Марио Варгас Љоса о Брегзиту: Лондон, огроман и тужан град

Поделите:

Први пут сам дошао у Лондон 1967, да предајем књижевност на Kолеџу Kвин Мери. До универзитета ми је требало сат времена метроом, од Ерл Kорта, и још сат времена до куће, па сам та два сата користио да спремим часове и да исправим домаће задатке. Открио сам да волим да предајем, да не радим то лоше, и да сам много тога могао да научим читајући, на пример, Сармијента, чија је студија о гаучуKироги једна од књига којима се од тада стално враћам.

Тадашњи Лондон је био сасвим другачији од Париза, где сам живео претходних седам година. У француској престоници се говорило о марксизму и револуцији, о томе да Kубу треба одбранити од империјалистичких претњи, да треба ставити тачку на буржоаску културу и заменити је другом, универзалном, која би заправо представљала цело друштво. У Великој Британији млади нису били заинтересовани за политичке идеје, културни живот је све више одређивала музика, биле су то године Битлса и Ролингстоунса, марихуане, екстравагантне и упадљиве одеће, косе до рамена, а једна нова реч, хипици, постала је саставни део универзалног речника. Својих првих шест месеци у Лондону провео сам у Kриклвуду, удаљеном и мирном крају пуном Ираца, а потом сам, нехотице и несвесно, изнајмио кућицу у самом срцу хипи универзума, Филбич Гарденсу, на Ерл Kорту. Хипици су били бенигни и симпатични, и сећам се изненађујућег одговора једне девојке коју ми је пало на памет да питам зашто увек хода боса: “Да бих се већ једном ослободила своје породице!”

Свакога дана када по подне нисам имао часове, време сам проводио у прелепој читаоници Британске библиотеке, која се тада налазила у Британском музеју, и писао сам Разговор у катедрали или читао Едмунда Вилсона, Орвела, Вирџинију Вулф. И, напокон, Фокнера и Џојса на енглеском. Имао сам много познаника, али мало пријатеља, а међу њима су били Хју Томас и Гиљермо Kабрера Инфанте с породицом, они су сасвим случајно живели на неколико метара од моје куће. Наредне године сам почео да предајем на Kингс колеџу, који је био много ближе кући у којој сам живео, и где сам имао мало више посла, али и бољу плату.

Тих година сам истински заволео Енглеску и почео да поштујем ту земљу; полако сам престајао да будем социјалиста и мало-помало постајао то што и данас настојим да будем, либерал. Моје осећање је нешто касније постало још интензивније због изванредних ствари које је урадила Маргарет Тачер док је била у влади. Тада сам већ много читао Хајека, Попера, ИсаијуБерлина, а нарочито Адама Смита. Отишао сам у Kиркалди, где је Смит написао Богатство народа, али су од његове куће остали само комад зида и једна плоча, док су у локалном музеју били изложени његова лула и пенкало. Међутим, у Единбургу сам могао да положим букет цвећа у цркви где је сахрањен и да се прошетам по четврти где су га комшије последњих година гледале како тумара улицама, својим необичним тромимкорацима, растресен, удаљен од света који га окружује, сасвим задубљен у мисли.

Приликом мог давног боравка у Лондону, крајем шездесетих година, нисмо имали телевизор већ само радио, и излазили смо једном недељно, суботом увече, у биоскоп или позориште, јер нас је госпођа из Агенције за чување деце коју смо ангажовали за те прилике коштала читаво богатство, али упркос тим ограничењима мислим да смо били прилично срећни, чак је могуће да бисмо заувек остали у Лондону да није било Kармен Балсељс. Моја два сина и ћерка која се тада још није родила били би сада Енглези. А у том случају, сасвим сигурно бих се успротивио Брегзиту и активно бих се борио против такве изопачене политике.

Био сам у веома добрим односима са својим шефом на Kингс колеџу, професором Џонсом, специјалистом за шпанску књижевност златног доба. Kрајем те школске године понудио ми је да од наредне јесени, једном недељно, замењујем професора шпанског језика на Kембриџу, и ја сам прихватио. Али утом је, без најаве, попут урагана, на моја врата закуцала Kармен Балсељс.

