своју јавност, да изађу са предлозима решења која би им отворила простор да прогласе победу. Београд је тражио формирање Заједнице српских општина (ЗСО), која је предвиђена Бриселскимспоразумом, али Приштина није спремна да тој заједници да шира овлашћења. Тако су преговори запали у ћорсокак, па се иза кулиса очигледно грозничаво трага за неким алтертивним путевима.

Формално, преговара се о решењима на основу Бриселског споразума, али се у реалности све чешће говори о размени територија (север Kосова са српском већином за југ Србије са албанском већином), односно о етничком разграничењу. Будући да се о тој идеји увелико спекулише, а да ни из Брисела ни из Вашингтона нема оштријих упозорења о њеној неприхватљивости, Вучић и Тачи је нису напустили. И један и други чекају шта ће рећи Вашингтон, одакле до сада није било оспоравања, него су стизале поруке да је свако решње које договоре Београд и Прирштина (а то значи и подела, односно размена територија) прихватљиво.

Вероватно је да се у залагањима за територијално разграничења по етничкој основи полази од став да би оно могло да буде дугорочно одрживо и да би отуда Америка, којој је Kосово један од главних приоритета у региону, могла да га подржи. Брисел за сад не показује нарочит интерес за ову идеју, свакако полазећи од става да би разграничења између Kосова и Србије по етничком принципу створило проблеме и у Босни и Херцеговини и Македонији, где такође живе припадници различитих народа. Осим тога, у Београду се говори о размени територија а у Приштини о корекцији граница, из чега се може закључити да Вучић и Тачи немају конкретан договор.

Снажан отпор тој идеји пружили су Срби из енклава у унутрашњости Kосова и црквени великодостојници са тог подручја, владика рашко-призренски Теодосије и игуман манастира Дечани Сава Јањић. Они су у српским таблоидима због тога изложени оштрим нападима и увредама, оптужени да стварају панику и плаше народ и прогалашени за издајнике. Теодосије и Сава Јањић су против поделе по етничкој основи јер би се тиме повећао притисак из Србе у унутрашњости Kосова да се исељавају на “свој део”, док већ поменуте навијачке групе које су развиле транспарент “Нема поделе” вероватно полазе од идеје да цело Kосово припада Србији. Полазишта од којих крећу можда нису иста, али и једни и други “гађају” владајући блок.

Драган Јањић

Демостат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here