МАГАРАЦ НАТОВАРЕН ДОЛАРИМА ОБАРА СВАКУ ВЛАСТ: Припреме за 5. октобар трајале месецима

Поделите:

ПРИПРЕМЕ за оно што се догодило 5. октобра трајале су месецима. После бомбардовања опозиција се враћа на политичку сцену.
У августу 1999. године у Братислави се одржава први састанак представника свих опозиционих партија, синдиката, медија, невладиног сектора, чак и предузетника, који су били против Слободана Милошевића. То је уједно био и њихов први излазак у иностранство после НАТО агресије на Југославију. Сиве еминенције овог скупа били су, по сведочењу Душана Михајловића („Повленске магле и видици“), Соња Лихт и Едуард Кукан, министар иностраних послова Словачке. Организатори и финансијери братиславског процеса били су Институт Еаст – Wест и словачко Министарство иностраних послова. Закључак је да Слободана Милошевића не треба рушити демонстрацијама, него на изборима…
Неколико недеља после Братиславе окупљају се у Берлину. Свима постаје јасно да се променио став међународне заједнице према „српском питању“. Започет је један нови политички процес, формира се нека врста „Трилатералне комисије“, коју чине представници опозиције Србије, црногорске власти, и међународне заједнице, односно Европске уније и САД.

САСТАНЦИ „комисије“, која ће убрзо постати „стална институција“, најпре се одржавају у Црној Гори, у Будви и на Светом Стефану, где се прикључују представници експертске групе Г-17. Главну реч води Ричард Гелбард, лични емисар америчког државног секретара Медлин Олбрајт. Потом се селе за Београд и Будимпешту. У нашем главном граду окупљају се у грчкој амбасади, 29. октобра. Долазе и сви амбасадори ЕУ. Неколико дана касније, 2. новембра, у мађарској престоници, у финској амбасади одржава се нови састанак. Са ових скупова шаљу се поруке грађанима Србије, да постоји политичка алтернатива за превазилажење међународне изолације, укидање санкција и измирења са светом.

Најважнији састанак „Трилатерале“, брижљиво испланиран, одржан је 17. децембра 1999. године у Берлину. Баш у време годишњег самита ЕУ и САД на коме је стање у Србији била једна од главних тачака дневног реда. Скуп је одржан у хотелу „Интерконтинентал“. Присуствовали су Медлин Олбрајт, државни секретар САД са сарадницима, Хавијер Солана, високи представник ЕУ, Крис Патен, комесар ЕУ, Јошка Фишер, немачки министар иностраних послова, и Мило Ђукановић са сарадницима. Из Србије су присуствовали Зоран Ћинђић, Вук Драшковић, Драгослав Аврамовић, Драгољуб Мићуновић, Жарко Кораћ, Ненад Чанак.

Следећи организовани одлазак једног броја лидера опозиције у иностранство дешава се половином фебруара 2000. године. Медлин Олбрајт је инсистирала да присуствују инаугурацији Стјепана Месића, који је после Туђманове смрти победио на председничким изборима.

У Загребу су се окупили Владан Батић, Вук Драшковић, Весна Пешић, Мики Савићевић, Душан Михајловић, Ненад Чанак, Жарко Кораћ, Аца Стефановић.

АМЕРИЧКА државна секретарка, после званичне церемоније, окупила их је у хотелу „Шератон“. Поред ње су, уз поприличан број сарадника, били Јошка Фишер, немачки министар иностраних послова и његов колега из Холандије. Олбрајтова је била директна: „Драга господо, пре неколико месеци у овој истој сали сам разговарала са представницима хрватске опозиције, која је тада имала око пет одсто гласова пред изборе. Ви сте данас видели шта су они урадили и надам се да сте схватили ову симболичну поруку, што у истој сали одржавамо састанак са вама.“

А то је заправо значило да западни свет и међународна заједница очекју победу опозиције на следећим изборима. А само два месеца раније за време самита ЕУ и САД у Берлину, по тврдњи Тим Маршала у књизи „Игра сенки“, у НАТО бази пада договор да се примени принцип Филипа Македонског, који је говорио да и најутврђенији град може да освоји само са једним магарцем натовареним златом. Српској опозицији је послата порука: Паре наше – посао ваш! Избори постају политичка стратегија опозиције.

