KRUK: Šta ako iracionalno nadvlada racionalno?

Podelite:

Dana 14. marta, ruski Savet za nacionalnu bezbednost, kojim predsedava Putin, zvanično je prekvalifikovao percepciju američkih namera prema Rusiji sa nivoa „vojnih opasnosti“ na nivo direktnih „vojnih pretnji“ (ugrozы). Ukratko, Kremlj se sprema za rat, bez obzira na to koliko defanzivne bile njegove namere.

Zašto? Zašto bi Putin to učinio? Tramp ne želi nove ratove… Uporno je pozivao na dobre odnose sa Moskvom. A sada je i Maler ostao praznih šaka… Ovo su uobičajeni komentari u kojim se polazi od toga da se konfrontacija sa Rusijom jednostavno ne može dogoditi: „To ne bi imalo nikakvog smisla – to ne bi bilo racionalno“. E pa, možda Rusija drugačije „gleda u pasulj“ i možda Rusi jednostavno znaju da, kada su ratovi u pitanju, iracionalno često nadvlada racionalno.

Sa tačke gledišta Rusije, preduslovi za konflikt na Bliskom istoku se brzo gomilaju. S jedne strane imamo ratoborni Izrael, opijen idejom „Velikog Izraela“ kojom ga naliva Trampov tim. Tu je i Bolton koji se drži svoje stare mržnje prema Iranu – pokušavajući da satera Islamsku Republiku u ćošak i dovede je do implozije. Ovo su ogromni sudari tektonskih ploča, naročito što se severni deo regiona (uključujući Tursku) sada svrstao uz Iran (na ovaj ili onaj način). Moskvi je poznato da tektonske ploče pri sudaru oslobađaju ključalu lavu, koja bi lako mogla da se prelije u Rusiju.

A imamo i druga pomeranja tektonskih ploča: Turska naginje ka Rusiji i Kini, a izgleda i Egipat (nakon skorašnje Sisijeve svađe u Vašingtonu). U prevodu – sve ovo pokazuje da Sjedinjene Države brzo gube svoju kontrolu nad Bliskim istokom. A Rusija, bilo namerno ili ne (mada više „ne“ nego sa nekom aktivnom namerom) uvećava svoj uticaj. U takvim zbivanjima obično bi se preko lica prometejske „drskosti“ Moskve uglavnom razlegao tvrdi šamar Vašingtona. Ali Amerika skoro da je istrošila sve svoje submisivne saveznike na Bliskom istoku. Sve osim onog „izabranog“ (misli se na Izrael, prim. prev).

TRAMP KAO KRALJ KIR
Zaista, sve do sada smo razmatrali racionalnu šahovsku tablu. Ali šta je sa onim iracionalnim?

Da se vratimo najpre na osnove: 80 odsto belih evangelista je glasalo za Trampa 2016, a njegova popularnost u ovom delu populacije ostaje visoka – između 70 i 80 odsto. Dok je druge bele glasače možda obeshrabrila Trampova spoljna politika (npr. drugovanje sa Saudijcima), beli evangelisti ostaju njegov poslednji čvrsti bastion. A oni nisu neka nevažna grupica – čine oko 25 odsto svih Amerikanaca.

Profesor verskih studija, Endrju Česnat, navodi da je hrišćanski cionizam postao „teologija većine“ u redovima belih američkih evangelista. U anketi iz 2015, 73 odsto evangelističkih hrišćana je reklo da su događaji u vezi sa Izraelom predskazani u Knjizi otkrovenja. Za hrišćanske cioniste, postizanje „Velikog Izraela“ je jedna od ključnih pretpostavki „uznesenja“ (engl. – „Rapture“: radi se o specifičnoj eshatološkoj koncepciji američkih evangelista prema kojoj se smatra da će se u sudnjim vremenima svi živi hrišćani uzneti zajedno sa vaskrslim hrišćanima u Carstvo Božije; prim. prev). Kako objašnjava Česnat, to je uverenje poznato kao premilenijalski dispenzacionalizam, odnosno hrišćanski cionizam:

