Лични став: Ријалитизација Србије

Поделите:

Шеснаестогодишњи дечак из Ваљева, ученик прве године Средње школе, искористио је симпатије дванаестогодишње девојчице да би га орално задовољила. Сам чин снимио је мобилним телефоном, а затим пожурио да се похвали и снимак пошаље најбољем другу. За тили час, попут пожара, снимак се раширио друштвеним мрежама, а последња је, по свему судећи, за њега сазнала сама девојчица. У школи, пред гомилом одушевљених и раздраганих „другара“. Не знам како се осећало испрепадано и постиђено дете које је побегло из школе и буквално два дана провело у осами своје собе. Не знам ни како ће ова изненадна „популарност“ утицати на њен даљи живот.

У малом граду, у средини у којој се све зна, тешко да ће бити пожељна за било чију кућу, као неко од кога се очекује да једног јутра, као жена и мајка, умеси божићну чесницу. Али је зато идеална да се безобзирно гурне у јендек, на странпутицу с које нема повратка. Да се уништи пре него што је и почела да живи. Готово истовремено, ваљевски случај доспео је и у жижу јавности, оне најприземније, лицемерне и одвратне. Готово да нема медија који о овом случају није распредао, готово да нема читаоца који ово није коментарисао. И готово да нема оног ко је пропустио прилику, ако ју је имао, да овај снимак одгледа до краја. Да би могао лицемерно да се саблажњава, оптужује и пита се шта се то дешава с нашом децом.

А одговор је, заправо, да се не дешава ништа! Ништа друго до оног што смо сами желели и на чему смо истрајно радили. У целој причи најмање су криви актери. Ако су уопште криви. И сами смо се, као клинци, хвалили ловачким причама, али нисмо имали техничких могућности да то снимимо, докажемо и шерујемо.

Додуше, нисмо ни знали шта тачно треба да радимо, нити смо имали прилике да то негде видимо. Поуке с телевизора су нам слали Бранко Kоцкица, Добрица Ерић, Љубивоје Ршумовић и Мика Антић, а биће да ни они сами нису знали у чему је смисао живота.

Срећом, данашње генерације подижу Маце Дискреције, Тијане Ајфонке и остале припаднице друштвеног талога издигнутих на пиједестал моралних вертикала. Па ко их је то уздигао, пита се зачуђени читалац/гледалац?! Па ми! Сви ми који јавно или кришом воајерски жудимо и пратимо разврат у Паровима, Задругама и другим Содомима. Сви ми који се утркујемо да СМС порукама подмажемо масну гуску, да гласамо и одлучујемо ко ће напустити девети круг пакла. Сви ми који дахћемо и балавимо док невичним учесницама испадају груди пред камерама, док се ваћаре испод тушева, док ноћу мењају кревете чешће него сопствене гаће. Обневидели од голотиње готово и не примећујемо шта нам раде деца.

Живот девојчице у Ваљеву је бесповратно уништен, без обзира на то да ли ће се ментално изоловати, подићу руку на себе или кренути ћор-сокаком, стазом којом је већ кренула и коју смо јој сами утрли. „Шта је тражила то је и добила“, мудрује један од коментатора док са пивском флашом и даљинским у рукама, вероватно, пребацује канале с Пинка на Хепи. Циљ ружичасте и срећне телевизије и јесте да нас разоноди, да нас одвоји од сиве свакодневице и помогне да заборавимо на све што нас окружује, понајвише на породицу и децу. А то шта ће бити с тим дететом у Ваљеву ионако није наша брига.

Уосталом, није ни наше. Наше ће тек колико сутра доћи на ред.

Влада Арсић

Тијана.рс

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here