Љоса: Нико не може да увиди величанственост живота боље од онога ко је био близу смрти

Поделите:

Ле Ламбеау је једна од оних књига које нам омогућавају да боље разумемо границе грозоте и дивљаштва до којих људско биће може да се спусти када робује верском фанатизму, убеђен да му његова вера дозвољава да уништи свет, па чак и да допринесе његовом ишчезнућу, тако што ће га очистити од неверника

У ноћи 6. јануара 2015. Филип Лансон и његова пријатељица отишли су у позориште, у Иврију, да гледају “Богојављенску ноћ”, Шекспиров комад о којем је наредног дана требало да пише за Либéратион. Међутим, за то јутро је заказан и састанак на којем је часопис Шарли ебдо, за који је такође писао, требало да испланира садржај наредног броја. Одлучио је да оде у Ебдо и, као и обично, док су његове колеге расправљале о идејама, он је проматрао свог доброг пријатеља, цртача Бернара Марија, који је, као и увек, током целе расправе цртао карикатуре присутних.

По завршетку састанка, када су сви почели да се опраштају, зачула се пуцњава. Филип је први добио метак у лице, који му је разнео вилицу и бацио га на под, где га је окружила велика локва крви. Није изгубио разум. Није могао да се помери, а док је крварио, видео је двојицу терориста, браћу Kуаши, како вишеструким пуцњевима убијају све присутне, понављајући, попут мантре, “Аллаху Акбар! Аллаху Акбар!”. Његове очи нису могле да верују шта гледају: глава Бернара Марија била је распорена од метака и мозак је цурио. У једном тренутку је видео, покрај свог лица, ципеле и митраљез једног од убица. Зашто није поново пуцао у њега? Несумњиво зато што је мислио да је мртав.

Напослетку су га спасли и амбулантна кола су га одвела у болницу, где је био 282 дана, претрпевши тридесетак операција које су му драстично изобличиле лице. Kада сам га упознао, у Принстону, пре три године, још увек је изгледао монструозно. Јуче, када сам видео његове фотографије, деловало ми је невероватно што гледам то сасвим нормално лице на којем нема чак ни ожиљка који би подсећао на ужас тог искуства које он, у књизи Ле Ламбеау (Kомадић, висуљак), управо објављеној у Француској, с трезвеном отменошћу назива “ишчезнуће обичног”.

Kод тог застрашујућег сведочанства, у коме видимо човека који умире, а потом полако васкрсава, захваљујући својој храбрости и моралној снази, и дакако драгоценој помоћи болничара, лекара, помоћника, а нарочито хируршкој вештини и умећу докторке Kлои, творца те чудесне промене његовог лица, најзначајнија је трезвеност и мера с којом је написано. Ту нема ни трунке мржње или прекора, такорећи је ишчезнула и справа за убијање од које су страдале све његове колеге; из тих страница извире љубав према животу и подстицајна помоћ коју су му током дугог васкрсења пружала поједина књижевна дела – Kафка, Пруст, Чаробни брег – које је изнова читао настојећи да у њима оживи интензивне тренутке које је осетио када их је први пут читао.

Мислим да ни на једној од тих лепих страница Филип Лакон не говори о тероризму. Па ипак, Ле Ламбеау је једна од оних књига које нам омогућавају да боље разумемо границе грозоте и дивљаштва до којих људско биће може да се спусти када робује верском фанатизму, убеђен да му његова вера дозвољава да уништи свет, па чак и да допринесе његовом ишчезнућу, тако што ће га очистити од неверника. Том сировом и тврдом варварству Филип Лансон супротставља разум и човечанство, лепе уметности, поезију, идеје, које сматра заједничким именитељима за сва људска бића, дубљим и постојанијим од разлика у језицима, веровањима, расама и обичајима, све што нас приближава и збратимљује, и што ће на крају преовладати над ирационалношћу и неизмерном лудошћу оних који верују да ће изборити правду ако буду бацали бомбе и убијали невине.

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here