Sam Tramp otelotvoruje sve ono suprotno idealu pobožnog hrišćanina. Tramp ne ide u crkvu. Profan je, dva puta se razvodio, hvalio se seksualnim napadima na žene. Ali beli evangelisti su ga svejedno prihvatili, piše Džulijan Borger. Neki vodeći evangelisti vide Trampa kao kralja Kira sudnjih vremena, aludirajući na persijskog cara iz šestog veka pre Hrista koji je oslobodio Jevreje iz vavilonskog ropstva. Ovo poređenje je eksplicitno prikazano u ‘Trampovom proročanstvu’, religioznom filmu prikazanom prošle godine u 1.200 bioskopa. U njemu se prikazuje penzionisani vatrogasac koji tvrdi da je čuo božji glas kako mu kaže: ‘Odabrao sam ovog čoveka, Donalda Trampa, za vreme kao što je ovo…’

Predsednik SAD Donald Tramp se moli pred Zidom plača u istočnom Jerusalimu, čime je postao prvi američki predsednik koji je u zvaničnoj poseti obišao to mesto, 22. maj 2017.

Kir je model nevernika kog je Bog odredio da bude alat za ciljeve verujućih – objašnjava Ketrin Stjuart, koja je obimno pisala o hrišćanskoj desnici. Ona je dodala da taj milje sa oduševljenjem prihvata Trampovu spremnost na kršenje demokratskih normi kako bi se borio protiv pretnji za njihove vrednosti i način života.

„BORBA BEZ KRAJA“
Majk Pompeo i potpredsednik Pens su čvrsti sledbenici ove evangelističke orijentacije. Radi se o nečemu što ima realan uticaj na spoljnu politiku: tokom svog mandata na poziciji direktora CIA-e, pa i ranije u ulozi člana Predstavničkog doma, Pompeo je konstantno pribegavao rečniku koji rat protiv terorizma opisuje kao kosmičku, božansku borbu dobra i zla. Za islamističke teroriste je rekao da im je suđeno da „nastave da nas pritiskaju sve dok ne počnemo da se ponovo molimo, dok ne ustanemo i ne krenemo da se borimo, i to sa uverenjem da je Isus Hristos naš spasitelj i jedino istinsko rešenje za naš svet“.

Proskripcija iranske Revolucionarne garde od strane Pompea je formulisana istim ovakvim rečnikom o terorizmu, sa jasnom konotacijom da je Iran „kosmičko zlo“. Tramp i njegova administracija su u potpunosti prihvatili ovaj tip apokaliptičko-uznesenjskog rečnika. „Obožavati Gospoda i slaviti našu naciju u isto vreme nije samo naše pravo“, saopštio je Pompeo prisutnima na mitingu u Kanzasu 2015. – „to je naša obaveza“. Tadašnji kongresmen je u crkvi u Vičiti dodao i: „Nastavićemo da vodimo ove bitke. To je borba bez kraja… sve do uznesenja. Budite deo toga! Budite deo borbe!“

Pompeovo spominjanje uznesenja (Rapture) je veoma važno: uznesenje, kako ističe Tara Barton, „je specifično američka teologija prema kojoj će hrišćani biti uzneti gore, odnosno ‘zahvaćeni’ u Raj, pri nastupanju sudnjih vremena… A jedan deo republikanskih političara dopušta svojim verovanjima u teologiju uznesenja da utiču na njihove političke poglede. Kako je uznesenje zapravo poželjno – jer obeležava povratak Isusa Hrista – sve što ga ubrzava je takođe poželjno. Za mnoge evangeliste, apokaliptične bitke ‘dobra protiv zla’, naročito ukoliko su fokusirane na Svetu zemlju sa Bliskog istoka, predstavljaju znake da je dugo očekivani dan možda nadohvat ruke“.

Kako se, dakle, sve ovo uklapa? Pa, u centru svega je milijarder iz kazina Las Vegasa, Šeldon Adelson. On je tokom predizborne kampanje donirao 82 miliona dolara Trampu i drugim republikanskim kandidatima. Tramp se svesno udvarao imućnoj desno orijentisanoj jevrejskoj dijaspori, ali Adelsonov značaj više leži u njegovoj strastvenoj posvećenosti Netanjahuovoj političkoj agendi „Velikog Izraela“, kao i jačanju veza između republikanske evangelističke baze i Izraela.

