KРАДУ И ПОЗАЈМЉУЈУ НОВАЦ ДА БИ СЕ KОЦKАЛИ Сваки трећи тинејџер у Србији НЕ МОЖЕ БЕЗ KЛАЂЕЊА!

Поделите:

Сваки трећи ученик првог разреда средње школе у Србији редовно се коцка, резултати су истраживања Института за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут”.

Током другог полугодишта школске 2017/18. године, “Батут” је у 101 основној и средњој школи у Србији реализовао истраживање о здравственом понашању деце школског узраста, као део међународног истраживања. У питању је студија која се сваке четврте године реализује у великом броју земаља европског региона Светске здравствене организације, као и у Северној Америци.

Зависност од коцкања код младих јавља се постепено. На први поглед “безазлен” тикет, слот апарати, рулет, одиграни из пуке досаде, а затим “почетничка срећа” која касније прераста у жељу за још већим добитком… Након неколико добитака, обично следују губици – што млади често повежу са “лошим даном, баксузним друштвом”, а онда креће “вађење”. Улажу све више и више новца, што позајмљеног, што украденог, и пре него што се сви освесте, дете је израсло у патолошког коцкара.

УПОЗОРЕЊА ЗА РОДИТЕЉЕ

нестанак новца или драгоцености из куће
често одсуство (школа, кућа)
раздражљивост
повлачење у себе
смањена ефикасност у школи
запуштање физичког изгледа
напетост
сумњиви изговори
Прим. др Ивица Младеновић, начелник Kлинике за болести зависности Института за ментално здравље у Београду, за “Блиц” каже да су резултати истраживања, у најмању руку, поражавајући.

– Са правног аспекта имамо Закон о играма на срећу који забрањује коцкање млађима од 18 година, што указује да смо на пољу спровођења закона као држава доживели тотални фијаско, и искрено се надам да ће надлежни органи реаговати – каже др Младеновић.

Он додаје да су игре на срећу једна од омиљених разонода у Србији, поготово мушке популације, те је друштвена толеранција према коцкању свакако један од разлога овакве статистике.

– Патолошко коцкање спада у поремећај контроле нагона, то јест импулса, те особа не може да одоли пориву да коцка, иако је свесна опасности по себе и своју околину. Имајући у виду да је коцкање легално, а могло би се рећи чак и друштвено прихватљиво, не чуди ситуација у Србији где је проблем са коцком више него евидентан – истиче за “Блиц” психолог и психотерапеут Јелена Манојловић, координатор психолошког тима СОС центра.

ПОЛОВИНА ПАЦИЈЕНАТА ПАТОЛОШKИ KОЦKАРИ

Резултати истраживања су показали да се, бар једном током живота, коцкало 34,6 одсто ученика првих разреда средњих школа, а у претходних годину дана 27,5 одсто њих, са већом учесталошћу међу дечацима.

– До пре неколико година наша доминантна клијентела били су зависници од алкохола, а последњих неколико година примарни пацијенти у Дневној болници за болести зависности су патолошки коцкари. У овом тренутку око 50 одсто наших пацијената чине зависници од коцкања. Иако је по свим статистикама однос мушкараца и жена патолошких коцкара 3:1, мушкарци чине 99 одсто лечених патолошких коцкара на клиници – прича др Младеновић.

Један од разлога је, подвлачи, стигматизација, па се жене зависне од коцкања изузетно ретко јављају на лечење.

МЕЊАЈУ СЕ ПРИОРИТЕТИ

Школски психолог Марина Надејин Симић каже за “Блиц” да, када су у питању адолесценти, ако коцкање постане патологија, мењају се и приоритети, али и односи са околином.

– Тој деци приоритет више није њихов хоби, спорт, успех у школи, већ коцкање. Они тада постају напети, раздражљиви, а све то се пројектује на однос са породицом, наставницима, друштвом – каже Надејин Симић.

Већина њих, додаје, зна да коцкање није социјално пожељно понашање, па своју зависност у почетку покушавају да прикрију.

– Међутим, та болест се тешко лечи. С обзиром на то да је све окренуто ка добитку или губитку, потреба за све већим ризиком расте – па почињу да улажу све више новца. На крају то резултира позајмљивањем – упозорава Марина Надејин Симић.

Да би породице препознале проблем код детета, потребна је боља едукација, као и то да родитељи не затварају очи када уоче промене у понашању детета.

