Љиљана Хабјановић Ђуровић: Неморал вуче свет у пропаст

Поделите:

БЕОГРАДСКИ сајам књига је важан догађај не само за писце и издаваче, већ и за читаоце. И ја сам им на томе веома захвална. Јер, читаоци дају смисао постојања и књигама, и писцима, и нашој највећој манифестацији писане речи. За мене је, баш овакав какав је, величанствена светковина коју сви заједно прослављамо.

Ово, у интервјуу за “Новости”, каже Љиљана Хабјановић Ђуровић, писац, која и ове године на Сајам долази с новим романом. Овог пута написала је узбудљиву причу о животу Светог Василија Острошког.

– И овог пута чекаћу читаоце на свом штанду током целог дана – каже Љиљана Хабјановић Ђуровић. – Моје виђење Сајма свакако се разликује од виђења оних на чије штандове нико не свраћа. Већ 22 године свакодневно, и по цео дан, пред собом гледам редове људи који чекају, понекад и дуже од сата, да би добили моју посвету на књизи. Виђам труднице са малом децом и књигама у наручју. Виђам четворочлане, петочлане породице радосних лица, и свако од њих носи бар по једну књигу. Виђам људе који долазе са југа Србије, из Српске, Црне Горе, Македоније, Хрватске, возе се сатима, затим читав дан проведу на Сајму, а онда их чека нова напорна ноћ.

* Подвизи и врлине сврстали су Светог Василија Острошког, уз Светог Саву, у највољеније српске светитеље. Шта је вас привукло да о њему пишете?

– Моја баба потицала је од српског племена Бјелопавлића, које се кућило у долини Зете, испод острошке врлети. Знала је многе приче о чудима Светог Василија, која је чинио за живота и после смрти. И ја сам уз те приче одрастала. Али прошло је много година, и небројено пута сам отишла да се поклоним Светоме пре него што сам почела да се питам какав је био живот и подвиг човека који је заслужио да га Бог обдари даром чудотворења. А, чим сам прочитала прве податке о његовом животу, знала сам да ћу једнога дана ту величанствену причу преточити у роман. И чекала сам да Свети одреди час.

* Истражујући његов живот, до којих сте нових сазнања дошли?

– Ми углавном знамо за његова чуда. Зато сам била најпре изненађена, а потом истински задивљена сазнањима о његовом животу. Митрополит Василије био је мученик. Страдао је и од Турака, и од Латина, и од својих. Клеветали су га, нападали, прогонили, а све зато што је непоколебљиво бранио православну веру и свој народ. И није ни могао ни хтео другачије.

* Прича о Светом Василију нераздвојна је од оне о манастиру Острог. Да ли се за ово светилиште може рећи да је место нашег уједињења?

– Још за живота, Свети је чудотворно помагао људима, без обзира на то ком су народу и којој вери припадали. Разликовао их је само по чистоти душе и снази вере. Исто чини и данас. А Острог је постао једна величанствена проповедаоница вере. Проповед са Острога одјекује, ево, већ три и по века, громка као глас Божји.

* Чему нас учи Василије?

– Учи нас да не продамо веру за вечеру. Да сачувамо косовски завет. Да се чувамо вукова у јагњећој кожи и хлеба замешеног квасцем фарисејским. Да се ослонимо на историјско наслеђе и веру православну. Да се не уплашимо уцена. Да нас не занесу обећања. И подсећа нас на речи Христове, да не вреди човеку да задобије читав свет ако души својој науди.

* Верујете ли и ви да се чуда догађају?

– Апсолутно верујем. Од када знам за себе, знам причу о томе како је моја баба однела под Острог свога неизлечиво болесног сина, мог ујака Владимира. Већ помодрелих усана и самртно бледог, положила га је подно светитељевог кивота. Свети га је чудотворно излечио. Мој ујак је овог лета напунио 85 година. И болест му се никада није вратила. Осим тога, и сама сам више пута била благословена чудом Божјим.

* Јунак ваше књиге је светац-мушкарац. Да ли је теже представити његов лик него ликове познатих жена и светитељки?