„ERA MIRA I PROSPERITETA“
Da ne bude zabune, misija „Velikog Izraela“ je na sličan način ukorenjena u biblijskoj teologiji „sudnjih vremena“. David Ben-Gurion, „otac nacije“, bio je čvrsti posvećenik „misije“, i saopštio je sledeće: „Verujem u našu moralnu i intelektualnu superiornost, i u naš kapacitet da služimo kao uzor za iskupljenje ljudske rase“. Na Jerusalimskom samitu iz 2003. godine, na kojem su učestvovala tri izraelska premijera (kao i Netanjahu i Ričard Perl iz američke vlade), okupljeni su svečano izjavili: „Verujemo da je jedan od ciljeva božanski inspirisanog uskrsnuća Izraela njegovo pretvaranje u centar novog jedinstva nacija, što će dovesti do ere mira i prosperiteta, kako su govorili proroci“.

Kako Loren Gijeno primećuje, cionizam je uvek bio usredsređen na Novi svetski poredak pod maskom „nacionalizma“. Kroz faktor Adelsona i Džon Bolton se uklapa u širu sliku. Bolton nije evangelista. Kako je sam izjavio, nazivati ga neokonzervativcem „očigledno nije precizno“, čime hoće da kaže da on nikada nije delio želju za „širenjem demokratije“ poput drugih neokonzervativaca. Međutim, on je pristalica uverenja da su Amerika i Izrael „odabrani“ da vode i oblikuju svetski poredak. To možda i nije striktno „versko“ uverenje, ali je tipičan primer milenijarskog projekta koji naglašeno poriče religiju, dok zapravo služi kao sredstvo verskog mita, i to onog judeohrišćanskog.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu i američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, Jerusalim, 6. januar 2019.

Bolton eksplicitno kaže: „Sebe bih opisao kao proamerički orijentisanog. Sjedinjene Države su najveća nada za slobodu čovečanstva u istoriji, pa je i zaštita američkih nacionalnih interesa istovremeno i najbolja strategija za svet“. Američki milenijarski mit je bio i jeste slično ukorenjen u mesijanskom uverenju u manifestovanu sudbinu (manifest destiny) Sjedinjenih Država – tog „Novog Jerusalima“ koji bi trebalo da predstavlja najbolju nadu čovečanstva za utopijsku budućnost. Ovo uverenje u posebnu sudbinu (biti „izabran“) je praćeno uverenjem da Sjedinjene Države moraju da vode – ili, preciznije rečeno, imaju obavezu da primoravaju – čovečanstvo ka svojoj univerzalističkoj sudbini.

Adelsonova uloga je bila da, koristeći sopstveni novac, ponovo u prvi plan dovede neokonzervativnu politiku – onu koja je bila diskreditovana nakon američke invazije na Irak, kao i da ih ponovo poveže sa politikom izraelske desnice (što je stanje koje je vladalo pre rata protiv Iraka). Sve to je podržano obimnom evangelističkom bazom koja formira ključno Trampovo biračko telo. I Pompeo i Bolton su Adelsonovi ljudi, i upravo on ih je doveo na ključne pozicije u Beloj kući, u sklopu svoje političke arhitekture.

POVRATAK IRACIONALNE RUSOFOBIJE
Sa ponovnim izranjanjem neokonzervativne politike, neizbežno dolazi i njihov stari odnos prema Rusiji koji se može opisati kao egzistencijalna sa samo jednim ishodom – kolapsom Rusije koji bi doveo do smene režima, bilo putem rata, bilo putem svih drugih sredstava. Svi elementi zapadne politike su upregnuti za realizaciju tog beskompromisnog cilja.

Bivši američki diplomata Džejms Džatras priseća se kako ovi američki milenijarci „mrze Rusiju ne zbog onoga što ona čini, već zbog onoga što ona jeste: prepreka ka apsolutnoj svetskoj dominaciji američkog Novog svetskog poretka. Rusko posedovanje najmoćnijeg naoružanja koje se može zamisliti možda ograničava vojni aspekt te agende, ali ga ne može ukinuti. Naprotiv, potezi poput defanzivnih koraka Moskve nakon smene režima u Ukrajini 2014, ili ruska intervencija u Siriji 2015, ili trenutno prisustvo Rusije u Venecueli, tretiraju se kao dodatni ‘dokazi’ ruske ‘tipične, gotovo genetski predisponirane’ agresivnosti, kako je to opisao i bivši direktor CIA Džejms Klaper“.

