ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ: Снимићу “Јасеновац” и “Дјецу Kозаре” макар то финансирали и Немци

Поделите:

Лордан Зафрановић је филмски редитељ уз чије филмове су одрастале генерације бивше нам СФРЈ. И данас су то култни филмови “Окупација у 26 слика” или “Пад Италије” и још доста њих из опуса од стотину и нешто наслова. Истовремено Зафрановић је први на листи европских филмаџија чије је стваралаштво забрањено као “непријатељско пропагандно штиво”. И то у његовој Хрватској. “Не одлазим на Шолту (родно село), био сам пре неколико година, тамо сам имао проблеме кад сам радио филм о Артуковићу, па су ми то срушили.”

Шта се то догађа у Хрватској кад је филм “Дневник Диане Будисављевић” добио Златну арену?

“Не можемо да причамо о филму који нисмо видјели. Филм говори о једној великој срамоти и злочину из Другог свјетског рата, која се покушавала у Хрватској повијести негирати на разне начине, радећи филмове потпуно супротне. Направљен је филм о томе да је то био један веома угледан радни логор без икаквих проблема и да су партизани заправо направили прави логор након рата, што су чисте измишљотине, значи иде до апсурда. Тако да су филм о Диани и Златна арена за мене били доста угодно изненађење пошто сам чуо и знам да је Дана Будисављевић врло озбиљна редатељка и да је то припремала више година. Нисам сигуран ко је био у том жирију, најављен је Павао Павичић, који је десничар. Филм се мора видјети, да ли је то одређена контроверза или је то нешто потпуно ново што се Хрватске тиче.

Већина медија у Хрватској за филм каже да је то великосрпска пропаганда, да су усташе чувале ту српску децу, да их нису злостављале, да су усташе у ствари биле на правој страни… Има ли неки заједнички именитељ данас у српско-хрватском питању о политици, у јавном наративу, или докле ће ово лудило да траје?

“Има ту разних, како бих рекао, примјера да су постојали неки договори Хрватске и Србије у смислу отварања тих црних точака те заједничке историје, и није то од јучер него је то још из Титовог доба, ствари су се заташкавале умјесто да се отварају и готово ми се учинило да тај неки комунистички систем још дјелује и да у том неком политичком подземљу има људи који спрјечавају да се те теме отварају. И мислим да су то доста јаке снаге које то заустављају, јер то осјећам на својој кожи. Ево, у неколико наврата сам покушао, у Београду сам чак био позван прије нешто више од двије године од Вучића, да направим велики филм о Јасеновцу, пошто је то моја тема. Међутим, после договора са Вучићем чак и о цијени која је била доста скромна, јер ја на други начин радим, после тога он је дао неке од тих министара да то воде, међутим, након тога се ништа није десило.

Политика иде у једном смјеру, умјетност у другом, ријетко се подударају, готово никада. Али мени је остао један горак окус тог састанка и схватио сам да једноставно неко други диригира шта би се међу та два народа и уопће на Западном Балкану требало дешавати. Тако да остаје један доста горак окус и након одбијања “Дјеце Kозаре”.

Ви сте у интервјуу за “Експрес” најавили да хоћете да направите филм о деци Kозаре, да имате добар сценарио и да тражите јасну подршку за тај пројекат који би био од историјског значаја, не само за Србију и Хрватску. Филм о једином дечјем конц-логору. Међутим, имам утисак да постоји отпор у самој Србији да се прави такав филм?

“Па чудна се ствар дешавала. Ја сам емигрирао из Хрватске због филма о усташама, повод је било суђење Артуковићу. Хтео сам да преко те личности покажемо каква је била та НДХ. Истраживао сам тај феномен шест, седам година. Тај филм никада није приказан на ТВ Загреб иако су они били копродуценти до 1991. Тај филм и игре око њега све показују. У више наврата разговарао сам са предсједницима државе, Јосиповићем, Милановићем, који не припадају ХДЗ-у, нити тој десној струји, да се то прикаже, да се узме ово дизање руку у знак усташког поздрава “За дом спремни”, да ипак ти млади људи виде шта је то била та држава која се звала Независна Држава Хрватска.

Обећали су да ће помоћи, али ништа се није десило, филм није приказан и остало је и даље да ти младићи, не знајући уопће шта то значи “За дом спремни”, дижу руке. И даље се то продуцира по стадионима и по неким прославама. Не само то, постоји једна већ армија повијесничара који тај Други свјетски рат и само страдање у тим логорима приказују на потпуно други начин. Нас неколицина дајемо томе отпор, међутим, отпор је све мањи и мањи с обзиром на то да је ситуација таква да, ако остајеш у овој земљи, једноставно нећеш да добијеш никакав пролаз. Ви знате да више не постоје продуценти који сами финансирају филмове, него све финансира држава. Не само у Хрватској и Србији него и у цијелој Европи. Тако да је то битка за новац и данас је врло тешко проћи ако ниси уз власт, ако ниси национално опредијељен, и то сто посто, врло је тешко доћи до новаца. Ја мислим да је редатељка Будисављевић имала доста тежак пут да би привела тај филм до краја.