– Пре неколико година владика шабачки Лаврентије предложио ми је да пишем о светом владики Николају. Одговорила сам да нисам сигурна да бих умела да пишем о мушкарцу. “Он није мушкарац. Он је монах”, рекао је владика. И био је у праву. Док сам писала роман о Светом Сави, а потом и о Светом Василију Острошком, схватила сам да ми је сасвим свеједно да ли пишем о светитељки или светитељу. Јер, писала сам о души и духу, а не о полу и телу.

ФИЛМ О ПЕТКАНИ А ВАШ син Хаџи Александар Ђуровић је редитељ, можемо ли да очекујемо да ће снимити филм према неком вашем делу? – Александар је започео снимање филма “Крст у пустињи” по мом роману “Петкана”. Следећег месеца завршиће део који се снима у Србији. Потом нам предстоји прикупљање новца за наставак снимања у Јордану, у пустињи, на месту на коме је светитељка провела у подвигу 40 година свог живота. Пошто смо шест или седам пута одбијени на конкурсу Филмског центра Србије, а нисмо добили помоћ ни од Министарства културе, одлучили смо да продамо кућу у Котору.

* Шта ви мислите, који је грех Српске православне цркве, а која је њена највећа врлина?

– Грех је појединачни. То су свакако огрешења о монашке завете. Срећом, јерарси наше Српске православне цркве сећају се речи Христових: “Ако ли те рука твоја саблажњава, одсеци је и одбаци далеко…”, и поступају по њима. Српска православна црква је кров под којим се свила српска држава. У најгорим временима делила је тегобну судбину народа. И упркос томе што је и сама страдала, смогла је снагу да води народ и да му очува и биолошки опстанак и душу. Тако је било кроз читаву нашу историју. Тако је и данас.

* Може ли се веровати у Бога а неверовати у цркву?

– Сам господ Исус Христос уредио је поредак у својој цркви. Као што је истакнуто на више места у Јеванђељу, Христос је глава Цркве. Црква је тело и невеста Христова. Онај који хоће да буде хришћанин изван Цркве Христове, да изопшти себе из тела, одбацује и главу. По Откривењу, том бриљантном делу најмилијег Христовог ученика, Светог Јована Богослова, Црква ће опстати упркос свим страшним притисцима и славиће други долазак Христов.

* Шта је главни проблем времена у коме живимо?

– Неморал сваке врсте. Релативизовање доброг и лошег, зла и врлине. А све то је последица бестидности. Заиста верујем, као што ми је једном рекао митрополит Амфилохије, да само стид може спасти свет.

* Мислите ли да је неправда то што женска нога не сме да крочи на Хиландар?

– Када чујем да је неко кога сматрам недостојним у сваком погледу – и за кога поуздано знам да му је свеједно да ли иде у Хиландар или у Хургаду, само нека је интересантно за причу у друштву могао да уђе тамо где ја, која то силно желим, не могу, и то само зато што је он мушкарац а ја жена, осетим се повређено и помало понижено. Али одмах затим помислим да немам право да судим, и понадам се да ће тог срећника боравак на том светом месту приближити Богу. Сматрам да не треба мењати поредак векова, и оно што су утврдили бољи од мене.

* Када се осврнете на досадашњи стваралачки рад, да ли бисте нешто променили?

– Не. Увек сам се трудила да дам све од себе, и да оно што урадим буде најбоље што могу у датом тренутку. И уверена сам, да је нешто требало написати другачије, Бог би надахнуће за ту књигу, уместо мени, дао неком другом писцу.

* Можете ли да нам објасните феномен огромних тиража ваших књига?

– Тешко. Љубав је необјашњива. Али, да покушам цитирајући италијанску песникињу Анђелу Де Лео, која је рекла: “Љиљанине књиге треба читати и ‘јести’ као ‘хлеб наш насушни’ да бисмо покушали да будемо бољи.“

* Шта је ваше главно упориште?

– Све оно што чини мој живот, а што би се могло описати са три речи: вера, љубав и нада.

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here