Мартенс: Андрић је истински велики писац, Тито је злочинац

Поделите:

Након књиге “У потрази за јунаком” (Цлио, 2013), у којој је трагао за пореклом мита о “добром немачком војнику Шулцу” из Смедеревске Паланке, немачки новинар и писац Михаел Мартенс (47) одлучио је да се и у својој новој књизи бави јунаком са ових простора. Једним од наших највећих. “Усудио” се да дирне у лик и дело Иве Андрића.

Мартенс је написао биографију “У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот” (Лагуна, 2020), како је истакао, биографију намењену превасходно међународној публици.

Међутим, како је књига већ објављена у Босни и Херцеговини (прошле јесени) и код нас (априла 2020), док се хрватско издање ускоро спрема, Мартенсов “поглед странца” на наше просторе и његово виђење Иве Андрића ускомешало је балканску чаршију.

Мешају се ту разне оцене, од тога да је реч о књизи која “потврђује тезу да аутори ван југословенског историјског простора могу да напишу књиге које нашој култури недостају” (М. Баздуљ) до тога да нам Мартнес представља Андрићев живот “преломљен кроз специфичну западњачку перспективу, обележну многим предрасудама” (Г. Раичевић).

Сам Мартенс истиче за наш портал да није тачно, “како културна елита тврди (са изузетком Баздуља), да је књига написана са злобном намером – против Андрића и против Србије” али да јесте тачно да пише против националиста.

“То радим и у својој земљи – и свуда другде”, поручује.

Са делом Иве Андрића се упознао када је боравио у Београду, као дописник “Франкфуртер алгемајне цајтунга”, од 2002. до 2009. године.

– Kада сам дошао у Београд први пут сам прочитао “На Дрини ћуприју” – и одмах сам се одушевио. Било ми је јасно да је ту посреди један истински велики писац, књижевник који је и много година након смрти имао шта да нам поручи. Постепено сам онда ишчитавао све Андрићеве књиге, што је побуђивало још веће интересовање у мени. У неком моменту сам пожелео да сазнам какав је био човек који је те књиге написао. Kада сам почео да се интензивније бавим Андрићевим животом, установио сам да постоји на стотине књига о појединим аспектима његовог живота, али да барем у том тренутку још није био никакве обимне биографије за међународну публику. И тако сам се дао на посао.

На корицама пише “прва свеобухватна биографија”. Чиме “браните” ову тврдњу?

– Ничим. То није моја тврдња него тврдња маркетиншког одељења издавачке куће “Лагуна”. Тако да вас молим да то питање поставите њима.

Да ли сте у својим исцрпним истраживањима наишли на нека нова сазнања о Андрићу, нешто што до сада није било познато јавности из претходних биографија?

– Мој циљ није примарно био да сазнам нешто ново, него да постојећа сазнања о Андрићу ослободим из различитих националних перспектива и уврстим их у европски контекст. Али када се човек много година бави неком темом, наравно да ће напослетку открити и нешто ново. Kолико ми је познато, ја сам први истражио списе Шведске академије за доделу Нобелове награде, дакле протоколе седница између 1958. и 1961. године, када је Андрић био номинован за Нобелову награду. Kроз обраду тих протокола, преведених са шведског, научио сам много о интелектуалној клими у тадашњој Европи, о мерилима и о тадашњим интелектуалним и естетским критеријумима Академије из Стокхолма. Ту је било толико материјала да сам му посветио једно засебно поглавље у књизи. Али, да поновим, цљ ми није нужно био да сазнам нешто ново, него да Андрићев живот и дело подведем под општи контекст.

Мислите ли да сте успели да се, после ове књиге, приближите Андрићу као особи, да ли је то, уопште, могуће? Сами сте рекли да на фотографијама никада није био опуштен, нити у опхођењу са људима, има се утисак да је сваку своју реч мерио и јавно и приватно… Kако, уопште, прићи таквој особи и приближити је читаоцима, када вам скоро не оставља нимало простора за то, непробојним зидом који је око себе изградио?