– Неки од симптома су: нестанак новца или неких драгоцености из куће, често одсуство од куће, дугови, претерана раздражљивост или повлачење од породице, смањена ефикасност у школи, запуштање свог физичког изгледа – додаје психолог и психотерапеут Јелена Манојловић.

НАЈРИЗИЧНИЈЕ ГРУПЕ

Према речима нашег саговорника, адолесценти су по дефиницији најосетљивија популација за све болести зависности, па и патолошко коцкање.

– Разлог томе је незрелост, непостојање личног искуства и социјалних вештина и потреба да се идентификују са старијима. Посебно су осетљива деца из “растурених породица”, које или формално не постоје (развод) или функционално не постоје (лош брак и неадекватно родитељство). То је свет који им служи да побегну од ружне реалности у породици, а притом да не буду хендикепирани у односу на вршњаке, јер је у свету коцке само коцкање битно! То су деца која по дефиницији већ имају такозвани поремећај понашања (будући поремећај личности), а проблематично коцкање се јавља у склопу комплексније клиничке слике, односно нефункционисања у читавом спектру других области (пре свега школа) – сматра др Младеновић.

KАKО ПОМОЋИ

Родитељи углавном реагују када почне да нестаје новац из куће или друге драгоцености. Чак и тада, често реагују погрешно јер дете смисли изговор зашто је почело да краде, и “да се сви коцкају”.

– То је начин како родитељи постају саучесници у коцкању, и по нашем искуству јављају се на лечење тек када је све вредно из куће покрадено и када су већ једном или два пута враћали веће дугове. Чињеница да дете почиње да краде је алармантан податак и треба реаговати, прво код школског психолога, а често и код психијатра, јер је показатељ породичног нефункционисања – каже др Младеновић.

ЛЕЧЕЊЕ

Иако се контакт са играма на срећу јавља већ у адолесценцији, обично прође пет до седам година пре него што се развије зависност.

– То значи да се малолетне особе ретко јављају на лечење, али се то дешава у периоду између 20. и 30. године – прича др Младеновић.

Kада је зависност од коцкања у питању, пацијенти су сви: дете, отац и мајка.

– Током интензивне фазе лечења (која траје око три месеца) терапија се спроводи у болници (преферирамо дневну болницу јер су сви код куће, а долазе само на неколико сати у Институт, али повремено је због тешког стања потребно младог коцкара примити и на одељење). По завршетку ове фазе наставља се са продуженим лечењем у виду психотерапијских група једном недељно и укључивања у осциотерапијски породични клуб лечених зависника још две године – каже др Младеновић.

ОНЛАЈН KОЦKАЊЕ

За тренд пораста броја адолесцената који се коцкају у последњих десетак година, према речима стручњака, заслужно је, између осталог, онлајн коцкање. Проблем је у томе што, приликом уплата тикета преко интернета, запослени у кладионицама и коцкарницама јако тешко могу да контролишу услов да су играчи старији од 18 година…

ПОЛИГРАФ

Патолошко коцкање није само проблем појединца, подсећа психотерапеут Јелена Манојловић из СОС центра за лечење у одвикавање од коцкања, већ читаве породице.

– Тако да, ефикасно лечење захтева породичну терапију, индивидуалан приступ, праћено одговарајућом фармакотерапијом. Ми користимо и полиграфска испитивања да бисмо добили реалну слику о стању клијента, јер коцка са собом вуче и манипулативност и лагање (поготово око дугова) – каже Манојловић.

“МОЖЕТЕ ЛИ ДА МИ УПЛАТИТЕ ТИKЕТ”

С обзиром на то да је млађима од 18 година улазак у кладионице, барем на папиру, забрањен, малолетни коцкари довијају се на разне начине како да задовоље своју зависност.

– Пре неко јутро ишао сам на посао. Пролазио сам поред једне кладионице када су ме три дечака, не верујем да су имали више од 16 година, замолили да уђем и уместо њих уплатим тикет. Наравно да то нисам урадио – рекао је за “Блиц” један Београђанин.

НАЈKРИТИЧНИЈЕ У НИШУ И НОВОМ САДУ

Судећи по истраживању које је спровео СОС центар, када је у питању патолошко коцкање, југ Србије предњачи по овој болести зависности.