Колоквијум пред овај судбоносни испит је положен у Црној Гори, где су пробрани момци Зорана Ђинђића помогли Милу Ђукановићу да победи на изборима против Момира Булатовића. Били су увежбан тим, дошли су у Подгорицу и рекли: „Треба нам то и то“, добили су све што су тражили и Ђукановић је победио! Били су спремни за изборе с Милошевићем. Знали су сваку слабу тачку режима, ништа није могло да им промакне.
Били су спремни за победу и знали шта их чека…

– ВЕЛИКЕ суме новца годинама су улазиле у Србију. Прва шушкања су почела када су поједини активисти другог ешалона ДОС-а, нагло почели да троше неуобичајне велике новчане износе. Већ 26. новембра 2000. године у „Њујорк тајмсу“ је објављено да „нема прецизних података колико је тачно пара уложено у свргавање Милошевића. Америчка агенција за међународни развој (А. И. Д.) каже да је око 25 милиона долара уложено само те године. Неколико стотина хиљада долара је дато директно „Отпору“ за пропагандни материјал – мајице, беџеве и слично – рекао је Доналд Л. Присли, помоћник управника. Лидери „Отпора“ су суштински признали да су добијали много тајне помоћи, али ту тему нису хтели да коментаришу у Вашингтону.

У Међународном републиканском институту, још једној од америчких невладиних организација, коју је делимично финансирао А. И. Д., један од званичника Данијел Калингарт, рекао је да се са лидерима „отпора“ састао седам до десет пута у Мађарској и Црној Гори, почев од октобра 1999. Део од 1,8 милиона долара, колико је Институт прошле године потрошио у Србији, директно је дато „Отпору“, рекао је Калингарт. Већ од ове јесени, „Отпор“ није више био обична студентска организација већ добро подмазана машина, подржана са неколико милиона долара из Америке.

А ОНДА се појавила књига Тима Маршала „Игра сенки“ Петооктобарска смена власти у Србији. – Аутор пише: „Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције… Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки „Дојче веле“ је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу.“

У једном од ретких интервјуа, на питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона на организацију 5. октобра, Тим Маршал, новинар „Скај њуза“, био је изричит:
„То није никаква тајна, довољно је видети документа америчког Конгреса. То је укупна сума која је потрошена у Србији, на пример, за штампање материјала, за обуку, тренинг, путовања, изборе… У креирању ‘Отпора’, на пример, директно је учествовао амерички пуковник, који их је у Мађарској снабдевао свим и свачим, а понајвише парама. Било је и кеш исплата! А ја мислим да ви у Србији сами можете том новцу да уђете у траг.“
Један од блиских оперативних сарадника покојног премијера Зорана Ђинђића сведочи да су неколико пута покушавали да уђу у траг тој количини новца утрошеној у припреми 5. октобра. И успели су да дешифрују путеве који су однели 40 милиона. Оних двадесет се расуло негде по Београду…

Што се крај миленијума више ближио, то је „Отпор“ све чвршће развијао своју операцију која је требало да доведе до пада Милошевића. Следећа препрека била је сагласност око имена човека који ће постати „нови Слоба“. И тај проблем је решаван кроз припреме за изборе. Америчке агенције НДИ (Национални демократски институт) и ИРИ (Интернационални републикански институт), које финансира америчка влада, братски су поделиле надлежности. Прва је била задужена за обуку и припрему контролора приликом гласања, а друга је преузела обавезу да српске опозиционаре обучи како се води изборна кампања. Центри за обуку били су у Будимпешти, Сегедину, Бањалуци, Подгорици и Будви. Стотине активиста завршило је ове курсеве, а затим су стечено знање, као инструктори, преносили по читавој Србији. Готово сви лидери странака присуствовали су предавањима најбољих америчких стручњака за изборе.

