ЛОМПАР: Нема разлике у политици власти и опозиције

Поделите:

Проф. др Мило Ломпар је истакнути српски интелектуалац, историчар књижевности, филозоф и председник Задужбине Милоша Црњанског. На Филолошком факултету у Београду предаје предмете Српска књижевност XVIII и XIX века и Културна историја Срба. Био је генерални директор Политике а.д. у периоду 2005-2006. године и аутор је бројних књига о култури и историји српског народа, међу којима је и култно дело Дух самопорицања. Непосредни повод за овај писани интервју била је актуелна политичка ситуација у земљи, али у њему су обрађене и друге важне националне теме.

Прошле године смо обележили стогодишњицу оснивања Краљевства СХС. Данас у Србији полако преовлађује став да је формирање заједничке државе Јужних Словена била фатална грешка. Како тумачите то да готово ниједан интелектуалац из ере која се често назива „златним добом“ модерне српске државе није видео куда све то води? Постоје ли забележена противљења или макар двоумљења код било којег припадника тадашње српске интелектуалне и политичке елите, или је први који је поменуо српско становиште био Милош Црњански тек 1934. године?
 Било је – и у времену пре Првог светског рата – недоумица и зебњи пред могућношћу српског уједињења: Слободан Јовановић је у Српском књижевном гласнику – 1901. године – веома прецизно именовао проблеме и нерешивости који се постављају пред остварењем такве замисли. Павле Поповић је – током рата – у свој дневник бележио знатне примедбе самом концепту југословенског уједињења. У послератном периоду, Јаша Томић је 1919. године упозоравао да нова држава настаје на аустроугарским основама. Љубомир Стојановић је – у полемици са Новом Европом – 1924. године предлагао одвајање српских крајева, јер је држава – због политичког понашања Хрватске сељачке странке – постала немогућа творевина. Но, то су били тренутни просеви узнемирених свести: чим би се околности мало поправиле, они су стављани у засенак.

Српски интелектуалци су били – и све до данас остали – хипнотисани западним (америчким) погледима: они се никад нису еманциповали до тачке да интелектуално оспоравају спровођење западних (америчких) интереса. То показује колико су заувек остали провинцијално одређени, јер је управо таква еманципација – у духу универзализма и вредности – еминентно европско понашање. Уместо тога, западна страна света је за њих безусловно остала најбоља страна света: без обзира на цену која је плаћана због таквих схватања. Услед таквог предразумевања, они су спремно интелектуално пустили да западне (америчке) силе уређују положај српског народа у XX веку. Они, дакле, нису ни помислили да идентификационо понашање према Југославији треба заменити уговорним: између два светска рата била је најбоља политичка и историјска прилика за то. Тек је стварање Бановине Хрватске – 1939. године – показало степен запостављености српских интереса.

У титоистичкој Југославији је, пак, образован уговорни однос (самоопредељење република) на крајње антисрпској платформи: преко два милиона Срба је десуверенизовано у часу распада државе. Но, српски интелектуалци никад се нису осетили одговорним због својих превида и предубеђења: као емигрант, Слободан Јовановић је опрезно назначио како је његово поколење било осетљивије на лепе него на ружне стране западног света. То је било све. У поређењу са Солжењициновим самопосматрањем, или других руских емиграната и дисидената, у чија размишљања улазе осећање греха, кривице и патње, овако закрити искази делују као ништа. Српски комунисти, и интелектуалци левичарске оријентације, отишли су корак даље: они одбијају да су за било шта одговорни, иако су спроводили безупитну власт пет деценија. То показује да српска култура не тематизује осећај одговорности због јавног деловања. Резултат је – интелектуалци и политичари без савести.

