Kука и мотика на Шанзелизеу

Поделите:

„Жути прслуци” су повели народну побуну. Реч је о губитницима глобализације, попут оних који су гласали за Доналда Трампа у Сједињеним државама или за Брегзит у Великој Британији

Представа о Емануелу Макрону као лидеру који ће повести Европску унију након што се са сцене повуче Ангела Меркел урушава се пред незадовољством Француза које се претворило у праву буну.

Док је побуна још узимала маха, Макрон је 18. новембра посетио Немачку на Дан националне жалости, када се Немци сећају жртава рата. Овај дан је установљен 1922. године, у знак сећања на немачке жртве Првог светског рата. Нацисти су га прогласили за државни празник, а после Другог светског рата је симболика обележавања пренета на жртве свих ратова.

Француски председник је пред Бундестагом говорио о потреби снажније и самосталније Европе, али је његов надахнут говор о јединству надгласао хук незадовољства из његове сопствене земље. Макрон је говорио о свету који „клизи у хаос”, док је стотине хиљада грађана широм Француске блокирало путеве и демонстрирало против председника који мисли само на богате.

Док Макрон сања о Европи, добар део Француза једва саставља крај са крајем. „Жути прслуци”, како себе називају демонстранти (жути прслуци су обавезни део опреме возача у Француској) израз су народне побуне.

Почело је незадовољством због увођења пореза на гориво, који је замишљен као еколошка такса, са циљем да се становници окрену другим, за животну околину здравијим начинима превоза од аутомобила на бензин и дизел.

То је, међутим, била само кап која је прелила чашу жучи.

Незадовољство се проширило у сиромашнијим слојевима друштва, оним који од плате једва могу да намире дажбине. Таквих је у Француској много након година рецесије које су уследиле по избијању светске економске кризе 2008. године. Најчешче долазе из руралних предела и предграђа великих градова. Реч је о губитницима глобализације, попут оних који су гласали за Доналда Трампа у Сједињеним државама, или за Брегзит у Великој Британији. Њима је аутомобил неопходан, а нова, електронска возила, еколошки чистија, не могу да приуште.

Екологија, алтернативни извори енергије, био производи – то је за богате и џаба ту прича о глобалном загревању, загађењу и другим штетним појавама за будућност планете и њених становника. И не само то. Французи не воле да их опорезују а да не знају како ће тај новац да буде утрошен, јер ово је и прича о томе како се троше јавна средства.

Kад им се нешто не свиђа Французи изађу на улице, а онда их је тешко зауставити. Сцене сукоба са полицијом у центру Париза прошлог викенда то илуструју. Барикаде на Шанзелизеу, напади каменицама на полицајце и шмркови за растеривање демонстраната у оштром су контрасту са поворком осамдесетак светских лидера које је само десетак дана пре тога Макрон окупио на стогодишњицу обележавања примирја у Првом светском рату коју је претворио у симбол француско-немачког помирења и европске изградње.

„Жути прслуци”, који су дошли из унутрашњости нису се сукобили само са полицијом, већ су се нашли очи у очи са Парижанима у једном од најелитнијих делова града.

Пијте, пијте, док још можете, добацивали су „прслуци” гостима на терасама кафеа, у сценама које илуструју класну борбу 21. века. Kука и мотика на Шанзелизеу.

Слични разлози су у Великој Британији водили до Брегзита. Британци из руралних крајева нису растурили Сити али су гласали за излазак из Европске уније у инат Лондону, који представља острво благостања. Становници Лондона не деле исте бриге са становницима источне Енглеске који су у највећем броју гласали за Брегзит.

Становници Лондона су исход референдума доживели као шамар који им је упутио остатак земље, док у Паризу шамар који су „жути прслуци” упутили париској елити, на челу са Макроном, није само метафора.

Велике метрополе све више личе на градове-државе на које јуришају они које је глобализација оставила по страни. У престоницама је концентрисана финансијска моћ чију акумулацију је омогућила глобализација. И Брегзит и побуна у Француској су последица јаза који се продубио између територија и друштвених слојева. Европа је дала предност политичком либерализму и финансијском капитализму, чији је Велика Британија шампион, а ово је резултат. Зато је погрешна представа да ће излазак из Европске уније да смањи неједнакости у Енглеској. Оне су у основи система.

Да овај феномен превазилази националне границе показују и демонстрације и блокаде „жутих прслука” у Белгији, иако мањег обима, али и у Бугарској, где демонстранти са истоветним обележјем блокирају путеве на граници са Грчком и Турском због повећања цена горива и траже смену владе.

Политичка артикулација незадовољства се различито изражава. У Великој Британији је гнев усмерен на Европску унију, у Француској још није јасно ко ће извући политичку корист од овог бунта. Макрон, који прави велике планове за Европу, имаће тешкоће да из ове ситуације изађе као победник. Његова популарност слаби, а јача представа о њему као председнику богатих.

Иако је кампању градио као антисистемски кандидат у складу са духом времена, многи Французи данас у њему виде представника омражене елите која не разуме проблеме обичног човека.

Пре него што пређе на Европу Макрону остаје да среди ствари у свом дворишту. Његова велика амбиција се судара са незадовољством у земљи и европском реалношћу у којој политички токови воде ка фрагментацији, а не ка уједињењу. Немачки карикатуриста је поводом посете француског председника нацртао Ангелу Меркел са једном поломљеном ногом како поздравља Макрона који је приказан као очерупани петао, због пада популарности.

У Берлину као и у Паризу политичка елита не пуца од здравља.

 

Демостат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here