Kotao koji vri već 7.000 godina

Podelite:

U ovom svetu nikada nije bilo više novca nego danas, čovek nikada nije bio moćniji, ali posledica toga biće eksplozija, pre ili kasnije. Ovo je civilizacija u kojoj, kada isključiš struju, sve nestaje. Više verujem u hidrauliku nego u čipove. Oni jesu bili neminovni, ali ko zna kuda će nas odvesti, kaže pisac Dragan Velikić.

U svom novom romanu „Adresa“, koji je nedavno objavila beogradska „Laguna“, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade pripoveda nam o životu — neobičnog Beograđanina, čija se sudbina na raznim nivoima prepliće s istorijom i savremenošću njegovog rodnog grada.

Kroz priču o Beogradu, o svim njegovim stradanjima, rušenjima i ponovnim uzdizanjima, upoznajemo simpatične, drage ljude, naše komšije — ljude koji simbolizuju sve one borce protiv vetrenjača koji su vekovima branili i brane ovaj grad od osvajača najrazličitijih vrsta.

Beograd je kotao koji vri već 7.000 godina. To je jedina prestonica u Evropi koja je u prošlom veku bombardovana tri puta. Ne morate biti skloni okultnim pričama da biste konstatovali da ovde zaista postoji neka obnavljajuća energija. Koliko se samo puta u istoriji dešavalo da Beograd, pošto je na takvoj vetrometini, bude potpuno sravnjen sa zemljom, a ipak se svaki put obnavljao, bez obzira na to da li je bio rimski, vizantijski, ili je neki drugi narod bio većinski u njemu“, kaže Dragan Velikić u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.

Možda se upravo u toj neprestanoj borbi protiv osvajača i stihija krije odgovor na konstataciju Le Korbizjea da je Beograd „najružniji grad na svetu — na najlepšem mestu na svetu“?

— Da, to se pripisuje Le Korbizjeu, a ja sam to preuzeo od Pavića koji je, takođe, neko ko u jednom trenutku mine mojim romanom. Mnoge istorijske činjenice i ličnosti, a posebno pisci, prolaze poglavljima ovog romana. Oni čine Beograd i deo su njegovog šarma, jer je kultura uvek živela u ovom gradu. Beograd nije bio naseobina, nego grad koji je proizvodio i ostavljao za sobom kulturne vrednosti.

Glavni junak romana Vladan Todorović, dokumentarista u Muzeju pošte, ima 54 godine — proživeo je dva života Ljermontova. „Sav je u pogrešnim replikama“, kako Vi kažete. Vidi sve što se oko njega zbiva, ali neprestano odlaže reagovanje, i na ličnom, i na društvenom planu. Zašto?

— Za reagovanje je potrebno određeno vreme. Jedna komšinica me je pitala: „A jeste li Vi taj Vladan?“. A ja kažem da sam razliven u svim likovima. Sve napisano je posledica mog životnog iskustva, nema tu mnogo izmišljanja. Imao sam, naravno, modele na osnovu kojih sam gradio svoje junake, ali nije tu bilo neke posebne konstrukcije. Kod Vladana je bitno to što ne odustaje od težnje da se menja. To je suština. Moj junak je u 27. godini, nakon završenih studija i pred ženidbu, pokušao da sagleda šta je do tada uradio i shvatio je da je i dalje na samom početku. Onda se setio Ljermontova koji je ljubio, pisao pesme, išao na dvoboje i sa 27 godina proživeo čitav jedan život sa smislom. Tada počinje Vladanova igra — na svaki rođendan odabere nekog pisca kome je to bila poslednja godina u životu i onda se njime bavi. U romanu ga srećemo na Tašmajdanu, u njegovoj 53. godini. Upravo je izašao iz godine Dragomira Brzaka i dvoumi se da li da odabere Danila Kiša ili Iva Ćipika. Ćipiko pripada istoriji srpske i hrvatske književnosti, manje je poznat, ali je sjajan pisac. Tu je i Bora Stanković koji je pokrio vreme okupacije, pa Ivo Andrić… Svi ti pisci predstavljeni su u nekim svojim životnim situacijama, stvarajući tako jedan mozaik.

Vladan, ipak, prerasta Ljermontovljevog Pečorina… Na kraju sazreva, a studija o Beogradu, koju nakon dugogodišnjeg oklevanja počinje da piše, predstavlja jednu mikro pobedu.

— Tu je veoma važna jedna žena. I jedna ljubav, zahvaljujući kojoj moj junak na kraju stiče svest o sebi. Poznanstvo sa tom ženom je promenilo, ali i ojačalo tu komponentu njegovog duha — da se otisne i da živi život. Zbog toga je ovo i ljubavni roman.

