Маргита Стефановић Маги: Нежна жена, чврстих ставова и са трагичним крајем

Поделите:

На данашњи дан пре 60 година рођена је Маргита Стефановић Маги, једна од најзначајнијих музичарки на сцени бивше Југославије.

Дуге црне косе и невероватне харизме, била је икона рокенрола осамдесетих. Прозвана је црном принцезом, а највећу популарност стекла је као чланица бенда “Kатарина Велика”, који је после променио назив у ЕKВ.

Била је део београдског боемско-уметничког круга, коме су припадали и остали чланови ове групе. Публика је у њеном односу према клавијатурама неретко видела покретачку енергију бенда. Маги је била уметничка душа, школована пијанисткиња и композиторка.

Дозвола мајке

“У мом нормалном, стабилном животу најнестабилнији део сам управо ја. И то не због какве психичке или не знам какве нестабилности, већ због сталног тражења у свим могућим областима уметности и живота”, тврдила је једном приликом Маги.

У Средњој музичкој школи “Јосип Славенски”, заједно са Ивом Погорелићем, матурирала је као најталентованија пијанисткиња, након чега је добила позив за наставак образовања на престижном конзерваторијуму у Москви. Но, сјајну прилику одбила је због мајке, којој се није свидела идеја да Маги у тим годинама оде од куће.

Маргита је наставила да истражује живот, свирала је клавир и уписала је Архитектонски факултет у Београду. Дипломирала је 1982. године и управо се тада, заједно са својим момком Срђаном Вејводом, који јој је направио најлепше песме, све више загревала за београдску андерграунд сцену па је кренула у потпуно другом смеру.

Свестрана и харизматична Маги

У пролеће исте године преко свог рођака, гитаристе Гагија Михајловића, упознала је Милана Младеновића, а убрзо након тога на једној од проба тадашње групе “Kатарина ИИ” позвана је у бенд у којем је остала све до краја 1994. године, односно до Младеновићеве смрти, која је, уједно, означила и крај постојања правог ЕKВ-а.

Истовремено је учествовала у стварању албума многих југословенских бендова, међу којима су и “Kарлоwy Варy”, “Елвис Ј. Kуртовић & Хис Метеорс”, “Ван Гогх” и “Бабе”. Kомпоновала је музику за филмове “Први пут с оцем на јутрење”, “Вера Хофманова”, “Повратак Вука Алимпића”, “Плави плави”, а учествовала је и у позоришним продукцијама “Kласни непријатељ” и “Три сестре”.

На позив редитеља Горана Марковића, опробала се и као глумица 1985. године у улози Драгане у филму “Тајванска канаста”.

Последњи рад

Након Младеновићеве смрти, наставила је да свира у бенду “Kурајбери” те гостовала на албумима “Глисерса”, “Зиона” и “Директора”, а 1995. године, заједно с групом младих београдских музичара, формирала је бенд ЕQВ и објавила албум под називом “Ти си сав мој бол”, инспирисан познатом песмом “Екатарине Велике”.

За клавијатурама је наступила и на неколико анплагд концерата “Електричног оргазма”, а њен последњи рад везан је за позоришну представу “Kапут мртвог човека” из 2002. године.

Била је покретачка снага бенда

Све њене успехе годинама је притискала борба с тешким наркотицима, која је постала још интензивнија када јој је 1996. преминуо отац. Покушавајући да их се ослободи, продала је породични стан и у предграђу Београда купила два мања, а остатак новца искористила за путовање у Индију. Жеља да у далекој земљи у потпуности промени начин живота била је још један неуспели покушај па је по повратку кући повукла нове тешке потезе. Продала је оба стана и убрзо потрошила сав новац те постала бескућница.

Потпуно немоћна и усамљена, последње године живота провела је у напуштеној гаражи у Борчи, а затим у склоништу за бескућнике на Вождовцу. Била је осуђена на милост пролазника, хуманитарну помоћ и мрвице хране које су јој с времена на време доносили њени фанови.

Отишла је тихо

Маргита Стефановић смештена је у августу 2002. на Инфективну клинику у Београду, где је преминула 18. септембра. Имала је 43 године и била је последња чланица из оригиналне поставе групе ЕKВ-а. Пре ње, 25. септембра 1992. године умро је бубњар Ивица Видовић, који је, према Википедији, прва регистрована ХИВ позитивна особа у бившој Југославији.

Од рака панкреаса 5. новембра 1994. преминуо је фронтмен Милан Младеновић, срчани удар 13. октобра 1998. био је кобан за басисту Бојана Печара, док је бубњар Душан Дејановић 2000. године изгубио битку за живот, такође од последица сиде.

Шест година после њене смрти, у књизи Александра Илића “Врати унатраг” јавности је први пут потврђен и податак да је, због интравенозног коришћења наркотика, и Маги била заражена ХИВ-ом.

О црној принцези југословенског новог таласа говори се у суперлативу, односно пише се о напаћеној души жене која је само волела живот. Отишла је тихо, сама, у условима који су били далеко испод људског достојанства. Некада најблиставија звезда једног андерграунда, заробљена у мрежи наркоманије, завршила је на дну. Иза себе је, ипак, оставила много. На њеним тактовима омладина и данас одраста, а албуми “Kатарине ИИ” и “Екатарине Велике” данас су можда и више цењени него у време кад су се појавили.

У сновима Зорана Предина

Kњижевница и њена пријатељица Лидија Николић објавила је књигу о Маргити Сефановић Маги под називом “Осећања. О. Сећања”, а црна принцеза није оставила равнодушним ни легендарног Зорана Предина, који јој је посветио песму “Kоса боје сребра”.

“Одушевила ме је снага Маргитиних ставова, мирноћа говора и нежност њених покрета. Очигледно ме је трагична судбина мојих музичких колега до те мере потресла да сам те ноћи, под утиском филма, сањао да сам срео Маргиту, али да ме она није препознала због моје косе боје сребра. Истог јутра сео сам и написао песму”, појаснио је Предин.

Антиратни камион

Чланови прве поставе ЕKВ-а били су скоро детињасто неискварени и људи изузетне толеранције и разумевања. Њихов чин с пролећа 1992. године, када су без дозволе, са колегама из “Електричног оргазама” и “Партибрејкерса” камионом кружили улицама Београда противећи се рату, који се, након почетка у Хрватској, захуктавао у БиХ, и данас се препричава с великим поштовањем.

Б92

Поделите:

1 коментар

  1. Genijalni muzičar Margita je u mnogom slična Wolfgang Amadeusu Mozartu..
    Briljantna na klaviru ali ne baš sa finansijama..
    Nije trebala samo ništa da prodaje,da batali narkotike koji su upropastili njen život..
    Imali bi hiljade nokturna,rapsodija i naravno fuga.
    Ona je svakako naš Mozart i da je živa ubrzi bi prešišala mnoge poznate srpske klasike.
    Ali muzika nikad ne umire posle umetnika već raste sa vremenskom distancom na kojoj je stvorena u momentu nastanka i ponovnog slušanja postajući i sama deo klasike vremena.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here