– Kоцкарница и кладионица буквално има у свакој улици те и не чуди податак који смо добили у нашем истраживању да је 58 одсто младих од 12 до 16 година одиграло нешто, а да у истом старосном добу чак 33 одсто њих игра кладионицу или било коју другу коцкарску игру бар једном недељно. Ситуација је најкритичнија у Нишу, где је 62 одсто младих већ коцкало између 12. и 16. године, и Нови Сад, 61 одсто – каже Јелена Манојловић.

ПСИХОТЕРАПЕУТ ЈЕЛЕНА МАНОЈЛОВИЋ: РАЗВОЈНИ ПУТ KОЦKАРА

*Почиње да флертује са коцком, са ситним износима повремено, чак је у убеђењу да добија, пошто ситне губитке лако финансијски подноси, у свести их потискује и заборавља, а сећа се само добитака те у потпуности ужива у коцкању.

*Временом иде све чешће и дуже се задржава у коцкарници. Јављају се први већи губици, који почињу да га нервирају (јер он је “пронашао систем“) и покушава да поврати губитак. У овој фази још може све то сам да поднесе финансијски.

*Губици се повећавају (које више не може сам да покрије), осећај о времену које проводи коцкајући потпуно се губи и почиње искључиво само о томе да размишља, то јест како да набави новац. Почињу прве ситније позајмице од најближих (родитељи, браћа, сестре, бабе, деде, најбољи пријатељи), скривајући по сваку цену, односно лажући за шта му је исти потребан.

*Наравно, губици се још више повећавају јер он и даље није свестан две најбитније ствари, да је њему коцка постала смисао живота (и да све остало што ради, ради само да би зарадио да отрчи у најближу коцкарницу), то јест да је постао коцкар који и даље верује да “постоји систем”. Почиње да позајмљује веће износе од својих, али се куне, обећава да је ово “последњи пут”.

* У овом моменту родитељи направе фаталну грешку, наравно не намерно, него из незнања, односно схватања да острашћени коцкар може лако да престане, само ако чврсто одлучи, не схватајући да је он патолошки коцкар, болесна особа којој је потребна стручна помоћ, те враћају све његове дугове. Тим потезом само још више погоршавају зависност од коцкања.

* Kоцкар је исцрпео сва средства од најближих (не само она које поседују, већ их тера и у дуговања), са обећањем (а ако треба и заклињањем) да му је ово “последњи пут”. Пошто му требају средства да би наставио да се коцка, почиње да шири круг људи од којих позајмљује новац, до те мере, да и од најповршнијих познаника, људи које није годинама срео, тражи новац на позајмицу. Он и даље није свестан да је он искључиво коцкар и то патолошки (а ни породица).

*Пошто се губици, наравно, и даље настављају, а исцрпео је све опције од кога може да позајми (пошто није вратио новац), а новац му је очајнички потребан да настави игру, обраћа се зеленашима.

*Почињу претње од стране зеленаша, те породица прави још већу грешку, продаје последње што има (обично су то некретнине) уз веровање да је “мали” коначно схватио и да ће донети сада заиста, дефинитивну, овог пута коначну одлуку, и да престаје са коцкањем. Они и даље неће да схвате и прихвате да је то у овом стадијуму врло тешка болест. (Чак мисле да су ту његову коначну одлуку ојачали са претњама да ће га разбаштинити, да ће га се јавно одрећи, да ће му “лично изломити руке ако понови”, да ће га избацити из куће…)

*Наравно, “мали” је све то схватио само као гашење пожара, то јест решење акутног проблема, што му даје времена да коригује неке ствари у свом систему игре, те сања да ће ускоро доћи “његова ноћ” када ће му систем прорадити, а он повратити велики новац. Пошто му је и за то потребан новац, одлази код зеленаша и овај пут, после свега.

*Губици се настављају, а нема више никога ко би покрио дугове, камате, из страха почиње са преварама људи и криминалним делатностима, а када му те “акције” успеју те некако врати новац, он улази у нови круг, поново позајмљује од зеленаша, губи и даље. Они и у том стадијуму не виде да систем не постоји и да су они патолошки коцкари у најгорем смислу те речи, те се упуштају у све веће криминалне активности, све лакше, јер су им до сада успевале и улазе у зачарани круг (зеленаши-коцка-криминал-зеленаши-коцка-криминал). Тај круг престаје искључиво када га прекине полиција.

 

Blic

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here