Истичете да је 1945. година једнако историјски кључна као и 1918. јер је тада пропуштена прилика да се искуство геноцида расветли и учини интегралним делом националне свести. Уместо тога, оно је једноставно преслојено титоистичким садржајима, при чему је сам Јосип Броз 12. маја 1945. на оснивачком конгресу КП Србије повукао лажну симетрију између усташа и четника која се злоупотребљава све до данас. Мислите ли да би наша савремена историја била битно другачија да смо – попут Јевреја и Јермена – искуство геноцида учинили једним од важних стубова своје националне свести, и да ли је данас касно да се приступи једном тако захтевном процесу?
 Имали бисмо јасну свест о тешкоћама властитог националног (колективног) положаја: отуд проистиче промена у понашању. Ако и данас затомљујемо ту свест због регионалне политике, што је еуфемизам за западне (америчке) налоге који од нас траже прикривање искустава која би требало да нас отрежњују, онда не желимо ништа друго него да уграбимо време предаха пред нову погибију коју бисмо дочекали потпуно несвесни онога што је условљава. Не желимо – као култура – да учимо из својих несрећа: фаворизујемо интелектуални кетман, стављање на страну јачег, не разликујемо власт од државе, нити режим од народа, као ни моћ од истине. Не разликујемо облике отпора нити њихове трајне и тренутне могућности.

У Духу самопорицања у више наврата тврдите да „српска културна политика једноставно не постоји“, док нашироко пишете о нијансама и главном току хрватске културне политике. Шта је разлог томе? Да ли је у питању само другачији доживљај Југославије, који је на хрватски национални дух утицао стимулативно, док су Срби извршили „националну демобилизацију“, или је пак разлог оно што Момо Капор назива „талогом векова“, односно другачији културно-историјски профил два народа?
 Српска културна политика не постоји услед снажног западног (америчког) притиска на јавну свест, као и због неосвешћеног односа српских интелектуалаца према западном свету. Шта би чинили аутентични западњаци данас? Били би као Доситеј: он је највећи аутентични западњак у нас. На саветовању у Враћевшници 1810. године определио се за Русију а не Аустрију. Зашто? Зато што је са српског становишта процењивао одакле долази помоћ. Они би, дакле, преиспитивали западне налоге и притиске са становишта универзалности, оспоравали их као пропагандне матрице, уместо што опонашање узимају као образац јавног понашања.

Они би разликовали интелектуално од политичко-прагматичког јавног деловања. Јер, треба јавно оспоравати наметнуте налоге из интелектуалнихразлога и упркос томе што су сами налози у политичком регистру некад неизбежни и незаустављиви. Национални интелектуалци би створили културу отпора у њеним различитим регистрима. Хрватска културна политика је сасвим подређена западним (немачким) налозима и њена снага проистиче из српске предатости западним (америчким) интересима. Јер, у арбитражи између српских и хрватских права или интереса, западни свет је – чак и у ситуацијама када је само српска страна савезничка – свагда културолошки опредељен у корист хрватске стране. Утолико ју је лако разоткрити у њеним садржајима и тешко зауставити у њеном протејском (југословенство, европске интеграције, привредни односи) простирању.

У збирци есеја Похвала несавремености истичете да је несавременост „субверзивна“, док у Духу самопорицања наводите да је рећи неком да је конзервативан у ,,данашњем преовлађујућем – и владајућем – интелектуално-политичком говору као да су му рекли да има лепру“. Да ли из овога можемо закључити да је конзервативизам субверзиван, будући да је несавремен, и да ли бисте се сложили са тезом да конзервативци у Србији никада нису добили праву шансу, за разлику од либерала и народњака?
 Будући да није јавно подстицана, несавременост – као заједничко уточиште за многу политичку оријентацију, попут конзервативизма или националних либерала – нужно је аутентична. Утолико је субверзивна у односу на неаутентичну (лажну) реч садашњих левих-либерала чија је власт готово без ограничења у западном (америчком) свету. Конзервативци и национални либерали (Гарашанин, Милетић, Ристић, Новаковић) су створили основе српске државе у XIX веку и темеље српског уједињења. Они (Богдан Поповић) нису успели да остваре неминовни модернистички преображај као нови стадијум јавне свести: разишли су се са идејама и уметничким и идеолошким тежњама поколења које је дошло после Првог светског рата.