„Sa okončanjem besmislene istrage Roberta Malera, ništa se nije poboljšalo, niti se može očekivati da će se to dogoditi“. Džatras citira Gilberta Doktoroua:

tekuće postepeno demontiranje kanala komunikacije, simboličnih projekata saradnje u čitavom spektru oblasti, a sada i ukidanje svih sporazuma o ograničavanju naoružanja za koje su bile potrebne decenije kako bi se ispregovarali i ratifikovali, plus dolazeći borbeni sistemi koji će obema stranama ostavljati manje od deset minuta da odluče kako da reaguju na alarme o lansiranim raketama – sve to krči put za nesrećni slučaj koji će završiti sve nesrećne slučajeve. Takve lažne uzbune su se događale u Hladnom ratu, ali je neka mala doza uzajamnog poverenja podsticala uzdržanost. Sada je sve to nestalo, i ukoliko nešto krene naopako – svi smo mrtvi.

Neko bi mogao da pomisli da je ovo široko „demontiranje“ kanala, sporazuma i obaveza plod neke neobjašnjive, izvitoperene slučajnosti. I taj neko bi pogrešio. Sve to je pečat Boltonovog razmišljanja. On kaže:

„Amerika je polako ograničila svoj domet akcije, kroz nepromišljeno upetljavanje sa međunarodnim institucijama poput Ujedinjenih nacija i naivne bilateralne sporazume koji su obećavali previše toga američkim neprijateljima u zamenu za premalo toga zauzvrat.“ Bolton je svuda oko sebe video loše dogovore: INF sporazum je bio jedan od njih. Iranski nuklearni sporazum, na čijem škartiranju je neumorno radio, bio je drugi.

PUT U KATASTROFU
Ali zašto bi Tramp prihvatio ovaj put u katastrofu?

On je odgajan kao prezviterijanac, ali je sve više naginjao ka evangelističkim propovednicima otkako je krenuo da razmišlja o predsedničkoj kandidaturi, primećuje Ketrin Stjuart. Trampov odabir Pensa kao predizbornog saborca je bio gest ove posvećenosti.

Ali budući da je u novembru izgubio Predstavnički dom, dok je istovremeno bio pod sve većom lupom zbog navodnih predizbornih veza sa Kremljom, Trampov instinkt mu je govorio da treba da se prilepi još čvršće uz svoje najlojalnije pristalice. Skoro potpuno usamljeni među drugim velikim demografskim grupama, beli evangelisti u velikoj većini podržavaju Trampov granični zid, koji neki propovednici izjednačavaju sa fortifikacijama iz Biblije, navodi Stjuartova.

Ukratko, to je ono čime Tramp barata, to su „njegova leđa“, u političkom smislu. Bolton mu u određenoj meri čuva leđa iz redova američke „duboke države“, ali evangelisti i „bednici“ (deplorables) predstavljaju bazu koja spasava predsednika od zavera da bude uklonjen sa vlasti. To je srž njegovog biračkog tela, koja jednostavno ignoriše svakodnevnu pljuvačinu protiv predsednika Trampa.

Jedan od kandidata Republikanske stranke za predsednika SAD Donald Tramp maše Biblijom na Samitu vrednosnih birača (Values Voter Summit), Bašington, 25. septembar 2015.

Ali evo u čemu je poenta: upravo tu vreba velika opasnost od ideoloških, iracionalnih konstrukcija. Ova opasnost ugrožava nas sve – i objašnjava zašto Rusi podižu svoj nivo bezbednosnih pretnji. Trampov instinkt i dalje govori da je kanal komunikacije sa Putinom od esencijalnog značaja. Ali demonizacija Rusije neće biti okončana objavljivanjem rezultata Malerove istrage; samo će biti promenjen njen narativ.

Pritisak na Trampa – od strane njegovog boltonovsko-evangelističkog tima – da ubrza sudnji dan apokalipitčnom borbom dobra protiv zla, i to verovatno u vezi sa ambicijama hrišćanskih cionista o „Velikom Izraelu“, neumoljivo će se uvećavati (naročito kao odgovor na američku slabost i krizu). Hoće li Tramp izdržati? Da li će ponuditi Iran u svrhu ubrzanja „uznesenja“ i udovoljavanja svojoj bazi? Glavna opasnost je što se Tramp ne boji nuklearnog rata – makar ne na način na koji su ga se bojale ranije generacije američkih lidera. Tramp je, još pre dolaska na predsedničku funkciju, pokazao čudan i zabrinjavajući fatalizam povodom nuklearnog konflikta. Hoće li Bolton iskoristiti ovu osobinu?