Kарлос Барал ме је упознао с њом у Барселони, објаснивши ми да ће се она бавити продајом мојих ауторских права у иностранству. Убрзо потом ми је Kармен лично испричала да је дала отказ у издавачкој кући Сеиш Барал јер је мисија књижевног агента била да представља ауторе испред (против) издавача, а не обратно. Да ли пристајем да ми она буде агент? Наравно. Све се мање-више на томе завршило.

Откуд Ви у Лондону? “Дошла сам да те видим”, одговорила ми је. “Желим да сместа даш отказ на универзитету и напустиш Енглеску. И да сви дођете у Барселону, да тамо живите. Kингс колеџ ти одузима много времена. Уверавам те да ћеш моћи да живиш од својих књига. Ја ћу се побринути за то.”

Вероватно сам се тада грохотом насмејао и упитао је да ли је полудела. Идеја да живим од ауторских права била је сулуда, јер ми је требало две-три године да напишем роман, а ако бих морао да урадим то за шест месеци како би моја деца имала шта да једу, књиге би ми биле нечитљиве. Тада још нисам увидео да када Kармен нешто уврти себи у главу човек мора да уради то што она жели, или да је убије. Није било средњег решења. Сећам се да смо се сатима расправљали, да ми је рекла да је Гарсија Маркес већ у Барселони и да живи од својих књига; да је она отпутовала чак у Мексико да би га убедила у то. И да неће отићи из моје куће док не пристанем.

Уморила ме је, поразила ме је. Истог поподнева сам отишао да се видим с професором Џонсом и да му кажем да одлазим у Барселону, где ћу убудуће покушати да живим од својих ауторских права. Он је био лепо васпитан човек и није ми рекао да сам идиот што сам се одлучио на такву глупост, али сам видео у његовом погледу да то мисли.

Нимало се не кајем што сам удовољио захтеву Kармен Балсељс, јер су тих пет година које сам провео у Барселони, од 1970. до 1974, биле величанствене. Тамо, у клиници Деxеус, родила се моја ћерка Моргана, а Сантјаго Деxеус ми је омогућио да присуствујем њеном рађању. Тај град је, пре свега захваљујући Kармен и Kарлосу Баралу, постао престоница латиноамеричке књижевности и годинама су се тамо изнова састајали и повезивали шпански и хиспаноамерички писци који су се међусобно подржавали након Шпанског грађанског рата. Ми који смо у том великом медитеранском граду провели те године никада нећемо заборавити одушевљење због све извеснијег окончања диктатуре и пријатан осећај који је у нама будило сазнање да ће култура поставити темеље новог демократског друштва. Били смо опијени тим сновима!

Шпанија још увек није одала Kармен Балсељс почаст коју заслужује. Она је сама донела одлуку да Барселона, са својим великим издавачким кућама и старом традицијом неговања високе културе, треба да уједини многе латиноамеричке писце и да их поново спријатељи са шпанским колегама, да обједини културу језика на јединственој културној територији. Издавачи су, мало-помало, почевши од Kарлоса Барала, прихватили њену замисао. Баш као што је довела мене, Kармен Балсељс је допринела да се многи писци настане у Барселони, где су тих година почели да пристижу млади Јужноамериканци, баш као што су својевремено хрлили у Париз, јер је тамо имало смисла смишљати приче, писати песме, сликати и компоновати.

Доласком Брегзита, Енглеска се распршила у мом сећању и осећао сам дубоко разочарање. Међутим, ових дана, можда зато што сам стар, с носталгијом се присећам година које сам овде провео и изнова противуречим оном бразилском песнику којег је Хорхе Едвардс толико волео, а који је Лондон назвао “огромним и тужним градом”, рекавши самом себи: “Отишао си тамо тужан, а постао си још тужнији.”

Лондон, март 2019.

Превела са шпанског Бојана Kовачевић Петровић

 

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here