УПРАВО у тренутку када се завршава обука опозиције Милошевић вуче судбоносан потез. Прави последњу грешку, мења савезни устав, уводи непосредне изборе за председника, расписује превремене изборе.

Национални демократски институт овластио је једну америчку компанију „Пен Скоун и Берланд“ да испита расположење у Србији. Даг Скоун, први човек агенције за испитивање јавног мњења, дошао је у Будимпешту да представницима бројних странака окупљених око ДОС-а да последње инструкције. Он је тврдио да истраживања показују како ће бирачи подржати једног опозиционог кандидата само под условом ако та личност испуњава одређене услове. Другим речима, кандидат који би могао да победи Милошевића, морао је да има чисту прошлост, да је националиста, да никад није имао везе са режимом и парама из иностранства и да није учествовао у ситним гложењима са опозиционим лидерима. Ови услови искључивали су готово познате људе из опозиције.

„Неколико недеља касније Скоун се вратио и овога пута донео доказе да се човек који одговара изнетим критеријумима, па ће стога моћи да смени Милошевића на месту председника, зове Војислав Коштуница“.

Присутни чланови опозиције били су шокирани. Тврдили су да је он практично био непознат изван Београда. Американци су износили доказе да то није никакав проблем, и да је само важно то што су анкете показале да они који су за њега чули мисле да је особа достојна поверења.

„НАЦИОНАЛНИ демократски институт је одлучио и јасно саопштио: Коштуница одговара – он је председнички кандидат и могућни победник.“ Вук Драшковић није више био у игри и једини други велики играч био је Зоран Ђинђић, челник Демократске странке (ДС). Неки његови најближи сарадници су желели да он буде председнички кандидат, али један од људи који су били присутни кад су Ђинђића обавестили о плану да се кандидује Коштуница каже да је он одмах схватио ваљаност те идеје.

„Један од његових саветника се разбеснео: ‘Нико не зна ко је Коштуница, Зоран је познат целом народу, он мора бити кандидат!’ Али Зоран је ћутао, а затим рекао: ‘Не, Коштуница може то да уради’.“

По том извору, Ђинђић је прихватио да се повуче корак уназад како би касније иступио два корака напред. Склопљен је компромис између њих двојице: ако се све буде одвијало по плану, Коштуница ће бити председник Југославије, а Ђинђић председник Владе Србије. Ђинђић је знао да та позиција може бити моћнија.

САСТАНАК ОБАВЕШТАЈАЦА У ЛАКТАШИМА

ПОВОДОМ објављивања књиге „Игра сенки“ Тим Маршал је рекао: „Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано. У сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4. октобра састанак британских обавештајаца, службеника ЦИА и представника војне обавештајне службе Југославије. Британци су, као заштиту, повели екипу специјалаца из САС. На том, последњем састанку требало је донети коначне одлуке о ономе шта ће се дешавати следећег дана. Људи из војно-обавештајне службе јасно су рекли: ‘Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати.’

ВРБОВАЊЕ НА ТРИ НАЧИНА

ОСТАЛО је забележено сведочење британског амбасадора који је службовао у једној од суседних држава и посредно био укључен у акцију обарања Милошевића: „Врбовање се одвијало на три начина: давањем помоћи одређеним медијима, давањем подршке одређеним опозиционим политичарима и тражењем инсајдера који желе да сарађују.“ Обука, новац, опрема и везе с дисидентима унутар режима стављене су на располагање опозицији. Порука људима у систему била је: „Морате променити страну.“ Британци и Американци су се сложили да помажу организације као што су: „Отпор“, Б-92, „Мрежа“… Пословне људе су убеђивали да ће без Милошевића зарадити много више новца него с њим.

novosti.rs
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here