„Лепи, плави Дунав“ мађарски фашисти залили су крвљу Новосађана

Поделите:

Новосадска рација је назив за погром који су мађарски фашисти извршили над Србима и Јеврејима, али и ријетким Русима и Ромима, у Новом Саду од 21. до 23. јануара 1942

Србија је улазак у ЕУ прогласила за примарни циљ властитих дипломатских напора, а поједине земље-партнери са богатом фашистичком прошлошћу (Њемачка, Хрватска и Мађарска), отворено или у завијеној форми своју подршку Србији на „европском путу“ условљавају реституцијом, тј захтијевају да потомцима фашиста буду враћена имања.

Тачно је да суморна европска свакодневица даје вјетар у леђа оваквим суманутим захтјевима, јер су се многа друштва и појединци отворено ставили у службу рехабилитације фашистичке идеологије. Од Украјине, преко „лијепе њихове“, али и наше Црне, фашисти и колаборационисти се уздижу до степена националних јунака, а фашистичке пароле постале су дио фолклора.

Ипак, Срби нипошто не смију попустити пред овим захтјевима. Разлога је безброј, а један од њих је живо и болно сјећање на злогласну Новосадску рацију. 

Новосадска рација је назив за погром који су мађарски фашисти извршили над Србима и Јеврејима, али и ријетким Русима и Ромима, у Новом Саду и околини од 21. до 23. јануара 1942. током Другог свјетског рата. За три дана крвавог пира Мађара у водама Дунава је нестало преко двије хиљаде Новосађана.

Укупан број несталих током погрома је око 4500. Утврђено је да су у „рацији“ учествовали војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и Мађари који су живјели у Новом Саду. У злочину су предњачиле војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942.

Novosadska-racija-glavna
Током три дана дивљања фашиста, нестало је око 4500 људи; фото: novosti.rs

Судбина Срба и Јевреја зависила је не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих сусједа Мађара, код којих је био штаб дотичне злочиначке формације. Зликовци су пажљиво бирали егзекуторе, и за спровођење „рације“ одабрали најкрволочније међу њима.

Ђак жандармеријске школе у Сексарду, Кењереш Јанош, рекао је сљедеће: „Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзјело да лешеве бацам у камион“.

Кад су пред једном несрећном мајком војници убили њених пет синова, један од убица, гурајући је кундаком, издрао се на њу: „Не смијеш плакати“.

23. јануара 1942. мађарски жандарм је ухватио Јована Татовића у његовом стану, а официр му је прислонио на уво цијев револвера и опалио. Видјевши да се жртва налази у самртном ропцу, официр се искезио и задовољно рекао: „Лези сада, смрдљиви Раце“ (Рац је погрдни мађарски израз за Србе).

За овакве гнусне злочине против недужних цивила извршиоци су одликовани „Крстом народне одбране“  и „Споменицом јужних крајева“.

Тридесет година након овог злочина на новосадском Кеју је подигнут споменик жртвама Рације.

Spomenik-Žrtvama-Novosadske-Racije-Vojvodina
Споменик жртвама Новосадске рације

Споменик је дјело Јована Солдатовића, и висок је 4 метра. На њему је написано на четири језика: српском, мађарском, словачком и хебрејском, шта се десило крајем јануара 1942. године у овом граду – да се не заборави, и да се не понови! 

ИН4С

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here