Znamo da Tramp sebe smatra „ekspertom“ za nuklearne sukobe: 1984. je u intervjuu za Vašington post rekao kako se nadao da bi jednog dana mogao da postane glavni pregovarač o nuklearnom oružju u  pregovorima Sjedinjenih Država sa Sovjetskim savezom. Tvrdio je da bi mogao da ispregovara veliki sporazum o nuklearnom oružju sa Moskvom. Praveći poređenje između sklapanja međunarodnog sporazuma o nuklearnom oružju i muljanja oko nekretnina, Tramp je insistirao na svom talentu za ovu misiju.

NUKLEARNI PESIMIZAM
Godine 1990, u intervjuu za PlejbojTramp je rekao: „Razmišljam o budućnosti, ali odbijam da je naslikam. Bilo šta može da se dogodi. Ali često razmišljam o nuklearnom ratu“. Potom je objasnio: „Uvek sam razmišljao o pitanju nuklearnog rata, to je veoma važan element mog misaonog procesa. To je ultimativna, ultimativna katastrofa, najveći problem koji čovečanstvo ima, a niko se ne foksura na njegove detalje“.

Pet godina kasnije, Trampa su upitali gde će biti za pet godina. „Ko zna“, odgovorio je. „Možda bombe počnu da padaju sa nebesa, ko zna? Ovo je bolestan svet. Imamo posla sa mnogo ludaka. Imate nuklearno oružje i ovo, i ono“. Tramp je nastavio da ispoljava ideju da bi nuklearno uništenje moglo da bude pred nama: „O, apsolutno. Hoću reći, takva je bolesna ljudska priroda. Da je Hitler imao bombu, zar mislite da je ne bi upotrebio? Bacio bi je nasred Pete avenije. Centrirao bi na Tramp tauer, raskrsnicu 57. i Pete ulice i… Bum!“

U jednom drugom intervjuu za Plejboj – ovog puta 2004. godine – Tramp je još jednom izrazio svoj nuklearni pesimizam. Pitali su ga: „Da li mislite da će Tramp tauer i druge vaše zgrade nositi vaše ime i za stotinu godina?“ Tramp je odgovorio: „Sumnjam da će i dalje stajati bilo koja od zgrada – a ukoliko ne budemo imali neke veoma pametne ljude na vlasti, svet neće biti isto mesto za stotinu godina. Oružja su previše moćna, previše jaka“.

Tokom predizborne debate predsedničkih kandidata, Tramp je u decembru rekao: „Najveći problem koji svet danas ima nije predsednik Obama sa svojim globalnim zagrevanjem… Najveći problem koji imamo je nuklearni – nuklearna proliferacija – i to što neki manijak, neki ludak može da nabavi nuklearno oružje. To je prema mom mišljenju najveći problem sa kojim se naša zemlja trenutno suočava… Ja mislim – ja mislim, za mene je ono nuklearno, sama sila, razaranje, to je veoma bitno za mene“.

Načelnik štaba američke vojske general Mark Majli i Donald Tramp na tradicionalnoj godišnjoj fudbalskoj utakmici između armije i mornarice, Filadelfija, 8. decembar 2018. (Foto: AP/Suzan Volš)

Dejvid Korn je za „Mother Jones“ napisao: „Izgleda da Trampa decenijama proganja osećaj da je nuklearni rat možda neizbežan. Sada je na poziciji sa koje može da učini nešto tim povodom“. A kako je bivši direktor nacionalnih obaveštajnih službi Džejms Klaper primetio: „Ukoliko u afektu izrečenih uvreda Tramp odluči da učini nešto povodom Kim Džong Una, zapravo ima jako malo toga što može da ga zaustavi“. „Čitav sistem nuklearnog arsenala je tako ustrojen da garantuje rapidni odgovor u slučaju potrebe. Tako da postoji jako malo toga u smislu kontrole pri odlučivanju za nuklearnu opciju, što je prilično zastrašujuće“.

Ukratko, ukoliko bi fatalistički nastrojeni američki predsednik naredio taktički nuklearni napad (a Amerika se trenutno oprema taktičkim nuklearkama i sa svojim saveznicima uvežbava njihovu primenu) – pri čemu možda on veruje da je povratak na taktičke nuklearke nekako neizbežan, u čemu ga huška njegov mesijanski tim – ne postoji skoro ništa što bi moglo da ga zaustavi.

 

Preveo Vladan Mirković

 Novi standard

Izvor Strategic-Culture.org

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here