Њихова граница показала се као граница српске културе. И када је срушен грађански свет и створен социјалистички свет, остала је подела на архаично-традиционалне (Ћосић, Ћопић, Лалић) и прогресистичко-хилијастичке (Давичо, Константиновић) светове, идеологије и интелектуалце. Несавремена егзистенција (Црњански, Растко Петровић, Шумановић), као модернистички искорак на нову историјску степеницу, као вера у снагу личности и талента, као удес такве вере и као велико дело, без разарања друштва, али са његовим мењањем, није никада била јавно одржива и усвојена за стандард културе, јер српска култура нема регистар који би је учинио прихватљивом.

У књизи Слобода и истина на два места евоцирате полемику између чехословачког државника и филозофа Томаша Гарика Масарика који је аутор пароле „просветом до слободе“ и младобосанаца – предвођених Пером Слијепчевићем – који су му у полемичком тексту одговорили паролом „револуцијом до слободе“. Шта је по вама главни узрок српске склоности ка револуционарним решењима у односу на метод дуготрајне и упорне борбе и да ли је предуслов за промену тог приступа формирање јасне културне политике, тим пре што данас живимо у ери такозваних меких окупација?
„Ситан рад” (Масарик) је – по мом мишљењу – једини делотворни отпор нарастајућем западном (америчком) притиску. Можда спор и тром, можда на сувише дугу стазу, али једини. Он би можда могао да створи подлогу за неутралисање и ублажавање политичких наметања. Други начин, промена режима, без овакве подлоге, не даје учинке: садашњи режим, који је дошао на власт као тотална негација претходног режима, увео је у администрацију, управу и јавност још више представника оне идеологије коју је претходна власт оличавала. Отуд је он њен продужетак и убрзање, чак и ако његов врх то не би хтео. Погледајте Програмски савет РТС, погледајте министарства, погледајте медије, све до председника владе: готово сами представници невладине интелигенције.

Како се томе супротставити? „Ситним радом”: образовањем мањих интелектуалних заједница, њиховим јавним деловањем, њиховим повезивањем и међусобном солидарношћу, стварањем мреже група за притисак, натапањем јавне свести оним садржајима који подривају владајући поредак мисли и чинова, утврђивањем сржних тачака националне агенде као остваривих, одрживих и проверивих циљева, функционалном поделом на фундаменталисте и опортунисте у националној интелигенцији, вежбањем „националне дисциплине”, за коју је још Слободан Јовановић устврдио да недостаје у нашој колективној свести. Стварањем националне јавности стиже се до борбе унутар установа као облика борбе за установе. Тако се ствара подлога за политичку странку која би неке од идеја могла претворити у дејство, као што се тако обликују људи који би могли постати учесници у јавним пословима.

„Ситан рад” је увек могућ и потребан, не смета што је „ситан” (мален, у микроструктури) под условом да је „рад” (непрестано и истрајно понављање појединих речи и чинова), док су револуције и преврати повремене чињенице историјског искуства. Они међусобно не противрече: Масарик је 1914. године – као човек у годинама – напустио Аустро-Угарску и агитовао за њен распад и стварање Чехословачке: чак је у Русији тражио добровољце – међу заробљеним аустријским војницима – за рат против Централних сила. Али, „ситан рад” тражи културу која разуме пролажење времена, која учи индивидуалца да се подређује националној дисциплини.

Зар је то овде икад било пожељно међу интелектуалцима? Да неко улаже свој таленат и знање у неко време када њега можда неће бити уместо да уграби место директора Института и амбасадорску столицу? Где сте то видели у нас? Да неко пристане на лични пораз у име несигурног обећања о општој победи? Како нема таквих, уживамо у томе што су око нас све сами победници у амбијенту општег пораза.

У Духу самопорицања истичете да ,,државна власт има најужи маневарски простор за спровођење културне политике, да културне институције имају знатно разуђеније поље деловања, док појединци имају најшири дијапазон употребе културних средстава и сврха“. Разлог томе видите у чињеници да у малим државама често владају окупационо-колонијални услови, па бреме одржавања културне политике често пада на појединце. С тим у вези, да ли сте велики успехДуха самопорицања (који је до сада имао осам издања) доживели као потврду ове ваше тезе о појединцу који може деловати мимо система?
 Та књига је – стављајући помало у сенку неке друге моје књиге а некима опет крчећи пут до читалаца – предложила дијагнозу (биланс комунистичке владавине и прелазак титоистичког начина мишљења у садржаје невладине интелигенције) и терапију (повратак српском становишту као историјску и политичку реактуелизацију наше прекомунистичке традиције). Она је остављала ван сумње демократски поредак, поделу власти, постојање других и друкчијих политичких и културних оријентација. Околност да је била тако дуго и истрајно нападана, да је служила као оправдање за развијену политичку и интелектуалну дискриминацију њеног писца, проистицала је из две чињенице: ствари које је она враћала у јавни простор биле су деценијски табу и – вођена анализом наших околности – антиципирала је европски повратак националном становишту.

