Македонци добровољно одустали од државе — сад нема краја

Поделите:

Грађани су нас питали — зашто морамо да мењамо име наше земље? Ми смо им рекли — како бисмо могли постати део ЕУ. Испунили смо све. Сада грађани питају — зашто поново долази до одлагања?

„Тужна исповест“ Стеве Пендаровског, шефа македонске државе, уследила је након поновљене одлуке Савета министара да се не одобри почетак преговора ЕУ са Албанијом и Северном Македонијом.

Француски модел

При томе, образложење француских званичника зашто су блокирали процес делује логично: „Тренутни оквир је веома дугачак и фрустрирајући. Преговори морају бити ефектни, стога их морамо преиспитати“.
Формално, Французи би желели да процес, једном када се отвори, заврши успехом, да више не буде случајева „вечитих преговора“ и „вишедеценијских кандидата“.

Суштински, њихово залагање се тиче унутрашње трансформације, преуређења односа након изласка Велике Британије и одређивања дугорочних циљева. То тражи одговоре на бројна питања, између осталих и на теме спољних граница ЕУ, њених геополитичких циљева и односа са НАТО-ом. Прикључење Северне Македоније је на дну листе.

Европа у распаду

ЕУ губи на „веродостојности“ зато што „унутар куће“ нема сагласности око погледа на кључне претње, нема става о томе како се поставити у „новом свету“, нема визије о даљем заједничком деловању у мултиполарном поретку, нема представе ко су дугорочни савезници, а ко највећи противници, нема стратегија како смањивати јаз између сиромашне периферије и богатог центра, како зауставити миграције са ободног простора, спречити даљу депопулацију граничних подручја, осигурати континенталну безбедност.

Евроентузијазам бледи свуда, то је уочљив тренд; ако надвлада у Паризу, Берлину или Риму, онда ЕУ више неће постојати, распашће се као Југославија. Хорски се понавља како је то немогуће. Зашто?

Није се Југославија распала због „нецивилизованих народа“, несклоних демократским тековинама, мада се тако покушава представити, већ се то одиграло када су унутрашња сукобљавања до те мере ослабила интеграциони процес, да је уплив спољних фактора постао доминантан, а солидарност између конститутивних народа ишчезла.

Има очигледних разлика између ЕУ и СФРЈ, оне су политичке, економске, историјске, али треба подсетити и да је јужнословенска држава била мање комплексна од „бриселске“. Југославија је била више интегрисана него ЕУ, имала једну војску, једну дипломатију, монетарну политику, чак је представљала и јединствен „културни простор“, са јасним идентитетским стубовима.

Једном ће и Скопље доћи на ред

Да би данас било обзира према Северној Македонији, најпре се мора обезбедити солидарност унутар ЕУ. Због тога речи председника Пендаровског никога нису погодиле и никога нису забринуле, а многи у Бриселу их нису уопште ни регистровали.

Несумњиво, у једном тренутку ће са Скопљем бити отворени преговори, али само због потребе евробирократије да продужава илузију како је ЕУ и даље битна и без спровођења суштинских реформи. Или у терминологији Јоханеса Хана — значајно је због „кредибилитета“. То је за њих ствар пропаганде, а не политике.

Колико такав расплет може помоћи Скопљу? Одговор је јасан: нимало. Јер чак и када такав процес почне, нема изгледа да ће се у догледној будућности завршити.

Промена имена није крај

Промена имена земље, која је и према признању председника проблематична (било је тешко објаснити грађанима зашто се то чини), није крај. Пендаровски страшно греши када каже: „Испунили смо све“. У политици је много тога у перцепцији. Перцепција Скопља је да су „показали храброст“ и „постигли компромис“. Перцепција других заинтересованих за „македонско питање“ је да се ради о одустајању од матрице народотворности и државотворности.

Када сте пристали на овакву игру, променили име, уклонили „сунце Вергине“ са јавних места, брисали из назива одреднице на којима је грађен идентитет четврт века, испуњаваћете и остале захтеве који ће стизати са разних страна.

Бугарски консензус

Перцепција других јесте да појмови Република Македонија и Северна Македонија немају исто значење. У Бугарској, где нема консензуса скоро ни по једном важном питању, око тога су сагласни сви — и власт и опозиција.

Румен Радев је након последње одлуке Парламента говорио о „заштити бугарског идентитета“, а Бојко Борисов о „одбрани националних интереса“.

Те „заштите“ и „одбране“ нису у вези са радом заједничке комисије за образовна питања, већ са „рехабилитацијом бугарских жртава комунистичких репресија“ и „језичким питањем“. Како је наведено — уставни језик у Северној Македонији представља производ еволуције бугарског и дијалеката тог језика. Треба ли уопште наглашавати како се све ово завршава? Треба ли уопште напомињати да и Албанци имају своје захтеве, а да се „грчка листа“ континуално допуњава?

Циљ је НАТО

Преспански споразум није инициран због „европске будућности“ и решавања „историјских неспоразума“, већ ради ширења НАТО-а. А „европска будућност“ и „НАТО перспектива“ нису исте ствари, чак више нису у истој категорији.

САД се руководе својим геостратешким циљевима, штите интересе како знају и умеју, не дотиче их што овакав приступ често повећава унутрашњи конфликтни потенцијал и регионалне напетости. Трајаће док им је корисно, док су трошкови мањи од прихода, док такву политику могу одржати. Када то више не буде опција, следи прелазак у нову фазу, са новим концептом, редефинисањем циљева.

Шта ће тада бити са Северном Македонијом? О томе би најпре требали да размишљају у Скопљу. „Тужне исповести“ председника неће никога погодити ни забринути, а многи их неће ни регистровати. Променом имена земље једна гарнитура политичара ставила је судбину народа у „туђе руке“ и дозволила да о будућности државе одлучују „туђа тумачења“.

„Северномакедонизација“ није део решења, већ је део проблема. Неким стварима у овом процесу данас се може смејати, али ће у будућности то бити разлог за плакање. Један потпис је променио све.

Sputnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here