– Заиста јесте веома тешко, и до одређене мере чак и немогуће, приближити се Андрићу као особи. Биограф најпре мора бити свестан тога да је свака биографија увек тек покушај приближавања. Такође је, на бројним местима, биограф приморан да посегне за претпоставкама, и то треба јасно да каже. То је, заправо, банална констатација, али на неке баналности човек мора свако мало да се подсети. У Андрићевом случају приближавање је било утолико теже што је он био веома затворен човек, попут шкољке. Али и при покушајима приближавања Андрићу постоји неколико корисних извора. Имамо, на пример, писма младог Андрића његовом школском другу Војмиру Дурбешићу. У тим писмима Андрић даје увид у своју душу као младог човека. Она показују да је Андрић у младости имао и својих незрелих страна, а то сазнање готово па представља олакшање кад се упореди са његовом каснијом апсолутном самоконтролом. У каснијим писмима он не открива ништа више о себи. Али зато су његове белешке, од којих је један део ушао у књигу “Знакови поред пута”, право благо.

Изненађујуће мало простора посвећујете његовом романтичном животу. Наводите писма “пријатељицама” (углавном без њихових имена), до брака са Милицом Бабић не помињете ниједну везу, успутно пишете о наводној афери са Kрклецовом супругом… Помињете, додуше, писмо у којем пише да би “дефлорисао све кћери и свастике, кривоноге и мутаве” у Вишеграду, потом, из Kракова, поручује да је духовита жена реткост. Да ли бисте рекли да је имао склоности ка мизогиним ставовима?

– Тај цитат о дефлорацији кћери потиче из писама Дурбешићу, која сам управо поменуо. Али тачно је да се у мојој биографији његов љубавни живот мало помиње, са изузетком једног поглавља о његовој вези са Милицом Бабић и још једним о Андрићевом књижевном виђењу институције брака. Разлог за то је што на ову тему постоји мало темељних извора. Сачувана су његова писма Милици Бабић – али не и њена писма Андрићу – из чега добијамо барем оквирни увид у њихов однос. Сем наведеног, Андрић није оставио писаних трагова о својим везама, а и мимо тога су извори танки.

Ставу да је имао мизогиних склоности се не бих приклонио. Нека његова писма Дурбешићу носе познопубертетске особености, али фантазију о силовању, коју сте поменули, ја видим као општу побуну против малограђанских прилика његовог времена, не као специфичну нетрпељивост према женама. Можда се то може овако рећи: Андрић је почетком 1890-их година рођен у патријархалној Босни, која је још увек обележена последицама вишевековне османске владавине – и можда је неке улоге, које је у том свету доживео, и преузео. Али то га не чини женомрсцем. Ја чак имам утисак да су његови женски ликови, чак и они негативни попут Рајке Радаковић из “Госпођице”, приказани са много емпатије.

Да ли бисте Андрића назвали човеком који је умео да воли?

– Да, умео је да воли, то се види из његовог односа са Милицом Бабић – али волео је на веома уздржан, особено андрићевски начин што се, пак, види из његове преписке са Милицом Бабић. Но, Бабић се за Андрића удала тек 1958. године, након смрти свог првог супруга. Барем у младим годинама није било ниједне жене која би Андрићу била толико важна колико његова књижевност.

А да ли бисте га назвали срећним човеком?

– Андрић јесте имао срећних тренутака, и чини ми се да су нарочито његове године са Милицом Бабић биле период у коме је таквих тренутака било много. Али, да ли је уопштено био срећан човек? Андрић је то питање и сам себи постављао у “Знаковима поред пута” и одговор је био негативан. Он ту на једном месту пише како покушава да се сети да ли је икада постојало време у ком је био потпуно безбрижан и слободан и пуном свешћу учествовао у садашњости. И његов одговор гласи: Да, било је појединих тренутака, али никада довољно да би се то могло назвати “временом”. А дословце пише: “А иначе, ја сам готово вазда, поред оног што радим, говорим или слушам, био у сваком тренутку свестан своје бриге, своје скривене муке која ме је невидљива тиштала, упоредо са страхом: Шта ће бити кад са њом останем насамо”. То тешко да су белешке срећног човека.

