Ловци на скупе менаџерске главе које су у Србији ипак јефтиније

Да у животу понекад може бити као у песми „Један позив мења све”, схватио је тридесетосмогодишњи Борис Т. дечји кардиохирург, када је пре нешто мање од годину дана, добио понуду да пређе у једну аустријску болницу.

Уз, подразумева се, пристојну плату и могућност даљег усавршавања. У први мах је помислио да све то само лепо звучи, али како поверовати неком непознатом ко то са друге стране телефонске жице нуди, а кога ни не познајеш.

Саговорница му је објаснила да ради за агенцију која посредује при запошљавању, односно да је „ловац на главе”.

Борис се, прича, распитао и сазнао да у Србији по Закону о раду већ више од деценије постоје агенције за посредовање које често ангажују велике светске компаније како би добиле најбоље кадрове за које не жале добро да плате.

Драгана Рајачић, инжењер по струци, на чијој визиткарти пише консултант за потрагу за кадровима, каже да се већ 17 година бави „хед хантингом”, како се то на Западу каже. Када је 2000. почела, живела је и радила у Москви. Тражећи нови посао, пријатељ ју је повезао са агенцијом која се тиме тамо бавила.

„У Србији је то тада била потпуна непознаница, само је једна агенција у Београду то радила. Проблем је био Закон о раду, који у то време није препознавао посредовање у запошљавању. Вративши се у Београд и сама добијам позив од једне од највећих „хед хантинг” компанија да радим за њих као главни консултант. У то време, цео свет је већ деценију и по налазио менаџерски кадар на овај начин“, прича Рајачићева.

У Србији, иначе, посредници у запошљавању трагају за менаџментом највишег нивоа, или регрутују кадрове свих осталих нивоа, а траже и раднике на лизинг.

„„Хед хантинг” услуге су веома скупе. Компаније које траже врхунске стручњаке не жале да издвоје по 20.000 и 30.000 евра за услугу посредника. То је значајно мање од прихода који такав менаџер са својим тимом може да донесе годишње компанији. Уколико, међутим, не оствари очекиване (и уговором обавезане) резултате, агенција сноси одговорност гаранцијом од 12 месеци, током којих прати рад менаџера и испуњавање обавеза обе стране.

Ако се догоди да неки кандидат не испуни очекивања, агенција је у обавези да нађе другог, без додатних трошкова. Зато морамо да упознамо начин пословања клијента и да веома пажљиво и одговорно бирамо кандидате, како би смо сви били на добитку. Нико не жели да ради исти посао два пута и то за исте паре“, каже наша саговорница.

Кандидате углавном тражи сама, врло често су већ у њеној бази података, или се јављају сами, или их неко препоручи. Признаје да је имала срећу да је ангажују велике компаније које су тек формирале своје тимове и службе управљања људским ресурсима. Радила је за „Гаспромњефт” када је тек купио већински пакет НИС-а, али и за фирме које су кренуле у реорганизацију у циљу ефикаснијег управљања попут ЕПС-а.

„Показало се да је Србија одлично тржиште за трговину кадровима, али из много разлога нестабилно тржиште, јер су зараде ниже него у Европи и недостају специфични кадрови, који се лако запошљавају у иностранству“, прича Рајачићева.

Каже да је имала прилику да запосли познате људе на данашњој пословној и политичкој сцени, али јој пословна етика не даје за право да их именује. „Главе” је уловила за директоре „Ај-Би-Ема”, „Тојоте”, „Порa”, Генерали осигурања, Америчке коморе… у Србији и окружењу.

Износ за тражење кандидата наплаћује од компаније, у износу процента од његове зараде. Компанијама предлаже само кандидате који могу да се уклопе у компанијску културу, лојални су и добро разумеју посао којим ће се бавити.

На питање да ли их спрема и за интервјуе, саветује око гестикулације, облачења, каже да је сваки посао специфичан и није добро припремати кандидата за разговор.

„Шта ћемо после ако неко добије посао само зато што се на интервјуу представио тако да се допадне компанији, а после не покаже резултате. То ни за кога није добро. Ни за послодавца ни за за запосленог, а ни за мене“, закључује она.

Јасна Петровић Стојановић/ Политика