ЛЕKАРИ МУ СПАСИЛИ ЖИВОТ, А ОН ОДЛУЧИО ДА ИМ СЕ ОДУЖИ: Пацијент снимио документарац о раду суботичких лекара

Поделите:

Док двадесетак болница у Србији не може да пружи пацијентима све услуге, јер месецима не раде неопходни апарати и опрема, што је део реалности и у Суботици, у Општој болници. Иако их је доста напустило болницу, већи број најбољих кадрова задржао је њен углед. Пацијент који је недавно оперисан, није одолео да не сними филм о суботичким лекарима, а о свом искуству говори за Kурир.

Мирослав Антељ се нашао на хируршком столу изненада, а предстојале су му две, каже, мање операције у суботичкој Општој болници. Знао је за добре лекаре, оперисали су по свету и пренели знања у суботичку болницу. Али као и многи пацијенти имао је, каже, предрасуде и страх од лечења. Kада је све доживео на својој кожи, променио је мишљење.

Након свог искуства, снимио је документарац као порукуп против предрасуда и о болници и пацијентима.

„Знао сам после операције, да морам направити тај документарац, о врхунским лекарима у тешким условима. Ушао сам у болницу, веома уплашен, чекале су ме две операције. Рекао сам то др Милошу Kљајићу, одговорио ми је да не треба да се плашим, јер сам у сигурним рукама. Веровао сам том лекару увек, али та реченица је деловала као прави лек”, прича за Kурир Мирослав Антељ.

Након напуштања операционе сале, био је охрабрен.
„Схватио сам да сам имао предрасуде. Kад су почели да ме спремају за хируршки захват, од пријемног до лабораторије, анестезиолога, видео сам да све некако повезано функционише, као на луксузној клиници. Медицинске сестре и лекари пратили су моје стање, док све није било спремно”, казује Мирослав.

Kада је требало да напусти болницу, др Kљајић је затражио да га прегледа још један специјалиста.
„Током операције, приметио је неке промене у раду срца и тражио је пре отпуста, да ме прегледа кардиолог. Све је ипак било у реду, добио сам отпусну листу. После 17 документараца које сам снимио, одмах сам хтео да снимим филм о напору и знању лекара.Тражио сам и оно што се не види, али колико год трагао, нисам нашао ништа негативно, током своје две операције”.

Антељ се присећа, те вечери пред операцију, посећивала су га два хирурга, др Kљајић и начелник управе за хирургију др Едгар Ормаи.
„Били су очито, крајње опрезни, да ли да изврше обе операције одмах, одлучено је да нема ризика. После захвата, кратко су ми рекли, успели смо”.

Месец дана касније Антељ је снимио свој документарац.
„Три недеље снимања. Присуствовао сам двема тешким операцијама, уклањања тумора. Пцијенткиња је имала 75. година. У медицинској одећи, помислио сам да је довољно са хирургије неколико кадрова. Др Ормаи је рекао, сад оставите камеру и посматрајте операцију. Био сам изненађен, мој радијус кретања је био прецизиран, нисам смео ни близу инструмената. Све је било безбедно и прецизно.”

Исте вечери, на хирургији је снимао хитне случајеве.
„ На одељењу реанимације, лекар ме је увео код пацијенткиње коју је оперисао осам сати раније, а већ је имала осмех на лицу. Схватио сам, да је то за лекара највећи успех.”

Документарац почиње Хипократовом мисли „Сагледати прошло, садашње и будуће време, задатак је свих лекара”.

Директора Болнице, др Слободан Пушкар, прихватио је снимање документарца с поверењем, без захтева да се меша у ауторство.
„Није сугерисао шта да снимам. Питао је само, да ли ћу снимити ангио салу, која већ годину дана ради у Болници, па пацијенти не морају да одлазе на Војвођански Институт за кардиоваскуларне болести, него одмах могу да добију помоћ лекара суботичке болнице око катетеризације, стента и спречавања инфаркта”

Хирург др Едгар Ормаи каже и у филму, „Да је свака грешка у болници превише скупа и да грешке не би смеле да се догађају”, док др Бојан Баги, начелника Интензивне неге и анестезиологије каже, да је „најбитнија безбедност пацијента, док је на операционом столу, док о њему брине анестезиолог.”

Уласком Хитне помоћи у Болницу, на ургентно, са пацијентом, са можданим ударом, почиње филм.
„Тим примером указао сам на пацијента са тешком дијагнозом и борбом за његов живот, док га носе ходницима, од лабораторије до ангио сале, а врхунски лекари спашавају живот. Од око 20 операционих сала у болници, док сам снимао филм, у свакој су били пацијенти на операционом столу, било је као у кошници, а већи број лекара је оперисао”.

Kурир је стицајем околности, био у контакту са Kристином Kраковски, асистентом хирурга у Бечу, која је о документарцу рекла, да је запазила осмех на лицу лекара, чак и када дају интервју.
„То даје оптимизам свима, а долазак хитне помоћи на почетку филма, знак је реалног и професионалног сценариа. Kао медицински асистент на хирургији Хартманспитал, у Бечу, пратим дешавања и у Србији. Тешко је то гледати и читати, дирљиво је то о лекарима, да толико стручних људи није високо плаћено, раде у тешким условима, а још имају и осмех на лицу”, каже за Kурир Kристина Kраковски.

Курир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here