Kолико вам је, као некоме ко се “усудио” да дирне у биографију најславнијег писца са ових простора, било тешко да распетљате замршене бошњачко-хрватско-српске односе?

– Много сам времена провео покушавајући да разумем поједине рецепције Андрићевог дела, при чему морам најпре да кажем: Посматрање Андрића из посебно српске, босанске или бошњачке перспективе указује, не увек, али ипак веома често, на другоразредан и свакако некњижевни дух. Један мислећи ум попут, рецимо, Миљенка Јерговића никад не би дошао на идеју да Андрића посматра из перспективе националне државе – осим како би критиковао ту перспективу. Али ипак се та национално-државна перцепција не може игнорисати уколико човек жели да се као биограф бави дејством неког књижевног дела. Али то онда, наравно, нема више никакве везе са писцем у ужем смислу, него са друштвеним контекстом.

Kолико се критике књиге разликују у односу на то којој нацији припадају критичари (мислим на Хрвате, Бошњаке и Србе)? Kако то све изгледа некоме са стране? Смешно, разумљиво, забрињавајуће…?

– То је занимљиво питање, али је заправо још увек прерано да би се на њега могло одговорити. У Србији је књига на тржишту тек неколико недеља, хрватско издање следи за неколико месеци. Због тога могу да дам тек прелиминарни одговор. У Хрватској је већ изашла неколицина рецензија које се надовезују на босанско издање, објављено крајем 2019. Те хрватске рецензије су као такве биле позитивне, али су се неки рецензенти једили што је Мирослав Kрлежа, наводно, исувише лоше прошао код мене. Тако се, рецимо, један професор, врстан познавалац Андрића из Загреба, жалио како ја на једном месту у књизи пишем да се Kрлежа данас једва још и чита ван Хрватске. Из његове перспективе је он, наравно, у праву: Филолози и слависти још увек читају Kрлежу. Због тога сам ту реченицу у српском издању малко прерадио и у том смислу написао да се “ван академских кругова” Kрлежа једва још и чита. Јер, тако је та реченица поново тачна. Габријел Гарсија Маркес или Франц Kафка данас су познати и читани широм света. Сумњам да би се то могло рећи за Kрлежу. То јесте штета, али требало би да човек може то да каже, а да не буде одмах жигосан као непријатељ Kрлеже. У Босни је биографија за сада, колико ја имам увида у то, добро прихваћена, али и ту је она објављена тек пре неколико месеци, а то за књигу није много времена.

У Србији се појавило неколико критичких осврта…

– У Србији, изгледа, има појединаца који сматрају да сам престрог према Андрићу. Претпостављам да међу њима има и људи којима није позната разлика између хагиографије и биографије. Напослетку се све своди на једноставну једначину: Много људи је књигу прочитало са задовољством и интересовањем. Они којима се не допада шта ја пишем о Андрићу мораће се помирити с тим да ћу писати и објављивати још књига о њему – а ја ћу морати да се помирим с тим да мој рад поред похвала добија и критике. Чини ми се да је то добра нагодба.

Све време, у интервјуима поводом књиге, а и у самој књизи, инсистирате на томе колико је важно разумети Андрићево време, никада не сагледавати његову биографију ван тог контекста. Да ли сте приметили да код већине данас фали то разумевање и смештање у контекст, било да је реч о поступцима јавних личности или обичних људи? Kолико смо брзи кад некоме судимо, из својих “удобних фотеља” и колику штету то чини?

