Меморандум САНУ у режији Београдског синдиката

Поделите:

Како је песма у којој се исказује љубав према колевци српства и позива на неодустајање од светиња постала „меморандум сану за 2018.“

Песма Београдског синдиката „Догодине у Призрену“ објављена 6. октобра(другосрбијански теоретичари завере рекли би „симболично“) дубоко је потресла све оне који се боре за људска права, а против „митова“, за „модерну и европску“ Србију, а против оне „ретроградне“, поносне на своју прошлост и историју. Питање је зашто би песма једне реп групе у којој се не пева о дрогирању, проституисању, убијању и другим видовима криминала било кога узнемирила. Због чега могу бити спорни стихови у којима се не позива ни на какво истребљење (или „геноцид“) било кога, него на поштовање своје светле прошлости и жртава? Зашто су тиме испровоцирани не само локални аутошовинисти, који су одмах скочили као опарени, већ и глобална компанија попут „Јутјуба“ који је одлучио да овај спот цензурише ограничивши му приступ?

Ретроградни и затуцани, каквим нас виде, помислили бисмо да је то због тога што је ту песму само за време писања овог текста одслушало више од 40.000 људи, а током три дана, колико постоји у етру, више од 750.000, и то највише младих. Није, наравно, проблем у томе што публика може чути и, недајбоже, прихватити патриотску поруку која се њом шаље, него је мука принципијелне природе, јер, како нам је то у свом твиту објаснио један од оснивача нечега што се назива „Кућом људских права“ Драган Поповић, песма не садржи ни неопходни минимум самомржње. Бритка сабља српског аутошовинизма, виспрени Поповић, врло концизно и јасно каже шта је проблем: „Ставили би фини људи из Београдског синдиката у своју песму о Косову терор Милошевићеве полиције на Косову 90их, стрељање деце у Подујеву, масакре у Сувој Реци, Избици, Ћушкој, Трњу, пуцање зољом у хладњачу пуну лешева да би потонула… него није им се римовало.“ Недозвољено је и у нескладу с хуманистичким и европским вредностима, дакле, уопште помињати муку своју и својих сународника, а да се не помену злочини почињени током борби против екстремиста и терориста.

Проблем је комплекснији и слојевитији чак и од тога, али принципијелном Поповићу то није могло стати у твит. Празнину и недоумице које је за собом овом оправданом реакцијом оставио бивши члан „Левице Србије“ некадашњег преговарача Борка Стефановића (у странци је био тек толико да се понада да би могао постати народни посланик и да се принципијелно разочара када је партија на парламентарним изборима 2016. освојила 0,94 посто гласова), иницијатор „Апела сто јавних личности“ да се подржи председничка кандидатура часног Саше Јанковића и оснивач фантомске организације „Грађански став“ (која је потрајала колико и његово чланство у „Левици“) попунио је велелепним текстом српски „VICE“.

УНОВЧЕНИ АУТОШОВИНИЗАМ
Аутор чији су таленат и знање обрнуто сразмерни његовој амбицији, Михаило Тешић, указује нам да песма Синдиката представља „Меморандум САНУ за 2018, сведен и по форми и по теми садржаја таман на оно каква је Србија данас у односу на пре 30 година“. Он ово тврди иако смо спремни главу на пањ да ставимо да дотични документ никада у свом животу није ни видео, а камоли прочитао. То смо склони да закључимо јер се у тексту показује да ни ствари за које би било много природније да их зна, он заправо не зна.

Михаило Тешић (десно), колумниста VICE-a

Тако нам Тешић, на пример, пише да се не ради о репу јер је „по свом садржају, по идеји и поруци коју шаље, ово чисто пропагандна песма“. Не зна он да је реп у изворном облику, онакав каквим су га широм света прославиле групе попут „Паблик енемија“ или NWA (Niggers with attitude – Црнчуге са ставом), био револуционарна музика са снажном политичком и антисистемском поруком, док је данашња верзија овог жанра настала тек у другој половини 90-их година 20. века, под утицајем америчког естаблишмента који је желео да отупи оштрицу црначког отпора и замени је – за себе далеко бенигнијим – песмама о криминалу и сличном (о овоме постоје бројна сведочанства и књиге међу којима је вероватно најзанимљивије дело једног од првих француских репера Матијаса Кардеа „Ужасна реп обмана“ (L’effroyable imposture du rap).

Он, потом, ову песму поспрдно пореди са – такође родољубивом – песмом „Волимо те отаџбино наша“ Радивоја Радивојевића, тврдећи да је она из 1999, иако је и написана и отпевана две године раније. У жару инспирације, Тешић наводи да се ради о „чистој десничарској пропаганди, која удара на најпростије емоције“. По овој логици у исти кош „десничарских пропагандиста“ требало би сврстати и Ђуру Јакшића и Милутина Бојића, па чак и Светозара Марковића, који се залагао за ослобођење старих српских територија.

Тешић је у свом тексту починио и озбиљну клевету због које би чланови Београдског синдиката требало да га туже. Наиме, навео је да су они свој патриотизам „већ успели да добро уновче“, што је лаж, јер се, поуздано знамо, сваки динар зарађен од њихових песама и концерата троши у добротворне сврхе. Пре би се могло поставити питање колико су Тешић, Поповић и слични „добро уновчили“ свој аутошовинизам.

ЛОГИЧКЕ АКРОБАЦИЈЕ
Тешић, као гласноговорник напредне и модерне Србије, у овој песми види и „директан позив у борбу“, јер се сви Албанци називају „душманима“. Овде избија и Тешићева склоност ка генерализовању и поједностављивању, јер за разлику од њега, који је све патриоте сврстао у десничаре, Београдски синдикат ни у једном тренутку не назива све Албанце душманима, него оне који пале српске куће и цркве, убијају нејач… Колико је таквих међу Албанцима нико не може тачно рећи, али је сигурно да је такве људе називати „душманима“ сасвим исправно.

Кад смо већ код тога, како се може назвати Тешићева тврдња да су они са српске стране који се противе предаји Косова „мрачњаци који профитирају на шверцу и безакоњу које влада пре свега на северу Косова“? Генерализација? Тешић прави и логичку акробацију пребацујући ауторима песме тврдњу да је Косово отето, „јер зна се да за отимање мора да постоји и отимач“. А шта је, ако није отето? Изгубљено? Па чак и када се нешто вредно изгуби, налазач, ако је поштен, то врати власнику, а ако није, задржи за себе.

Откривање споменика Св. кнезу Лазару у Косовској Митровици

Ту је и кључно питање: „Али како да изговориш ’Космет вечно земља наша’ а да самог себе не подсећаш на Милошевића на Газиместану или, пре ће бити, Бошка Обрадовића за скупштинском говорницом?“ Која је доза примитивности или покварености потребна за овакав исказ? У праву је, међутим, перо америчког медија који се дичи својом љубави према свему развратном (vice је енглеска реч за разврат, порок) у својој процени поруке из ове песме: „И поручују нам синдикалци, ако сви у то здушно верујемо, и ако сходно томе уверењу деламо као нација, моћи ћемо да живимо ту жељу изражену у наслову песме и већ следеће године се окупимо у Призрену под српским тробојкама, са три прста високо подигнута у вис.“ Тачно тако! И зато, догодине у Призрену!

Филип Родић

Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here