Медијски монопол Запада припада прошлости

Поделите:

Могу ли западни медији да парирају све јачој конкуренцији, будући да су се претходних деценија навикли на брзе и лаке победе?

У годинама после Другог светског рата, приближно у периоду од 1949. до 1989. године, Западу је пошло за руком да оствари релативни медијски монопол. Економиста Бранко Милановић говори о две фазе у медијском освајању света од стране Запада: прва фаза, раздобље „квази-монопола“, траје све до 1989. За то време једино Западу је успело да створи медије који су имали глобалну покривеност. Производили су већу количину вести, њихова мрежа je фактички покривалa читав свет, а енглески језик се у то време убрзано шири. „Амерички и енглески медији нису имали достојног конкурента у малим медијским кућама.“ Ни совјетски ни кинески медији у томе нису могли да им се супротставе. Зато су и једни и други прибегавали ометању западних радио станица. Последица тога је западна „контрола политичких наратива, у многим случајевима у целости“. Овакво стање створило је низ генерација „западњака“: генерација које су Запад доживљавале као праву потрошачку утопију, као срећније, богатије, хуманије и праведније друштво (од оних реал-социјалистичких). „Предности западних медија посебно су биле привлачне Европљанима с друге стране Гвоздене завесе…“ Створио се и мит о слободним медијима: „Бивше комунистичке земље, чији су становници кришом слушали Слободну Европу, биле су спремне да поверују у истинитост свега што долази из Лондона и Вашингтона“.

После године 1989. овај монопол западних медија је мање-више потпун. Они више немају никакву конкуренцију, односно немају је на глобалном нивоу. Моћ ових глобалних медија убрзо је демонстрирана. У Кини то је неуспео покушај „демократске“, „обојене револуције“. Револуција је започела и завршила на Тјенанмену. На истоку Европе ће уследити рушење режима „народних демократија“, а нешто касније и пад Совјетског Савеза. Ово свакако не би било могуће да Запад претходно није остварио не само доминацију у медијском простору, него и „потпуну контролу над политичким наративима“.

„ТРГ ЈЕ ПРЕТВОРЕН У ГУБИЛИШТЕ“
Тјенанмен, централни трг у Пекингу, „који је у недељу ујутро био одсечен непробојним зидом војске са својим привременим становницима, студентима којима је под импровизованим шаторима пружао уточиште, остао је усамљен попут нестварног острва. У неколико сати масакра над голоруким Пекинжанима, трг се претворио у колективно губилиште на коме је казна извршена без пресуде…“

Ово је једно у низу наводних сведочења каква се у западним (а и нашим) медијима, готово ритуално, објављују сваког 4. јуна, на годишњицу масакра кога је, како се тврди, године 1989. починила кинеска војска над „голоруким студентима“. Број жртава „никада није тачно утврђен“; процене се крећу у распону од неколико стотина до неколико хиљада, или чак десетина хиљада убијених. О масакру је први известио новинар Би-Би-Сија из Пекинга Џејмс Мајлс. Он је тада тврдио да је масакр посматрао из собе хотела „Пекинг“, да би се касније испоставило „да се с тог места Трг баш и не види најбоље“. Заправо, не види се уопште.

Свет је наредних дана преплавила фотографија која је постала симбол несуђене револуције: „студента у белој кошуљи и са завежљајем у руци на сабласно пустом тргу пред пет тенкова у колони… И није се остављало места сумњи да су гусенице следећег момента подмазиване крвљу невиних који су умирали за слободу…“ (Слободан Рељић).

МАСАКРА НИЈЕ БИЛО
Џејмс Мајлс је тридесет година касније признао да је „пренео погрешан утисак” и да „није било масакра на Тјенанмену”. „Демонстрантима који су још били на Тргу кад је војска стигла допуштено је да оду после преговора. Није било масакра на Тјенанмену…“, изјавио је Мајлс британском Дејли телеграфуВикиликс ће 2011. објавити три тајне депеше послате с лица места, из америчке амбасаде у Пекингу (попут депеше From 89BEIJING18828 – July 7, 1989), које потврђују оно што су од почетка тврдиле кинеске власти: крвопролића на Тјенанмену није било. Мајлс је лагао.

Током Хладног рата, мит о слободној штампи представљао је моћно оружје „слободног света“ у борби с омраженим комунистичким Истоком и најважнију компоненту америчке „меке моћи“. Догађаји на Тјенанмену, а још више начин на који су они одјекнули у свету, били су речита демонстрација те моћи и идеје слободе, схваћене на западни (амерички) начин. Једном испробан, рецепт ће, с мање или више успеха, наставити да се примењује широм света, и то не у идеолошком, колико у геополитичком кључу: његова мета ће убудуће постати непоћудни покрети и „режими“, земље „осовине зла“, Русија, Срби у ратовима за југословенско наслеђе… Једном речју: „непријатељи светског либералног поретка“.