Све што се као ново појавило у Европи и Америци у времену после њеног појављивања 2011. године – од интелектуалних чинова, попут париске изјавеевропских интелектуалаца из 2017. године, до политичких покрета последњих година – било је у већој или мањој вези са њеном основном димензијом. То је било природно, јер је она обнављала у нас запретану стазу европске политике коју оличавају национални либерали. Она оличава моје интелектуално настојање, сасвим појединачно и без веза са било каквом политичком и културном формацијом. Најближа су ми схватања националних либерала: која су данас на индексу прогресивних месијаниста у целој Европи. Но, у нас и нема таквих формација. Тек када би их било, могли бисмо разложно разговарати о могућим односима између државних, институционалних и индивидуалних поступака у подручју националне политике.

Потребно је одговорити на једноставно питање: ако су у Србији и Црној Гори – по америчким анкетама – најприсутније симпатије народа према Русији, како су најбројнији интелектуалци који су антируски опредељени? Где је наступио прекид између њих и народа у којем су школовани и постали интелектуалци? Како се то догодило? Дугују ли они нешто било коме или све постоји да би они били – новчано и статусно – намирени? Интелектуалци и политичке класе које они сервисирају показују начин како се преиначавају основна политичка расположења у нас. То значи две ствари: не може се без њих, не помаже никакав антиинтелектуализам и антиполитичко понашање, и треба настојати да јавни притисак постане такав да морају кориговати своје понашање. Дуг пут.

Надовезујући се на тезу о неопходности појединачног деловања, не чини ли вам се да другосрбијански културни посленици показују већу свест о значају кулутре у односу на националну интелигенцију и ширу јавност? Како објашњавате то што је приликом образлагања Предлога стратегије развоја културе 2017-2027 у Народној библиотеци атмосфера била на ивици конфликта јер је неколико Данасових и Пешчаниковихколумниста одлучило да врло агресивно проблематизује садржаје стратегије који им се не свиђају, попут фаворизовања ћирилице, и зашто ти људи нису наишли на било какав организован вербални отпор друге стране? Исто тако, једина странка која је своје учешће у влади условила добијањем министарства културе био је ЛДП. Да ли ,,Друга Србија“има већи степен свести о томе да је, како ви тврдите, политика „само спољашњи и највидљивији моменат културе“?
 То проистиче из неколико околности. Страни чинилац – у чијој интересној орбити се креће невладина интелигенција – непрестано ствара подлогу (медији, културна политика, структурирање јавних вредности, одузимање банака, природних ресурса) која је одлучујући чинилац у прихватању политичких одлука. Они разумеју да је то најсигурнији начин да наметнуте одлуке временом постану сталне. Том њиховом настојању иде на руку председник Србије са својим захтевима за „променом свести”, заклињањем у дело Радомира Константиновића, одласком на заседање Националног конвента у току разговора о Косову и Метохији. То су све унутрашњеполитички потези: они, дакле, нису ни у каквој вези са спољнополитичким изнудицама. Они одсликавају дубоко осећање инфериорности које се из индивидуалне претвара у друштвену патологију.

То показује да је ова власт привидно национална, суштински несигурна, без икакве платформе, па су њене мере у духу националне политике спорадичне, несистематске, декоративне и недоследне. Како – у тим околностима – подржати мере које она предлаже и од којих сама и лако одустаје? Она је – осим тога – осветољубива и нарочито рђаво усмерена према националној интелигенцији која не одобрава њене политичке одлуке.

