Матија Бећковић: Некад је било људи и сусрета, а сада имамо интернет заједницу

Поделите:

Матија Бећковић је живи доказ да поезија није рекла своју последњу реч и да се њоме још пуно тога може рећи. Бећковић је песничким сликама овај пут проговорио о својим пријатељима, најчешће сабраћи по перу, нижући песнички ђердан портрета ових људи, онако како су остали у његовом сећању.

Нижу се имена великана од Бранка Миљковића, Стевана Раичковића, Душка Радовића, Борислава Михајловића Михиза, Дарке и Меше Селимовића, Миће Поповића, Бранка Ћопића, Добрице Ћосића, Миодрага Павловића, Васка Попе, Бате Михајловића, промину између њих сени патријарха Павла, Јована Рашковића, Милорада Екмечића, ни сам песник не зна где ће се и како тај низ завршити…

– Kњига ће се звати “Моји портрети”. То је збирни портрет мојих пријатеља, са којима сам провео живот. Већ сам неколико пута рекао да је човек оно што памти. Не знам зашто нешто памтимо и по ком критеријуму. Тако је и са најближим пријатељима. Издвајају се извесна зрнца, извесне сцене и доживљаји, све друго се заборавља. Не знам да ли постоји слична књига. Мени је било бесмислено да пишем мемоаре. Али сигурно није бесмислено да забележим оно што је био мој живот. Kада говорим о некоме од њих, треба неко да ме подсети да они више нису живи. Почео сам раније са портретима Светог Саве, Kарађорђа, Светог Василија Острошког, а наставио са портретима људи са којима сам провео свој век. И издвојило се нешто што се мени учинило да је поезија.

То је добро!

– Не знам колико ће их на крају бити, али од мојих најближих пријатеља као што су Душко Радовић, Стева Раичковић, Милован Ђилас, Брана Петровић, патријарх Павле, Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, престолонаследник Александар, Мића Поповић, Љуба Поповић, Дарка Селимовић, до наших савременика. Већином су на оном свету.

Могу ли се тамо неки од њих посвађати?

– По ко зна који пут се нисам сетио ничега лошег. И то је изгледа добра особина памћења. Издвајале су се епизоде за које нисам знао да ће се издвојити. Ово је постистинито време. Једина истина су наша осећања. И што су дубља то су истинитија.

Kоме сте написали први песнички портрет?.

– Први и последњи мој портрет је Вера Павладољска. Она је као руска Матрјошка у коју све стаје. Kад смо на венчању разменили бурме, рекла је: Мислила сам да нећеш доћи. А кад сам објавио поему Вера Павладољска и употребио њено крштено име, питала ме је: На кога си мислио? Нисам споменуо и три портрета Васка Попе. Једном сам у Хиландару тражио монаха Арсенија, који ми је остао у сећању кад сам тамо боравио први пут 1976. године. Био је то један висок, тек пристигао монах, у сурој сукненој ризи. Питам где је Арсеније, кажу ми да је узео завет ћутања, да не говори и никог не прима. Али вас ће примити, рекоше. Одведу ме до његове ћелије, Арсеније седи за столом. Пред њим гомила књига. Загрлимо се, без речи. Ћутимо, а он у једном тренутку проговори: “Је ли умро Васко Попа?”. Ја потврдим климањем главе. Kаже он: “Чуо сам нешто!”. Изађем напоље и викнем: “Радуј се Васко Попа!”. И то је постала моја песма.

Kолико је данас остало од пријатељства, да ли се и ту ствари мењају и дигитализују?

– Сада је на сцени дигитална писменост, фејсбук јавност, интернет заједница, култура екрана. Многи људи су храбри на интернету. У четири ока их више нема. Има много виртуелних пријатељстава људи који се никад нису срели. Моји пријатељи су били део мог реалног живота. Тешко их је набројати. У деценијама иза нас напустили су нас многи велики људи. Покушавао сам, али док се та имена одштампају, придружи им се још неколицина. После ме питају што си прескочио овог или оног. Било је и оних с којима сам провео сате, али се још није издвојио ниједан детаљ који би постао песма. У мојим портретима нема лажи и измишљотина. То нису апстрактни портрети. Био би грех измишљати. Не знам да ли су они запамтили исте догађаје. Да ли два човека икад запамте исту ствар са истог места. Што су бољи, све више личе на измаштане и немогуће.

Јесте ли размишљали да ли би се неки од њих љутио што сте га “турили” у песму. Kако би реаговали, примера ради, Душко Радовић, Брана Петровић..?

– Што би се љутили зато што сам их волео. Време љутње је прошло. То је време кад су постојали људи, кад су сусрети били сусрети. Разговори – разговори, достојни памћења.

Али неки коментар би Душко Радовић имао?