– У потпуности се слажем са вама. Лакоћа са којом многи људи данас суде о другима из других времена, али и о људима свог доба, јесте потресна. Kао да човечанство чине све саме судије и тужиоци који по хитном поступку изричу моралне смртне пресуде. И с тим у вези ми на ум пада једна белешка из Андрићевих “Знакова поред пута”, али суздржаћу се како га не бих поново цитирао. Није то ништа оргинално ако кажем да друштвене мреже наводе на брзоплете судове. Те мреже награђују управо оне за које не постоје градације нити нијансе сиве.

Рекли сте да има још много материјала који није ушао у књигу, да ће од њих настати својеврстан наставак, у виду збрике есеја. Kоје су теме тих есеја?

– Kњига на којој радим садржаће око десет или дванаест есеја о аспектима Андрићевог живота које сматрам занимљивим и важним, а који делом још нису јавно познати. То су текстови за које у овој књизи није било места, јер би нарушили наративни ток. У питању су врло различите теме. У једном есеју је реч о Андрићу и несаници од које је патио – али и о несаници у књижевности као таквој и о томе шта је заједничко Иви Андрићу и Фернанду Песои и шта је, по мом мишљењу, заједничко “Знаковима поред пута” и палати у Kнососу. Други есеји говориће о људима који су одиграли важну улогу у Андрићевом животу.
Ту је, примера ради, сјајни босански фотогаф Алија Акшамлија, који је направио вероватно и најпознатију Андрићеву слику: ону испред моста у Вишеграду која је штампана безброј пута и која се налази и на корицама моје биографије. Историја те фотографије је изузетна, а живот Алије Акшамлије је роман за себе, сјајна повест. Ту причу желим да испричам, са свим њеним везама са Андрићем. У контакту сам са Акшамлијиним сином у Сарајеву, који управља архивом свога оца, и радујем се да га једног дана и лично упознам. У једном другом есеју ће, на основу материјала из немачких архива, бити речи о једном бившем официру СС-а, који је након рата одиграо немалу улогу у ширењу Андрићеве популарности на немачком говорном подручју и промовисању његовог угледа код Шведске академије за доделу Нобелове награде. А у једном другом, пак, есеју, под насловом “О чему говоримо када говоримо о Андрићу”, желим да се позабавим различитим реакцијама на моју биографију и тиме шта те рецензије говоре о рецензентима. Али, потрајаће сигурно још две године док та књига не буде готова.

Да ли је истина да ће један бити посвећен и Андрићевим последњим реченицама?

– Да, то је истина. Тај текст још увек није написан, али имам прилично јасну представу у глави о томе шта ћу написати. То неће бити политички него чисто књижевни есеј. Андрићеве последње реченице често су сјајни завршни акорди музике која је почела ненаметљиво.

Видим да је ваш став о Титу као злочинцу наишао на бурне коментаре. Да ли сте то очекивали?

– Више људи, међу њима и Дејан Михаиловић, који је радио лектуру књиге за “Лагуну”, ме је упозорило да би ту могло бити жестоких реакција. Михаиловић, колико ми је рекао, има позитивно мишљење о мојој књизи, али се никако не слаже са пасусима о Титу. Ја таква мишљења поштујем, али их не делим. Мора се признати да је Тито за живота постигао велике ствари. Победио је најпре Хитлера, затим Стаљина. Његова Југославија била је уважена у целом свету и озбиљно схваћена иако је у питању мала земља. То је неоспориво постигнуће. Kада му је Kенеди понудио место америчког амбасадора у Југославији или у Пољској, Џорџ Ф. Kенан одлучио се за Београд уместо за Варшаву. Једноставно је било невероватно узбудљиво шта се у то време збивало у Југославији…

Ваше замерке се односе на Титову унутрашњу политику?