ДЕЦА БОСНЕ
После Тјенанмена, уследили су догађаји у Румунији, још једна „демократска револуција“, свргавање „омраженог диктатора“ Николаја Чаушескуа (до тада, „пријатеља Запада“). Према тврдњама које су тада преносили западни медији, у Темишвару су припадници тајних служби за само три дана масакрирали око 4.500 људи. „Доказ“ за то били су лешеви који су изнесени из мртвачница. Талас покренут у Румунији је, како се убрзо показало, био незаустављив: низ „плишаних револуција“ окончао је епоху народних демократија у Источној Европи, довео до рушења Берлинског зида и, на концу, до разбијања Совјетског Савеза.

Наредна поглавља ове својеврсне „историје (медијског) бешчашћа“ исписана су на Блиском истоку и Балкану, почев од „Пустињске олује“, преко ратова у рушевинама Југославије, са Маркалама, Сребреницом и Рачком, све до окупације Ирака и рата у Либији… Из Босне је извештавала и „прослављена ратна репортерка Си-Ен-Ена“ Кристијан Аманпур, као и Саманта Пауер, касније америчка амбасадорка у УН. (Из Грузије, Бернар Анри-Леви који је „сведочио о уништењу града Гори.) Ова друга је, иначе, постала позната по изјави да је она „дете Босне“, будући да се ту родило „наше виђење америчке моћи“.

О каквом виђењу се овде заправо ради? Током рата који је НАТО 1999. водио против Савезне Републике Југославије бомбардована је зграда телевизије у Београду. Цивилне жртве у Југославији проглашене су за „колатералну штету“. Западне медијске куће наступале су као део јединствене војне машинерије НАТО-а. Извештавање из ратног подручја је претворено у бучну пропаганду рата који се води у име „демократије“ и „слободе“. У њему се губи чак и привид објективности. Према изјави британског премијера Тонија Блера, то је био рат (западне) цивилизације против варварства.

ЏИХАДИСТИ КАО СПАСИОЦИ
Два скорашња примера заслужују посебну пажњу. О деловању западних медија у Сирији сведочила је канадска новинарка Ева Бартлет:

„Медији и НВО извори који су највише цитирани у корпоративним медијима основани су од стране Запада. Они извештавају искључиво из подручја окупираних од Ал Каиде и са њом повезаних терористичких група. Ове чињенице поткопавају њихову веродостојност. Најбољи пример за то је Сиријска опсерваторија за људска права. Њу води један човек који живи у Великој Британији… а финансиран је од западних земаља које ратују у Сирији…“

То је, у ствари, начин на који функционишу корпоративни медији: они преносе унапред задате истине и не осврћу се на стање „на терену“; медији више не извештавају, већ сами креирају (пожељну) стварност. Такве „истине“ диктирају интереси, а поткрепљују их „фото-догађаји“, инсценације попут сада већ чувене слике „дечака у амбуланти“, које могу бити режиране и далеко од места збивања. Вести о масовним убиствима и мучењима које у Сирији спроводе владине снаге, закључује медијски аналитичар Дени Маки, нису потврђене ниједним снимком из поузданих извора. Тако је било и у Босни и на Косову.

Случај „Белих шлемова“ подједнако је интригантан. Такозвани „Бели шлемови“ су „група понекад спасилаца, а понекад џихадиста, која је опсцено спонзорисана са Запада и којa делује углавном само у Ал Каидиним подручјима… Док су неки поверовали у њихове провидне и лажне сцене спасавања, велики део публике је схватио да су ови наводни спасиоци заправо гласноговорници Вашингтона и Лондона, основани, између осталог, да дестабилизују Сирију и свргну њеног председника…“

Медијске операције ту претходе оним војним (америчких снага или снага НАТО-пакта). Западни медији и њихово „извештавање“ су сведени на пуки инструмент рата. Посебна тема те ратне пропаганде је русофобија коју данас распирују либерални медији. Она надмашује и пропаганду из периода Хладног рата. Постоје, уосталом, још непријатније историјске аналогије из мрачне историје XX века. Неретко, та пропаганда се своди на чисти расизам у коме се Руси упорно и доследно приказују као варварска, инфериорна бића – народ који припада „нижој раси“. Енглески писац Џонатан Џонс у Гардијану позива и на тотални културни бојкот Русије. „Ратни бубњеви из Лондона“, како умесно примећује Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча, „почињу да терају крв у очи Западу, а Запад са своје стране читавој Европи…“

ОРВЕЛОВСКО МИНИСТАРСТВО ИСТИНЕ
То су само неки примери ужасавајуће тоталитарне стварности „потпуног медијског монопола Запада“. Примера у ствари има толико да би могли да испуне читаве томове књига.