Осим тога, не постоји политичка и културна формација (медији, људи, странке) која би вршила систематски притисак на сваку власт у правцу националне културне политике: која би непрестано и програмски оспоравала пропагандне и идеолошке садржаје невладине интелигенције. За разлику од XIX века, када су српски трговци у Босни и Херцеговини, Славонији, Хрватској и Далмацији, Срему, Бачкој и Банату, и поготово самој Србији, новчано подупирали национални покрет, данас нико не жели да створи материјалну подлогу за такву активност.

Ове године прослављамо значајан јубилеј, 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Како видите улогу СПЦ у данашњој Србији? Пре извесног времена сте били међу неколико интелектулаца које је патријарх примио на разговор у Патријаршији. Како тумачите његове изјаве противљења подели Косова и Метохије и истовремене позиве на народно јединство пред спољним притисцима?
Тако како су изречене. Приклањам се дословном тумачењу.

Рекло би се да једна друга значајна српска институција има у великој мери супротне ставове у односу на СПЦ када је реч о Косову. Говоримо о Српској академији наука и уметности. Како видите друштвену улогу САНУ данас?
 Као негативну. Ту има више чинилаца, јер је она постала проблематична и са научних, и са уметничких, и са јавних, и са политичких разлога. Њен састав у одељењима друштвених наука обележава стрмоглављивање вредности. Тамо где је – у Одељењу језика и књижевности – седео Никола Милошевић, чији је опус репрезентативан за другу половину XX века у нас, сада седи Слободан Грубачић, који није написао ништа а да није било или сасвим безначајно или осенчено сумњом за плагијат. Какав ауторитет могу имати такви појединци? А Академија нису зграда и академски додатак него људи.

Председник САНУ – као човек који је изнео идеју о елегантном повлачењу са Косова и Метохије – обавља улогу идеолошког скретничара који треба да обезбеди пожељан (политички коректан) састав чланова за наредне деценије. Тако је за дописног члана предложена Милена Драгићевић-Шешић која је недавно у извештају за једну инострану асоцијацију у Регенсбургу пописала неподобне интелектуалце. Ту је моја књига Дух самопорицања добила челно место.  Боље би било да су је предложили за достављачког члана. Јер, улога достављачке интелигенције је да онемогући људе одређене политичке оријентације у интелектуалном смислу, да би их неутралисала на сваки начин. То је дуга традиција комунистичког начина понашања: у њој видно место заузима Латинка Перовић. Сада такви појединци постају кандидати за чланове САНУ заједно са научно неубедљивим животним и политичким опортунистима. Шта тако образована установа може бити него пуки декор различитих моћи?

Како тумачите феномен све већег утицаја глумачких кругова на политички живот у Србији? Сматрате ли да је то само одјек једног глобалног феномена, будући да су и у САД глумци на првој линији фронта у политичкој борби са тамошњим председником, или ипак код нас постоји нека локална специфичност, посебно јер су глумци имали велику улогу и у протестима против Милошевића и чак након његовог пада добијали министарске функције?
 То је последица епохалног премештања јавног фокуса са речи на слику: глумци, као протагонисти слике, симпатије које изазивају преносе на политичко мишљење које заступају. То се односи и на глумце који воде политичке протесте и на оне који подржавају власт. Треба – као и када је реч о другим професијама – разликовати њихову јавну употребу од њиховог заната. У јавној употреби, они могу бити прихваћени или оспоравани. У њиховом занату има много уметника чији живот није ни славан ни имућан и који су прави поклоници и страсници једне тешке вештине.  У политичком мишљењу не би требало да буду привилеговани. Човек чије име – одлуком власти – носи један авион националне компаније, Мики Манојловић, изјавио је да не би био ожалошћен ако Косово и Метохија буду и међународноправно одвојени од Србије. Он је, дакле, отписао хиљаде људи који тамо живе и за које такав исход може значити сеобу са сопствених поседа. Он је себи дао за право да се тако понаша. То свакако припада његовој слободи. Али, слободи припада и много тога још на шта његова мудрост и не помишља.