Nasuprot Vladanu je Margita Šoškić, predsednica kućnog saveta u zgradi nadomak Tašmajdanskog parka, prodorna, preduzimljiva žena koja se aktivno zalaže za očuvanje reda i poretka u svom životnom okruženju. Ona, međutim, u jednom trenutku konstatuje da „junaci našeg doba“, kakav je, recimo, vlasnik nelegalno otvorenog kafića u prizemlju zgrade, na upozorenja i negodovanje odgovaraju pretnjom: „Baba, šta se buniš? Hoćeš li da te pojede mrak?“. Da li je i ona, zapravo, nemoćna pred stihijom?

— Gita je žena iz naroda, ne naročito obrazovana, ali ima zdrav razum i inteligenciju, kao i određenu vrstu neustrašivosti da stvari imenuje onako kako ih vidi. Nije slučajno što je ona doživotna predsednica kućnog saveta, neka replika haus-majstora iz pedesetih godina. Nije korumpirana, već je pravdoljubiva. Takvih ljudi ima, rekao bih, mnogo više nego što mislimo, ali nisu svi tako govorljivi i bučni kao moja junakinja. Ona se razlikuje od Vladana, ali su njih dvoje skladni u tom razlikovanju.

Pišući ovaj roman beležio sam određene periode, režime, sisteme, beležio sam kako se oni upisuju u sećanje. Nemam iluzija da će ovo vreme koje mi pamtimo biti upisano svetlim slovima u našu istoriju. To su padovi. Kada gledate globalno svet, nikada nije bilo više novca, nikada čovek nije bio moćniji, ali to će za posledicu imati eksploziju, kad-tad. A kakvi će kvaliteti nastati posle te eksplozije, zaista ne znam. Civilizacija se obrušava, to su kosmički zakoni. Nisam protiv tehničkih izuma, ali društvene mreže, internet, linkovi, sve su to implozije. Ovo je civilizacija u kojoj, kad isključiš struju, sve nestaje. Više verujem u hidrauliku nego u čipove. Oni jesu bili neminovni, ali ko zna kuda će nas odvesti.

Da li je način da se sačuva duh grada koji vekovima odoleva napadima i udarcima, spoljnim i unutrašnjim, upravo ta pojedinačna, mikro borba?

— Apsolutno jeste. Moj junak Vladan je jedan dobri duh grada. On ima taj prkos, potrebu da opstane. Dobri duhovi grada su ljudi koji su dosledni, a dosledan čovek može biti i prodavac kestenja na ulici, a može biti i akademik. Najviše verujem u takve ljude. Njih ne možemo odrediti zbirnom imenicom „stanovništvo“. To su građani. Grad ne može da opstane i da napreduje ako nema određenu zakonsku regulativu. Naravno da sam u ovom romanu dao i svoje viđenje svega toga. Nisam zagovarao neku konkretnu opciju, moja ideja je bila da predstavim ovaj grad i ovo vreme i po dubini, i po širini.

Dali ste ga kroz istorijski presek. Nameće se zaključak da kroz istoriju fale poredak, sistem, red, zakon. Neka vrsta haosa postoji odvajkada. Možda to ima veze s istorijskim događajima, sa geografskim položajem, sa nekom vrstom karme?

— Veoma je važno da određeni periodi mira traju duže, jer oni uspostavljaju drugačiju svest. Nama nedostaje kontinuitet. Kunemo se u demokratske tradicije, u prvom Ustavu Srbije smo imali uzore na pravom mestu, u Francuskoj, u nekim zaista razvijenim društvima. Da je to potrajalo duže, verovatno bismo i mi bili jedno uređenije i srećnije društvo. Ovde se taman stvori neka pokorica, i — cap — dođu, recimo, ’45. i naprave svoju priču. Uvek se prekidao taj kontinuitet, a to stvara haos i tu nije jednostavno opstati. Zato mislim da su važni ljudi koji su dosledni i drže se principa, bez obzira na svoju društvenu pripadnost.

Snažan utisak ostavlja poglavlje u kojem podsećate na sve žrtve koje su ugrađene u toponime Beograda. To su svi oni koji su stradali u raznim istorijskim periodima, i tokom Drugog svetskog rata, i u vreme komunista, i devedesetih godina…

— Da, to je šetnja Beogradom — „Beogradska topografija smrti“. Moj junak se pita zbog čega ta brojna mesta zločina nisu obeležena, ma ko da ih je počinio. On ne zagovara nikakvu političku opciju, tu nema nikakvog političkog predznaka. Obeležavanje mesta zločina je nešto što dugujemo žrtvama. Zašto nije označeno mesto s kojeg su iz Ulice Džordža Vašingtona vodili 26 Jevreja na streljanje 1941. godine na Sajmištu? Moj junak se seća ubistava Zorana Đinđića, Dade Vujasinović… I čitalac shvata da čita priču o vremenu u kojem živi.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here