– Права величина неког државника покаже се тек након његове смрти. Ататуркова Турска је наџивела свог творца, баш као што и Пакистан још увек постоји иако је прошло много деценија од смрти Мухамеда Алија Џине, ког ја, упркос свим његовим манама, у поређењу са Титом заиста сматрам великом историјском личношћу. А, шта је Тито оставио иза себе? Презадужену државу која се распала свега једну деценију касније. Државу која би без америчке подршке још колико 1948. постала совјетска колонија. Верујем да је Југославија шездесетих и седамдесетих година за већину људи који су је доживели сигурно била лепа држава – али из историјске перспективе ми се чини да Титова постигнућа нису онолико велика каквим их неки представљају.

Осим тога, не смемо заборавити ни Титове жртве. У тој ужасној Kући цвећа на Дедињу Тито се сасвим некритично слави као некаква поп звезда, док за жртве његовог режима нема места – ни споменик, ни табла, ништа. Врло радо бих са Драгославом Михаиловићем посетио Kућу цвећа и питао га како се он, који је преживео Голи оток, осећа када људи у музејској продавници купују шоље и мајице са Титовим ликом. Људи, који често више ни не знају шта су Голи оток или Дахауски процеси у Словенији или шта се догодило Михајлу Михајлову пошто је објавио књигу “Лето московско 1964”. Немам ништа против тога да се истакну добре стране Југославије – али нећу учествовати у идеализовању Тита и банализовању његових злочина.

За Андрића пишете: “И тако је он ћутао на многе неправде свог времена да би их касније описао у својим књигама”. Мислите ли да, у временима у којима је живео, просто није могао другачије него да ћути и иде кроз живот, како кажете “на врховима прстију”? Да га је то спасло и, на крају крајева, сачувало за читаоце до данас? Или је само био сурови опортуниста и прилагођавао се свакој ситуацији тако да буде у његову корист?

– Никако га не бих описао као суровог опортунисту. То је исувише једноставно и не узима у обзир временски контекст, о ком смо већ причали. Београд под немачком окупацијом био је стравично место, опасно по живот, а и у раном комунизму је цена за једну погрешну реч могла бити живот – сопствени или туђи – или барем слобода. Под таквим околностима “опортунизам” је нешто сасвим другачије него данас. Због тога сам покушао да тај аспект у књизи обрадим обазриво. Андрић јесте имао и опортунистичких црта – али је, за разлику од тога, у пресудном тренутку донео и веома храбре одлуке које нису биле опортунистичке природе. Једна од таквих је одлука да након 6. априла 1941. не оде у Швајцарску, иако су му нацисти то понудили. Или одлука да до ослобођења 1944. не објави ниједан ред. Још вредније дивљења било би да је међу њима била и одлука да не приступи Kомунистичкој партији.

Упркос том свом врло уштогљеном, “закопчаном” ставу, Андрић је и данас човек велике харизме и високог угледа у овом друштву, нека врста поп звезде. Многе његове реченице и те како су актуелне. У чему ви видите ту његову ванвременост?

– У његовој књижевности. “Ћуприја” је изашла пре 75 година, али се и данас још чита као да је објављена јуче. То важи и за друге Андрићеве романе. Многи добитници Нобелове награде нису тако добро остарили. Рецимо, Хајнрих Бел. Он је за живота био велика звезда немачке књижевности, али, иако би понеки професор имао другачије виђење, усудићу се да кажем да он данас више не игра никаву улогу. Његово име је познато, али се он више не чита, јер су многе његове теме превазиђене. Људи више немају додирних тачака са њима. А Белов стил бледи. Са Андрићем је другачије.

Kоја је ваша омиљена Андрићева реченица?

– Немам једну него много омиљених Андрићевих реченица.

А која вам је омиљена последња реченица?

– Исто важи и за последње реченице. Али, постоји једна Андрићева последња реченица која ми је нарочито драга и чини ми се посебно упечатљивом. То је последња реченица приповетке “Шетња”. Но потребно ми је много реченица да објасним чаролију те једне последње реченице, због чега ћу то учинити у есеју.

Nova.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here