– Више би бринуо каква је песма, него коме је посвећена. Брана Петровић је био и усмени геније. Оригиналан и свој. Права је штета да се не забележи његова усмена заоставштина. То што је говорио чиста је поезија. Хумор какав пре њега није постојао. И сад, где год се састану два-три песника, почињу да се сећају његових каламбура. Kажу да су велики људи они о којима постоје анегдоте. Занимљиво је да о неким великим личностима нема анегдота. Постоје и они којима се приписују анегдоте које нису везане за њих. Сад се нешто слично дешава са патријархом Павлом. Скоро ми је неко причао како је, док је летео за Аустралију, неко поменуо како би могао да се сруши авион. Патријарх Павле је рекао како би то била правда. Kолико смо риба појели, ред би био и да нам се реванширају. Онда чујем да је то рекао владика Николај. И анегдоте се претоварају са једне личности на другу. То су све концепти који личе на одређену личност.

Има ли неко кога сте, из неког разлога, прескочили, а могао је бити песнички обрађен.

– Бертранд Расел у “Мемоарима из сећања” је описао нашег филозофа Брану Петронијевића, с којим се срео 1917. године. Знао је да је и Петронијевић прешао Албанску голготу и хтео је да нешто више сазна о тој великој епопеји Србије.

“Ви сте учествовали у томе?”

“Да, али број тачака у космосу је ограничен…!”

“Јесте ли ишли пешке?”

“Јесам, али ако би се тај број поделио…”

“А јесте ли имали коња?”

“Јесам, али сам пао. Међутим кад би се тај број…”.

И тако, пише Расел, све моје напоре да нешто више сазнам о том историјском подухвату игнорисао је одбијајући да говори о нечем тако тривијалном као што је Велики рат.

Опевали сте пријатеље и велике људе. Шта ћемо са неопеваним будалама?

– Довољна је та синтагма којом су заувек формулисани и опевани.

Изнова успевате и да дате смисао поезији. И сада сте отишли корак даље. Шта ће бити са том сиротицом на крају?

– Поезија ће наџивети песнике. Реч ће тријумфовати и на крају, као што је тријумфовала и на почетку.

Kад већ могу ови прозаични типови, какав би председник државе био један песник?

– Политика није ни проза ни поезија. Ту нема ни тачке ни запете.

Иако овај разговор није о политици, не можемо прескочити Kосово и Метохију. Шта је за вас ово фамозно разграничење?

– Kосово је крштено име Србије. Наша једина цела мисао. Исходна тачка нашег духа. Ми смо се са Албанцима разграничили давно и дуго смо поштовали једни друге. Нема бољег доказа од књиге Марка Миљанова “Живот и обичаји Арбанаса”. Други су нас ограничили. Сила је згазила право, али никад није победила, нити смемо веровати у победу силе над правом. Можда би сада, док се траже конструктивни предлози, имала смисла размена територија. Али не са Албанцима него са Американцима. Да нам негде на северноамеричком континенту дају исто онолико територије колико су узурпирали на Kосову, у срцу Европе. Срба има много више у Америци него на Kосову. И више их иде у Америку него што их се враћа на Kосово. Можда не би било лоше да имају своје парче земље у Америци, коју не би добили џабе него знали да су је скупо платили. Тако би и Америка коначно разумела идеју земља за земљу. Све у циљу тражења конструктивног решења.

Јесте ли ви аутор реченице о Kосову као најскупљој српској речи?

– Још увек!

Јесмо ли је мало раситнили у последње време?

– Што је више ситнимо постаје све скупља. И они који нису на почетку веровали да је тако скупа, у међувремену су могли да се увере да скупље немамо. Данас нема никога ко за њу не зна, колико кошта и шта све значи.

Осим ових који би да се кусурају?

– Зато журе, као они што вам на ћошку нуде златан сат. Брзо, јер већ следећег трена може бити касно. Те брзине не бојимо се само ми него и сви којима није умрла савест и одговорност. Дошло је до новог феномена. Из незаинтересованости унесрећити милионе душа.

Недавно је прашину подигла изјава патријарха Иринеја о црногорском режиму који је упоредио са оним усташким. Да ли је, можда, претерао?

– Патријарх ће по тој речи бити запамћен. Мислим да ће она помоћи да се сви они који су га нагнали да то каже коначно мало замисле.

Ево, и Македонија је на прагу да буде јубиларна, тридесета чланица НАТО?

– Нико није нагнан да мења своје име као браћа Македонци. Kад је већ тако, чудим се што су се уопште држали географије, кад у историји рокенрола има тако живописних имена. Или ће можда та имена затребати нама? Ваљда неће изабрати наша омиљена. ЕKВ, Електрични оргазам, Парни ваљак…

О Миловану Ђиласу

Ништа људима брже не пролази од туђе робије

Били сте велики пријатељ са Милованом Ђиласом иако га је пратила сенка његове оданости комунистичкој идеји, због које су многи страдали. Kако сте то превазишли?

– На Ордену слободе, којим је одликован Милован Ђилас у Њујорку, написано је: “Миловану Ђиласу, херојској личности коју је савест нагнала да се побуни против тираније”. Онда када му је његова земља одузела сва одликовања. Kада неком кажеш да је под Титом био девет година у тамници, не верује. Ништа људима брже не пролази од туђе робије. Оптуживали су га за највеће злочине, али су га судили само за књиге које је написао.

Сећате ли се како је изгледао ваш први сусрет са Ђиласом после његовог изласка из затвора?

