Лев Рубинштејн: Аурора Плотунина или одјек Октобра

Поделите:

Наш редовни јубилеј нам се као судбина неумитно приближава.

И како нам се приближава, тако нараста и пратећа медијско-идејно-научно-аналитичка и политичка халабука која се само именом и тек применом врло натегнуте политичке коректности може назвати „јавном дискусијом“.

На прагу ове календарске појаве, ево и мене где покушавам да се присетим колико сам таквих „великих годишњица“ ја сам или популарним језиком речено, „лично и персонално“ доживео.

У једној од тих јубиларних година сам се родио, што нажалост испаде мање важно јер се тог јубилеја из оправданих разлога не сећам.

Али зато добро памтим четрдесети. Сећам се – била је то година 1957. Одлична година, весела, упркос тужној чињеници да нас је почетком лета заувек напустила моја бака.

Некако одмах затим, у Москви је приређен Светски фестивал омладине и студената – највећи, најмасовнији. У ваздуху се ширио дух… не, не слободе, већ некакве изобличене, готово опипљиве лакомислености. Не умем друкчије да објасним.

Десет ми је година. Над градом се вије неразговетни хук празника. Телевизор трешти. За говорницом – Хрушчов. Седница – некако свечана да свечанија не може бити. Хрушчов говори бескрајно дуго. С врата вребајући завирује комшиница, чила жена чудног имена Гања.

Она нема телевизор. Чека да је позовемо. Она такође гори од жеље да види директан пренос свечане академије. И пригодан културно-уметнички програм – разуме се.

Ах, свечане академије! Никада их нећу заборавити! Прво хор. Вано Мурадели: „Партија – наш кормилар“! Па сцена из представе „Звоници Кремља“. Па Мајаковски – пробрани одломци његове поеме „Владимир Иљич Лењин“.

„Још мрда?“ – изазивачки весело пита Гања. Уосталом, тад се већ могло. Била је већ 1957.

Сећам се и новембра 1967. Педесетогодишњица. Колико памтим, једини пут када ми није пошло за руком да ескивирам свечану поворку. А потом се испоставило да је учешће у тој манифестацији било и те како весело. Много насмејаних девојака, много вршњака, незаобилазна пљоска у унутрашњем џепу капута и уопште… било нам је лепо. Било ми је двадесет година.

А 1977. и 1987. ни по чему не памтим. Те јубиларне године као да су мимо мене протрчале, скакутаво се откотрљале у неизбежну светлу будућност, у правцу оне дуго очекиване „комуне“ коју смо по већ давно зацртаном плану називали „наша последња станица“.

И далеко од тога да је ритуална терминологија, фразеологија, синтакса и амблематика свог тог комплексног глумишта обједињеног именом „Велики Октобар“, била резервисана искључиво за јубилеје.

Не. Сваке године су се 7. новембра понављале већ поменуте свечане седнице, па свечане академије и неизоставни филм Михаила Рома – „Лењин у Октобру“. У форми филмске документарне хронике непрестано су се вртели кадрови „великог јуриша на Зимски дворац“ које је, како смо доцније сазнали, целих десет година после тог славног догађаја режирао и снимио Сергеј Ајзенштајн. Заустављени кадар дечака који се хитро пентра по раскошним волутама гвоздене капије Зимског дворца украшавао је све наше школске уџбенике историје.

Тешко је у сећањима уловити онај историјски тренутак када је та незаобилазна, као свакодневна кашика рибљег уља дозирана семиотика „Октобра“, у друштвеној свести изненада била подвргнута ироничним облицима запажања и расуђивања. Тешко је фиксирати час када су реплике из канонских филмова и железно утврђених пропагандних конструкција постале елементи фолклора.

У ком разреду смо – осмом или деветом – почели међу собом да „газговагамо“ пародирајући „специфичну дикцију“ филмског Иљича?

Колико година нам је било када се неко од нас досетио да нашу организаторку наставе и предавача историје за старије разреде Клару Марковну, у нашим међусобним разговорима можемо звати „Карла Марксовна“?

Којих су година – педесетих или шездесетих – студенти с мог факултета нашу професорку Аурору Полунину прозвали „Аурора Плотунина“?

Узгред, занимљиво је да смо се сви ми са речју „плотун“ (рус. – залп), чврсто спојеној с „Аурором“ (рус. – залп Ауроры), која је разуме се дуго времена за нас била само крстарица, а тек касније и римска богиња зоре, срели далеко раније него с ономатопејском варијантом те исте речи у контексту популарне синтагме „треснути на екс“ (рус. – выпить залпом).

А то је зато што смо сви ми, готово од самог рођења, тврдо знали да је читавом човечанству баш тај „плотун с Ауроре дао знак за почетак нове ере“. Да, баш „знак“, и баш тај „плотун“, и ни мање ни више него сам „почетак нове ере“.

Зато ће ми и следећа слика из детињства проведеног у нашој „комуналки“ до краја живота остати у живом сећању.

Сећам се сустанарке Галине и наше заједничке кухиње у коју је она често доносила свог малог шестомесечног Николаја. Све жене – по пет или шест најмање – увек су му се радовале и кроз маглу кухињског дима и паре, уносећи му се у мало риђе лице правиле разне гримасе и засмејавале га. А он јадан, чврсто скован пеленама, зајапуреног лица само је јечао, стењао и на свеопшту радост повремено веома гласно прдео.

„Ајој сине! Прави правцати плотун с Ауроре“ – нежно му је говорила Галина и смејала се. И цела се кухиња такође гласно смејала осим, наравно, партијке Серафиме Михајловне. Она је само лагано махала главом и стиснутих усана ћутке давала до знања да се с тим не треба шалити.

Међутим, крадимице се и она смејала. Да, видео сам Серафима Михајловна! Од оштрог дечијег ока се ништа не може сакрити.

InLiberty.ru, 14.08.2017.

Превод с руског Хаим Морено

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here