И Србија је нешто помогла тај филм…

“Вјеројатно, јер она је то дуго припремала.

Шта је основни проблем у Србији да Ви снимите филм “Деца Kозаре”?

“По мени је основни проблем тај комад, та кост коју власт у Србији даје за национални филм. Сваке године расписују два пута за национални филм и то су значајни новци. Хоћу да кажем да су то некако по мени два, три разлога због чега “Дјеца” нису прошла. Један од битних разлога је тај национални, везан за политику и политика онда одређује ко ће радити и то је једна вучија јама у којој данас у цијелој Европи, можда са изузетком Француске, сви филмаши црпе искључиво новац из државних фондова и ту се укључује политика, и политика одређује преко тих неких секретара, секретарица све. И наравно, то утиче на избор комисије, бирају комисију која ће ту власт да слуша, и то је то.

На том посљедњем натјечају је управо било то, на првом је предсједник Драговић, мој колега, он је сматрао да је то изузетан сценарио који је написао Арсен Диклић и по том сценарију је могао да се направи филм. Међутим, они га нису подржали, и он је дао ставку. И онда се појавило неколико филмова о Јасеновцу и наравно да су ови људи који од тога живе и који се боре за сваки динар, да су утицали на то да они добију пројекат. “Дјеца Kозаре”, објективно, па чак и по мишљењу комисије, био је најбољи сценарио. Тако да једноставно, гдје нема продуцента са парама, све државни оци и наравно да политика на то врло утиче, и онај ко има јаче везе тај ће проћи без обзира на квалитет, и то је то. То није само у Србији и Хрватској већ у цијелој Европи.

То је значи европски тренд. А да ли Вас је Хрватска коначно прихватила, јер је почетком ове године направљена ретроспектива Вашег филмског стваралаштва у Загребу?

“Од 2000. сам покушавао да се вратим у Хрватску кинематографију са врло квалитетним сценаријима. Међутим, имао сам неке полемике са Туђманом па ме Туђман уврстио у ону своју књигу, која је у вријеме деведесетих била Библија. Остала је једна могућност да ме елиминирају по том неком, нисам једноставно довољно Хрват и једноставно довољно да вас из конкуренције избаце колеге које долазе на та мјеста и узимају новце.

Тако да је то што се тиче мог доласка у Хрватску и пријатеља, и како бих рекао, неког нормалног суживота, океј је. Али што се тиче моје професије, то је још увек исто као деведесетих година. Врло велика ријеткост да поводом мог јубилеја удружење редитеља направи ретроспективу у њиховим просторијама, врло ограничен број присутних. Ту се не може показати и говорити о некој такозваној рехабилитацији, јер то је глупо, ја остајем на својим позицијама и даље. Мени је истраживање филмско битно да би ти филмови поручили некој генерацији сада или некој генерацији која ће доћи о томе да се то зло – фашизам, више не понови. То зло било је тако снажно, тако нељудски.

Једноставно је то једна тема којом се ја већ годинама бавим, и нормално је да политике, које не иду тим путем него супротним, то спрјечавају.”

Да скинемо мрљу са себе

Ви сте први упрли прст и у Титов раскалашан живот у рату у једном филму, или то беше она серија о Титу?

“То је баш та серија о Титу. То су врло озбиљне ствари, одговорне, и та политика на том нивоу једноставно је поразна. Балкан служи тим великим силама да би експериментирали, јер су политичари врло поводљиви, за малу лову може са њима да манипулираш како год хоћеш и можеш да створиш шта год хоћеш на том простору, тако да је то једна доста сива слика. Иако ја опет кажем да нема земље коју ја више волим од Далмације и све што сам радио, ја сам све то радио из неке љубави да бих скинуо ту мрљу са себе.

Да можемо свакога да погледамо у очи и да кажемо опрости, ми смо тога свјесни, али једноставно то је био такав период, таква политика више није. Међутим, то се не дешава нажалост, баш супротно. И то ме растужује и наравно пуни ме енергијом да направим о томе филм. Ја се само реализирам преко филма, нисам ни у министарствима, нисам ни у новинама. Само филм, а филм је онда једна анализа са више људи, са стручњацима, и сва питања која поставимо, филм нађе решења јер је то један дуготрајни, аналитички рад. Моји филмови који су излазили, они су излазили из докумената.”

Ekspres

Поделите:

2 Коментари

  1. DJECA KOZARE

    Iako nisam pročitao scenarij ,,Djeca Kozare ,,a , pročitaću ga – vjerujem da je Arsen Diklić napisao izuzetan scenrij , isto kao što mislim da je Lordan Zafranović jedini redatelj , koji u ovome trenutku , po ovome scenariju – može da snimi film izuzetne umjetničke i komercijalne vrijednosti . Razni su interesi rukovodstva i Srbije i Hrvatske u pogledu mnogo čega pa i tog filma . U ovome trenutku to su beznadežni razgovori . Republika Srpska MORA UPLATITI U STARTU pedeset posto troškova za proizvodnju tog filma , ostatak će se u medjuvremenu naći . Želim ti sreću Lordane .

    S poštovanjem , Dragoljub Mutić

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here