Познато је да сте оштар критичар актуелне власти. Међутим, већина националних интелектуалаца који деле ваш политички став ипак није пристала да потпише професорске петиције које круже последњих дана. Да ли сте добили позив да потпишете неки од професорских прогласа и, уколико нисте, како бисте поступили да се то догодило?Такође, које је ваше мишљење о актуелним протестима? Мислите ли да они у крајњој консеквенци стимулишу актуелно руководство да води суверенистичку политику или га можда гурају ка политици испуњавања страних налога?
 У току је процес у којем се кристализују сукобљене формације и свако неприклањање већ створеним правцима кретања доноси ризик погрешног разумевања. Када сам – још 2012. године – јавно критиковао ову власт, њени данашњи оспораватељи – попут Весне Пешић – видели су у њеним носиоцима – Черчила и Де Гола. Не критикујем ову власт зато што од ње нешто очекујем или зато што очекујем нешто од њених наследника него зато што се не слажем са њиховом политиком: као што се јавно нисам слагао ни са политиком њихових претходника.

Нисам добио позив да потпишем петицију о којој је реч. Будући да сам јединипрофесор Филолошког факултета који се јавно бунио због програмиране и тајно организоване посете генералног секретара НАТО-а Филолошком факултету, која је представљала пропаганду у корист ове злочиначке организације, пропаганду коју је вршио актуелни режим а спровео актуелни декански колегијум, спреман сам да будем и једини професор који не би потписао ову петицију.

Актуелни протести су демократски и оправдани. Премда не дотичу постојање Соње Лихт и Александра Сороша на барикадама власти: зар је могуће да је Соња Лихт против демократије? Недавно је Весна Пешић оне који се противе одвајању Косова и Метохије назвала горим од председника Србије и – моронима. Како протестовати заједно са онима који вас сматрају мороном, осим ако не желите да потврдите њихово мишљење да сте стварно морон?

Власт се с правом оспорава са цивилизацијског становишта, јер је она уназадила многе видове друштва: медијски, културни, безбедносни, законски. Али, коалициона власт Војислава Коштунице је задовољавала све цивилизацијске стандарде, па је у пропаганди ДС-а бесомучно сатанизована 2008. године, јер је њена политичка агенда – противљење одвајању Косова и Метохије – била неприхватљива за западне (америчке) чиниоце. Зар садашњи председнички ауторитаризам није на апсолутни степен подигнути председнички ауторитаризам Бориса Тадића који је – са балкона ДС-а – претио да се влада не сме формирати мимо његове странке, иако она нема парламентарну већину, и дражио распомамљену масу обећањем да Коштуница неће бити премијер? Зар садашња скупштинска диктатура није само на апсолутни степен подигнуто понашање Гордане Чомић као председавајућег Скупштине Србије између 2008. и 2012. године? Итд.

Има истине у марксистичком подсећању да квантитет даје нови квалитет, па је садашње стање свакако горе од претходног, јер је процес велеиздаје поодмакао, па се ауторитаризам и не-демократско понашање морају појачавати да би он био довршен. Ту имамо парадокс: највећи противници „петооктобарске републике” истовремено су најфанатичнији приврженици политике српског председника који остварује неке од најрадикалнијих идеја петооктобарског света: зар председник владе – његовом вољом а не политичком нуждом – није особа мањинске и не-традиционалне сексуалне оријентације и дугогодишњи службеник невладиног сектора? Колико је таквих председника владе у Европи?

Но, нисам опазио да је на протестима присутна свест о одговорности оних који су утирали пут СНС-у. Уместо свести о кривици и одговорности, пада кључна реч – морони. Нико се није јавно супротставио нашој легендарној мисионарки и стао на страну људи које она дискриминише. То значи да су цивилизацијски стандарди само рационализовање дубљих и политичких разлога. Отуд следи да је циљ промена власти а не промена политике, јер је у обе конфигурације – и владајуће и опозиционе – видљиво присуство западног (америчког) чиниоца: челичну песницу власти, коју оличавају јавне увреде, треба да сакрије плишана рукавица, која ће тајно онемогућавати непожељне учеснике и теме. Демократија – као и диктатура, комунизам, Молох или богови подземља – тражи и проналази потребне жртве.