Међутим, „медени месец глобалног медијског монопола почео је да се примиче крају када су други схватили да у јединственом медијском простору, који је створен захваљујући глобализацији и интернету, и сами могу покушати да делују глобално“ (Б. Милановић: Лажне вести). Глобално, то значи не само у својим земљама, већ и „на њиховом терену“. Могу ли медији попут Раша тудеј да утичу на исход америчких председничких избора, да стварају сопствени „политички наратив“, укључујући и онај о Америци, и то на тлу саме Америке – нешто што је Запад са својим „слободним медијима“ деценијама радио у другим земљама? У извесној мери, наравно да могу. Али, то је стварност глобализованог човечанства, у коме Америка не само да утиче на друге, већ и сама трпи разноврсне политичке утицаје. Она и сама постаје мета политичке пропаганде. Зашто то толико плаши Запад, чврсто уверен у своју цивилизацијску супериорност?

Шта је, уопште, алтернатива томе? Фрагментација медијског простора и цензура. Фрагментација интернет простора је већ у току: Кина, Саудијска Арабија и многе друге земље управо то и раде. Уосталом, исто то се догађа и на Западу. Док су „слободни“, „мејнстрим медији“ већ одавно под потпуном контролом, сада су бројне интернет странице предмет све ригидније цензуре. Да ли ће се глобална мрежа, под изликом „заштите од разорне руске пропаганде“, или у циљу „заштите либералних вредности“, на концу претворити у националне мреже, Nat-Nets, орвелијански контролисане од мутлинациоанлних корпорација и западних влада?

Оно о чему се не извештава, то не постоји. И обрнуто: истина је само оно о чему извештавају корпоративни, „слободни“ медији. То је „постистина“, која брише разлику између истине и лажи, између вести и „вести“ (fake news). Над њима бдије невидљиво али свемоћно Министарство истине. То је политика забијања главе у песак.

ИНСТИТУЦИОНАЛНА МЕДИЈСКА ИНКВИЗИЦИЈА
Пандорину кутију „лажних медија“ (fake media) на Западу нису отворили извештаји из Сирије или Босне, него амерички председнички избори и успон такозваних популистичких покрета у Европи. И једно и друго разоткрило је крајњу пристрасност и технике манипулације јавним мњењем својствене етаблираним западним медијима. То је деловало као знак за узбуну за либерални естаблишмент. У радном документу Минхенске конференције за безбедност упозорава се да „највећа опасност лежи у томе да грађани наставе да губе поверење у медије“. Овакав закључак је сасвим основан. Одбор за спољну политику Европског парламента оптужио је руску владу да спроводи пропаганду „са циљем да сруши демократске вредности у Европи“, најављујући оштре противмере, односно – још ригиднију цензуру. Дискутабилне су управо те најављене „противмере“. Цензура је само крајња мера, која се спроводи у нужди, у недостатку бољих, и која изазива контраефекте.

У Америци је све кулминирало медијским скандалом који је прозван „Рашагејт“. Медијске манипулације око наводне руске умешаности у америчке председничке изборе у међувремену су прерасле у помно организован „лов на вештице“, у праву „институционалну инквизицију“ (Ендрју Корибко). И то је већ виђено у историји, не само у епохи сенатора Џозефа Макартија: „То је макартизам у свом најгорем издању“, закључио је председник Доналд Трамп на свом налогу на Твитеру. „То је само намештени лов на вештице. Лажне вести су непријатељ америчког народа, и то је заиста лоше за Америку.“

САМОУБИСТВО АМЕРИЧКЕ МЕКЕ МОЋИ
Моћ и убедљивост „слободних медија“ се свеједно топи, и тај процес изгледа незаустављив. Што се тиче „Рашагејта“, примећује Ендрју Корибко, „ово је у потпуности лажан наратив који се раскринкава сваки пут кад пристигне новоизмишљена оптужба“. Медијски монопол Запада постао је прошлост. Сада се западни медији суочавају са снажном и све снажнијом конкуренцијом. Могу ли они уопште да јој парирају, будући да су се претходних година и деценија, у условима монопола, одвише лако навикли на брзе победе? Данашњи уредници и новинари више нису они прекаљени медијски ветерани Хладног рата. Склони су превидима и грубим грешкама. Недостаје им смисао за нијансе који пропаганду чини убедљивом. Они само „одрађују посао“, преписујући већ опробане рецепте, без инвентивности и без страсти. Њихов стил размишљања се своди на баналне стереотипе, једноставне црно-беле шеме. Бивши уредник немачког Велта Рогер Кепел говори о „синдрому заглупљивања“ који погађа уреднике и новинаре западних медија попут епидемије.

Корибко примећује да су „Американци потрошили деценије на изградњу репутације у домену меке моћи и изградњу представе о себи у свету као `земље слободних`“, да би потом Америка, „за само годину дана, извршила самоубиство своје меке моћи“.

Стање медија у Србији се више значајно не разликује од оног у „слободном свету“, пошто је, како примећује Слободан Рељић, „приватизација уништила информативни систем који је друштво стварало пола века“. Данашњи медији се, мање-више, уклапају у суморну корпоративну медијску стварност и већ су претворени у пуку трансмисију западних.

С неколико изузетака: оних који нису део „независних медијских корпорација“ и који се финансирају из независних извора. А такви се у данашњој Србији могу избројати на прсте једне руке.

БОРИС НАД

 Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here