MEDENICA: „Šta hoće oni u parku?!“

Podelite:

„Šta hoće oni u parku?“, upitao je prezrivo zadrigli deran, mizerno lokalno „božanstvo“ u blokovima, viđeni stranački aktivista i neviđena vucibatina!

Nisu to „oni u parku“, smrade, već ratnici, junaci, no za takve privide od ljudi nalik tebi vazda su, nažalost, bili: oni; neki, nešto, ništa ponajviše…

„Oni u parku“, zamisli, ne traže ništa do šta im pripada- da Srbiji valjaju i sada, bez ruku, nogu, očiju, nade…kao što su valjali onomad kad nisu žalili života, već što nemaju po dva da daju za svetinju!

Što su ih više komadali to su tvrđi grudobrani bili!

Gde su im kuršumi otkidali ruku, nogu, drob…nisu padali već vikali: „Za mnom!“, pa raspolućena tela u trk za zverima!

Nije se imalo kad ni živeti ni umirati, no u juriš pa kad pakao na tren utihne razbroj se jesi li živ ili mrtav..?

Razaberi svoju glavu među palima, svoju ruku međ otrgnutima, svoje telo s gomile, svoje oči međ rasejanim svukud presvetim Kosovom i Metohijom, bedo ljudska!

– Poštujem ja njihovu žrtvu, ali šta očekuju od predsednika, ne može on…

– Šta ne može?! Kad se dve babe posvađaju na pijaci eto ga, pajac, sa novinarskom svitom da „miri“, a ovde ne može, je li?!

Ne može beščasnik da stane pred časne, to ne može!

Ne može jer živi ištu pravdu za pale, a njemu su i živi višak a nekmoli tamo neki grbovi, tamo nekih koji su bili viška u majke, biće..?

Ne može jer njegova „rana“ od strgnutog bedža boli više nego njihove?

Njegova povlačenja su časnija nego njihovi juriši?

Njegovo Kosovo i Metohija nije ono, za koje su „ovi iz parka“ i još hiljade njih, prežalili sebe moleći Gospoda da ih ni mrtve ne priziva dok ne utihne boj!!!

Nije bilo časa za umiranje, no vaskrsavaj i jurišaj dalje…

Krvari, ne žali ni kapi, nek se doveka crvene međe s kojih nema povlačenja, nema predaje, nema podele…

– Tvoje bajke, opet tvoje umarajuće bajke o žrtvovanju za svetinju koju ne smemo, ne možemo, ne treba i tako to…

– Muko tužna, nije zemlja svetinja već žrtva koju su bolji, mnogo bolji od nas dvojice bednika podneli da za šaku zemlje, a kad tu šaku raspeš iznikne- Srbija!

I ovo gde mi stojimo je Kosovo i Metohija, shvataš li?!

I tamo gde si, kukavan, pošao- Kosovo i Metohija je!

Gde se rastanemo u nemiru sastaćemo se u spokoju- Kosovo i Metohija je to!

Gde vetrom zamiriše dan, pred portom Gračanice si- mirišu kandila.

Gde se dohvatiš za nebo- u Dečanima si…

Gde u tuđini poznaš svoj grad- eto te u Prizrenu!

Gde ti otimaju a ništa ti oteti ne mogu- na Kosovu polju si!

– ?!

– Ne shvataš?! Kosovo i Metohija je ono najbolje u nama, ono najbolje od nas!

Valjani smo onoliko koliko su bolji od nas stradali za svetinju…

Koliko ćemo potomcima ostaviti Prokletija- toliko neće morati da prte večne smetove.

Koliko se danas ne odreknemo Kosova i Metohije- toliko se deca neće sutra odricati nas!

Damo li izvor, Srbija će žedna moliti za kap u brzacima žive vode, al zaludu…

Zato su, muko, „oni u parku“ i još hiljade boljih od nas, jer ne traže ništa za sebe već tebe i mene!

Oni su sebe davno prežalili, sad su u jurišu da Srbija ne prežali nas!

Da nas pozna ko ljude kad jedi u drugima još samo zveri poznajemo…

Da se ne odreknemo njih i svetinje na kojoj su živi sa mrtvima jurišali.

Tamo gde žitnice očiju čekaju da nas se nagledaju!

Gde strgnute ruke vape da nas zagrle!

Gde nam raznete noge trče u susret!

Gde Gospod veruje u nas i kad mi maglimo u veri u njega!

Sve što je valjano u nama na Kosovu i Metohiji je!

Zaludu život ako je tek korak živoga mrca u sopstvenom grobu…

Mihailo Medenica
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here