 

Извор Нови Стандард 

Поделите:

3 Коментари

  1. ЛОМПАР ОПЕТ НИШТА НЕ РЕЧЕ О ВРАЋАЊУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У ЖИВОТ; ЗА СВЕ ДРУГО ШТО РЕЧЕ — СВАКА МУ ЧАСТ

    У вези ас српском ћирилицом у српском језику, у старту нису заузели најисправнији став у вези с питАњем ћирилице. Питање ћирилице је постављено као реч о писму српског језика с алтернативном употребом, а онда се спомињала некаква “бедна фаворизација ћирилице” која је до овога часа окљаштрена међу Србима 90 одсто.
    Прави одговор и старт Министарства културе заједно с лингвистима не да се у српскохрватском двоазбучју иде на повећање употребе ћирилице с једва један до два одсто у односу на садашње убиствено стање за српску азбуку. Министарство је с лингвистима морало поћи одд уставне обавезе у Члану 10. Устава Србије и тражити неизоставно примену уставне обавезе преко усаглашавања Закона о службеној употреби језика и писма и, што је још важније, реформу у Правопису српскога језика у складу с Чланом 10. у коме је ћирилицу народ на референдуму за Устав 2006. године поново изабрао за једино писмо српскога језика са сто одсто употребе. Министарство и лингвисти су се уплашили такве примене праксе из свих других језика Европе и зато ћирилица је данас међу Србима сиротица којој прети скори потпуни нестанак, уз овладавање сто одсто хрватске латинице код Срба, што је била интенција комуниста све време њихове владавине. Нажалост, и за време ове власти, шпто се ћирилице тиче, остало је “И после Тита Тито”. Дакле, кључни темељ је да ћирилице поново буде сто одсто међу Србима баш као што је сто одсто хрватске латинице код Хрвата. Срби се још у писму држе “српскохрватског језика” и комунистичке владавине која је сузбила ћирилица и оставила нам је до десетак процената данас.

  2. ОВО ЕН ПОДРЖАВАМ КАО “СЛОБОДУ МИШЉЕЊА”

    Нисам сигуран у коликој је мери у праву глумац Манојловић када износи своју “слободу мишљења” да у том мишљењу истиче нешто што је чиста противуставна категорија. Косово и Метохија изван Србије је противуставност. А уставност КиМ-а у Србији потврдио је народ у уставној преамбули, али не само у преамбули. Нисам правник, па не знам да је истицање мишљења противног Уставу директно противнародан чин. Према томе, не бих рекао да је отцепљење “Косова” само у домену “слободе мишљења”. Смем лои ја да имам слободу мишљења, па да изјавим да сам за “убиство неке особе”. АЉ за мене је отцепљење Косова и Метохије за Србију и Србе убиствен чин, а не “слобода мишљења” појединца. Зато не бих подржао ни ово мишљење Ломпара када овде каже: “Он (мисли на глумца Манојловића) је себи дао за право да се тако понаша. То свакако припада његовој слободи. Али, слободи припада и много тога још на шта његова мудрост и не помишља.”

  3. Ломпаров повратак српском становишту без ћирилице

    Одлична питања је поставио новинар. Тако је Ломпару дао прилику да образложи значај ћирилице у склопу српске државне културне политике, јер су заступници “друге Србије” управо у њој препознали опасност да би се Срби могли призвати памети и дати своме писму национални значај. Али ништа од тога, ни речи о ћирилици. Тако се Ломпар односи према ћирилици у континуитету. Пре неких десетак година ВИДОВДАН је објавио мој текст “Српска интелектуална елита дасе одреди према ћирилици”. Прво сам навео позитиван пример проф.др Слободана Антонића, који је у интервјуу ГЕОПОЛИТИЦИ рекао да су све његове досадашње књиге биле ћириличке, јер је мислио даје свеједно, али сада види да није свеједно па ће све будуће његове књиге бити ћириличке. А онда је рекао нешто чега се није сетио нико пре њега : требамо пружити отпор ћирилицом. Као лош пример навео сам управо Ломпара, који је и онда имао неки свој текст о пожељној српској државној културној политици. У том тексту се писало о српском језику, а да ћирилица уопште није поменута.
    Откад су последњих година Ломпар и Антонић почели наступати заједно, више ни Антонићне помиње ћирилицу.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here