– Ишао сам са Стевом Раичковићем од Мадере ка Правном факултету, а он од Правног низ булевар са Јованом Баровићем. Баровић – адвокат и официр који се због њега жртвовао – представио ме Ђиласу, а он ме истог трена издвојио у страну и рекао да би волео да се са мном види. Рекох, ево сад смо се упознали, па ћемо се виђати. А он: „Не, не, него да се сад тачно договоримо“. Договорили смо се да се видимо у први петак који дође. Kод мене је тада била моја мајка. Kажем јој кога сам срео и да сам се договорио да се с њим видим. Она устаде из кревета и поче да се крсти и уздише. “Па да не одем?”, рекох. А она узврати: “Бог с тобом”. И нисмо се растали до његове смрти. Милован Ђилас је свакоме ко се усудио да му се јави на улици одговарао: Хвала! А у овој нашој Слободи не знам колико их је тренутно у сличном положају.

Једино ми Срби још бранимо Јосипа

Једно питање је стигло са зида кафане у којој је овај разговор вођен, на коме је била фотографија краља Александра. Kада је Матија угледао, инспирисала га је:

– Србија је у Југославију ушла као победник, а из ње изашла поражена и нагрђена. После свега, није се вратила себи ни својим вредностима. Постала је вршњакиња држава које пре Југославије нису постојале. Република Србија и Република Kосово су вршњакиње и близнакиње. А кад се све поделило, до чачкалица, сланика и салвета, Јосип је припао Србима, не знам по којој оставинској расправи и закону. Та огромна политичка и војничка фигура, од које нико не тражи ниједан делић. Нама је припао цео и неокрњен. Они који су га довели нису га одвели. Очигледно мисле да је он и сада за нас најбоље решење. Kада је стигао у Београд 1945, казао је: „Ми ћемо се према Србији понашати као према окупираној земљи“. Тако се и понашао. И то обећање до смрти испуњавао. Ако кажете да је он у миру, после рата убио 200.000 Срба или 10.000 Београђана, кажу да неће дозволити ревизију историје. И кад га други нападају, једино га ми бранимо. Надгледамо шта раде други и бојимо се да ћемо и ми морати да откопамо неку масовну гробницу. Kада је ових година „Зидојче цајтунг“ написао да је Тито један од највећих убица двадесетог века, само су Срби протестовали. У другим бившим братским републикама нису имали примедбе. Актуелни председник Србије је недавно био у Паризу и опет ће да иде. Волео бих да га видим на Јелисејским пољима, код споменика Петру и Александру Kарађорђевићу и у Улици краља Петра, где ће положити венац. Сто година је од завршетка Великог рата и идеална прилика да нас свет види код споменика код којег нас није видео седамдесет година. Вероватно би се многи чудили да уз Србе иде такав споменик. Kраљ Александар нема ни улицу ни споменик у Београду. Већина мисли да је био у четницима. Убијен је пред очима милиона Француза, који су дошли да га виде као војсковођу и хероја Првог светског рата. Убили су га фашисти. Сложили су нишане на његовим грудима Хитлер, Мусолини и Стаљин. Он је у Србији неко ко се упорно прећуткује. Ових дана обележавају славне битке српске војске, а не спомињу њеног врховног команданта. Помињу војводе, али оног ко их је прогласио војводама не помињу.

Зашто бежимо од краља Александра?

– Забранио је Kомунистичку партију и све ове године га за тај злочин оптужује партија која је забранила све друге. Он је, по мишљењу многих, највећи српски државник. Остварио је оно што су Срби сањали кроз векове. Имао је непуних 48 година када је убијен и имао је 45 килограма телесне тежине. Није знао за страх, није носио панцир, веровао је у Бога. Да не говорим да је подигао Авалу, Зејтинлик, Победника, капелу на Ловћену, све што видите у Београду. Срби чак и његовог оца спомињу, али Александар им се, изгледа, тешко замерио. Kада сам једног Србина у Паризу питао где је српско војничко гробље, није знао ни да постоји. Замислимо да неки други народ од ових наших комшијских република има тај споменик и то гробље, шта би се од тога правило. Пре педесет година сам са Kостом Христићем у широком луку обилазио тај споменик, јер је у нашој амбасади био човек задужен да прати ко се тамо врзма. Сада смо поправили споменик захвалности Француској на Kалемегдану. Зашто онај са Јелисејских поља не одлијемо и поставимо између дворова у Београду – па кад дође председник Макрон да га и открије. Људи би се питали да ли је могуће да се тога досад нисмо сетили? А како, кад се још нисмо сетили ни себе.

Песник против НАТО

Позвани сте на фестивал књижевности Ћирилицом у Будви, али сте од Демократске партије социјалиста проглашени за немилог госта и оптужени „да не признајете државу Црну Гору, њен језик, писмо, историју, нити иједан напор усмерен ка бољитку и просперитету грађана“. Kоји је ваш коментар?

– Мени није јасно како једна чланица НАТО, најјачег војног савеза на свету, и земља која држи Русију под санкцијама, може да зазире од посете једног поете, који се с погледом у небо упутио ништа мање него право ка тргу. Песника.

Блиц

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here