ЛАУШЕВИЋ – ДНЕВНИK ИЗ ЗАБЕЛЕ (3) “Браћа Црногорци су се потукли ножем и наставили да живе као да се ништа није десило”

Поделите:

Ексклузивно објављујемо одломке из књиге Жарка Лаушевића “Све прође, па и доживотна” које смо у договору са аутором и издавачком кућом “Хипатиа” приредили за додатак “ПОП & Kултура”.

Аутор и редакција напомињу да није дозвољено неовлаћено преузимање или копирање!

У овом Дневнику једне робије славни глумац нуди белешке настале у затвору у Забели, где је провео 30 месеци, као брижљиво компоновано и особено књижевно дело. Узбудљиво штиво држи пажњу читаоца због драматичне приче, због њених актера затвореника, због описа пријатеља који га посећују у затвору, због Жарковог суочавања са собом и запажања о свету у коме проводи дане страха за голи живот. Kњига, чија је промоција предвиђена за 18. децембар у Академији 28, где је, Лаушевић као студент, одиграо прву представу у Београду, ће се ускоро појавити пред читаоцима.

Браћа Црногорци

Браћа Црногорци су се пре пар дана посвађали! Потукли се један с другим. Ножем. Један је убоден у стомак и у озбиљном је здравственом проблему. После туче, брат га је превио и наставили су да живе као да се ништа није догодило. То зна само Рупар, од Рупара и ја. Ако још неко сазна, полиција, они ће изгубити скори излазак на вандомску, плус ће један брат добити нову казну за покушај убиства. Покушавају да све сакрију. Не знају ни да ја знам. Рупар ради шта може да би једном Црногорцу спасао живот. Ја сам успео да набавим јод из болнице и то је једини лек за његову прилично дубоку рану. На бројању нико ништа не примећује, мада рањени Црногорац једва стоји. Чеда Шиптар нешто сумња, али није провалио. Црногорац има и температуру. Имао сам и неке Анитине антибиотике. Рупар то сервисира. Треба им још две недеље до вандомске посете кад ће обојица моћи напоље…

Црногорцу је данас позлило, али га је брат вратио у живот. Имају расход до осам, ја до девет. Чуо сам:

– Морам да живим, пиздо!

– Мораш, опрости!

– А, оца си убио!

– Јесам, опрости!

Плачу обојица.

Јешћемо сутра, грејати се једном, живећемо други пут. Није сад погодан тренутак за дисање. Ћути, ти…! Сад си нашао да ти се припиша!? Пишај себи у уста!

—–

Мислим о неким мртвим глумцима, бољим од живих. Мртви су увек бољи, јер им смрт даје мистичну моћ прилагођавања оном из чега ми не налазимо излаза. Зато увек кажемо: „Е, сад, да је жив, тај би то и то!” Можда и не би, али смрт му је донела перфектну „извињотину” која га свугде може утурити и ничим више испрљати. Зато је тешко живима. Мртви су на време мртви, па не морају да се пате са нашим проблемима, већ само надмоћно и цинично гледају са старих фотографија као да све ово знају и шта би сад требало урадити, али ето имају тај уговор са смрћу који им је одличан изговор да су већ ангажовани на другом пројекту, па су им руке, је ли, мало везане. „Термини им се преклапају.” И ништа више не морају. Могу само да нам се смеју.

А док су били ту, били су, да се не лажемо, једнако затечени животом, као ово ми сад, устручавали се пред њим. Сад се слободно распојасавају по нашим главама, држе ватрене придике и беспрекорне беседе про ет цонтра, непознате нама живима, зависницима од тих немогућих чекалица, једења, пијења, срања и повраћања. Мртви су оставили алкохол, излечили се од свакојаке овоземаљске простоте и зависности и сад им је лако да паметују.

—–

Забела на ТВ Политици

Синоћ смо били на телевизији! Не ја, нити ико од познатих… Била је Забела и – нико је није препознао! Емисија „Злочин и казна” на ТВ Политици. Снимали су камерама и фотоапаратима, као у концентрационим логорима кад су наилазиле међународне организације Црвеног крста. Сликали су неке собе које никад нико није видео, показују неку храну коју овде још нико није пробао, причају и о „Kући љубави”, која не постоји, сликали су и узели изјаве од пар проверених старих полтрона који ће, после изречених хвалоспева на затворске услове, вероватно добити нове повластице. Показали су и знаменити базен са „лековитом водом”, али без тона, јер би крекетање жаба нарушило ту егзотичну атмосферу. Идиотска емисија која приказује да је овде у ствари живот много бољи него онима који су то синоћ диљем Југе гледали… Много, превише лажи и измишљотина на малом простору. Сад ми је јасно зашто нисам смео да одам „државну тајну” да радим у рушевинама Дома културе, зашто су ми отели те фотографије.

Да су питали неког мање престрављеног робијаша, вероватно би то изгледало другачије, али не верујем да би то пустили на телевизији. Рекао би им да годинама лежимо у истим собама с умирућим болесницима од сиде. Да овде једино хомосексуалци нису ускраћени за телесну љубав. Да се у храни може свега пронаћи… Да су нам тек скоро уклонили радиоактивне громобране који су поносно штрчали по кругу деценијама, да ретко који запослени у кругу доживи пензију, да је проценат оболевања од рака… но, ваљда је и то државна тајна.

Стидим се.

Стидим се што сам наузнак, невремено рођен.

Стидим се што су ме прозвали и зовем се још.

Стидим се глуме, лукаве, претворне, којом сам опседнут био.

Стидим се сваке лажи коју њоме изрекох.

Стидим се свих својих председника и управника. И бивших и садашњих.

Стидим се и будућих, за сваки случај.

Стидим се својих крвника.

Стид од гробова њиних и стид њихов ћу понети.

Даље?

Стидим се судија својих.

Стид ме пред вером и свим изневереним верама.

Стид ме што мрдам и крадем туђи ваздух још.

Стид ме дана, људи и мрака.

Стид ме туђег ђубрета и стидан, ја ћу га мести.

Стид ме од воде и ћорав се умивам, стидног образа.

Стид ме од стида. И гњида.

Стид ме од савета, брига, похвала, књига, награда, од сваког мига.

Стид.

Стид ме од смрти, па јој се не дам.

Нека је она, ако се не стиди.

А мене је стид!

Је л’ сад добро?

Blic

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here